И ове 2021. године, Делегација Удружења, од 4 члана, ВЕЉКО ЖИГИЋ, СРЂАН ЋУРАН, ВИНКО ЉУБИЧИЋ и ДОБРИВОЈЕ СИМИЋ, као део свечаног обележавања 20. октобра 1944. године, Дана ослобођења Београда у Другом светском рату, посетила је „КУЋУ ЦВЕЋА“, где је у 11:00 часова, на гроб Врховног команданта НОВЈ, Маршала Тита и Другарице Јованке Будисављевић Броз, борца 6. Личке дивизије и супруге Друга Тита, која је и преминула на данашњи дан, 20.10.2013. године, положила венце, одала заслужену почаст и уписала се у књигу утисака. У термину за улазак у кућу цвећа, са Делегацијом Удружења, била је и Делегација ОО СУБНОР Савски Венац, на челу са ОЛГИЦОМ ТРИФУНОВИЋ СТОИЉКОВИЋ, председником/цом, као и Делегација из Вуковара и ЈОШКА БРОЗ, унук Друга Тита, којем је, Вељко Жигић, у име Удружења 6. Личке, уручио најновије штампане публикације Удружења.

КО ЈЕ БИЛА ЈОВАНКА БРОЗ БУДИСАВЉЕВИЋ?

РОЂЕНА: 7. децембра 1924. у селу Пећани, Лика, Краљевина СХС.

ПРЕМИНУЛА: 20. октобра 2013. у Београду.

РОДИТЕЉИ: Отац Милан, мајка Милица.

КРСНА СЛАВА: Свети Стефан (Будисављевићи)

О ПРЕЦИМА: Моји преци су били војници и свештеници. То је породица која је, до мога оца, кроз генерације имала око 70 свештеника. Познат је у мом крају мој предак Тома Будисављевић, који је био православни свештеник. Он је, такође, и прадједа Николе Тесле, по Теслиној мајци Ђуки. Тако смо Тесла и ја рођаци.

Тома је био не само веома цијењен као прота, већ надалеко чувен и као мајор који је чувао границу. Он је до подне служио свету литургију у цркви, а по подне је са својим борцима чувао границу од упада Турака. Њега је за те заслуге Наполеон одликовао француским Орденом части. Лично му је Наполеон окачио на груди то одликовање. Десило се то 1811. године јер су тада Личани ратовали за Наполеона.

Иначе, тај мој предак, прота Тома Будисављевић је био веома значајан и по томе што се борио против покрштавања православаца и објашњавао им зашто не треба да се одричу своје вјере. По мени, то је његова највећа заслуга и највећи допринос свом српском роду.

О ОЦУ И ТЕСЛИ: Тесла је мој рођак по његовој баби по мајци. Баба Теслина звала се Софија Будисављевић и она је сродница мог оца. Рођена је у кући у којој сам се ја родила у селу Пећанима у Лици. Она се удала за проту Мандића. То је дјед Теслин. Софија је родила Теслину мајку која се звала Ђука. И по тој Теслиној мајци и баби, Тесла је мој сродник. Моја породица је одржавала стално те везе родбинске с Теслиним оцем, Милутином Теслом. Он је био свештеник у селу Смиљану у Лици код Госпића. Мој отац је још као младић отишао у Америку. Није га биједа отјерала, него су његови стричеви били тамо. Мој отац се у Америци често виђао са Теслом и о томе нам је причао.

О МАЈЦИ: Много сам од ње научила. Имала је развијени смисао за све оно што је лепо и ја сам доста од ње примила. Често нам је говорила да је богатство пролазно и да треба бити спреман на све што живот доноси. Као да је данас гледам: имала је правилне дугуљасте црте лица, дугу црну косу, зелене очи…

ПОСТОЈБИНА: Моји потичу из Метохије. Живели су у селу Пећани, код Призрена. Подигли су се са старог огњишта још пре Чарнојевића. Одмах после слома Немањићке државе. Преко Црне Горе и Херцеговине стигли су у Далмацију. Ту су се дуго задржали. После су прешли у Лику, и опет срели Турке. Заузели су један истурени крај код данашње Коренице. Ту су основали своје село и дали му име Пећани. Назвали су га тако да их жеља мине и да се не угаси сећање на стари крај. Нашу кућу су 1942. запалиле усташе.

РОДОСЛОВ: Е, то се у нашој породици морало знати као оченаш. Сећам се и данас песме коју су нас наши стари научили. Овако је почињала:

Ту стадоше, оружје повадише,
Свом огњишту темељ учинише,
Пећани му име наденуше

Из Метохије пошла су три брата, тако је то упамћено у мом племену. Звали су се Јуриша, Филип и Будиша. Од првог су настали Јуришићи, од другог Филиповићи, а од Будише Будисављевићи. То је моја грана. Моји су се крваво борили да пошто пото задрже православну веру. И то их је скупо коштало. Кућу су имали – то се звало стан – високо у планини, у месту Падалиште. Ту је била нека дрвена колиба. Земља посна, кршевита, изложена ударима јаких ветрова који су знали да однесу и оно мало оранице.

„Ту ђе данас Арбанаси суде, ту је некад Србин царовао, и наш Будиша свијета угледао“.

Био је ту још један запис о коме се говорило да су се наши стари Будаци „међу собом знали сарађивати“. Ја мислим да су стари Будаци, та личка породица из које потиче и злогласни Миле Будак, прекрштени Срби. И сад да вам испричам како сам све то упамтила. Једног дана повео ме је деда у планину, на место где је некада била та брвнара наших предака. Ископао је из земље једну дрвену даску на којој су биле исписане те поруке. Деда ми је рекао: „Дијете, овдје је била та наша кућица, а ово су записи због којих се и глава губила. Било је то опасно до зла Бога“. Ето, тако су моји стари терали неки свој инат.

У биографији Јованке Броз, коју су, по њеном казивању, припремили Тихомир Станојевић и Блажа Мандић, каже се да је братство Будисављевића временом расло по разним крајевима Лике. Тако се као даљи Јованкини рођаци помињу Срђан Будисављевић, краљевски намесник и истакнути политичар, Славица Косановић, министар и амбасадор, Драгутин Прица, адмирал у аустроугарској војсци – а преко њих и Никола Тесла и потомци ускочке породице Стојана Јанковића.

Јованка: Из породице Будисављевић било је доста официра и попова. Моја фамилија се просто такмичила са хрватском породицом Рукавина, која је била у нашем крају врло угледна. Увек се гледало која ће од ових породица више сабља пасати, тј. имати више официра. Увек су Рукавине надмашивале Будисављевиће за једну сабљу.

О КУЋИ У ПЕЋАНИМА: Њу је годинама водио један слуга. Ту је, ваљда, и умро. Моји су путовали по свету, долазили и одлазили. Имали смо доста земље, али је од ње било мало вајде, јер је била посна. Сећам се, као дете, често сам се пењала на таван наше куће. Ту је било разних предмета, алата, оружја, које су се са разних страна доносили. Било је ту бисага, некаквих посуда за воду, па појасева које су мушкарци носили око струка. Могла сам сатима да разгледам те предмете на тавану. Права је штета што су нашу кућу усташе запалиле. Могла је да буде мали етнографски музеј који би чувао успомену на људе што су са толико љубави и пожртвовања бринули о својој прошлости. У тој брвнари, у планини, била је једна греда на којој је писало:

О ИМЕНУ: Моја баба по мајци звала се Јованка. И мени су наденули њено име. Мени је лепо. Ја га волим. Наш поп Слободан Милуновић ми је једном рекао: „Госпођо Јованка, ваше име значи од Бога благодет“.

ПОРОДИЦА: Од најрођенијих имам две сестре – Зору и Наду. Обе живе у Београду. Мати ми је рано умрла. Одрасла сам уз маћеху. Отац Милан страдао је за време рата. Имала сам два брата, старијег Максима и Млађег Петра. Ни они више нису живи.

БИОГРАФИЈА: Ја сам са 17 година отишла у партизане. Побегла сам од усташког ножа. Примили су ме да будем борац Прве женске партизанске чете, коју су у Лици звали „женска војска“. Изабрали су нас осамдесетак међу више од 600 пријављених (…) Наш командант је био један јако способан и честит човјек, Ђуро Радованац, који је иначе прије тога краљевски официр. (…) На часовима гађања, од свих осамдест дјевојака била сам најбоља, заједно са другарицом из чете Милицом Бјелобабом.

Године 1943. током Другог светског рата рањена је у ногу и разболела се од тифуса, а те године јој је погинуо брат Максим и умро отац. У 21. години је добила два Ордена за храброст, а такође је и носилац Партизанске споменице 1941. Јосипа Броза Тита је упознала приликом немачког десанта на Дрвар 1944. године, да би се за њега удала 1952. године. Од његове смрти 1980. живи у изолацији. Има ла је чин мајора/потпуковника ЈНА.