Скромно и достојанствено, у славу и дужно поштовање лика и дела, ЂОКЕ ЈОВАНИЋА, ратног команданта 6. личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и генерал пуковника ЈНА, Делегација Удружења, од 11 чланова, МАРИЈА И РАДОВАН ОБРАДОВИЋ, МИРЈАНА ЛАЛИЋ, МИРКО БОШЊАК, СТЕВАН МИЛОШЕВИЋ, ДУШАН СУРЛА, РАЈКО АНДРИЋ, СЛОБОДАН ПРТИНА, СИМО СТАРЧЕВИЋ, ВЕЉКО ГОГА и ВЕЉКО ЖИГИЋ, у Алеји Народних хероја на Новом гробљу, полагањем венца и цвећа и одавањем и више него заслужене почасти, обележила 22. године од смрти команданта Јованића (29.05.2000. године).

ЂОКО ЈОВАНИЋ, рођен је 9. октобра 1917. године у селу Суваји, код Доњег Лапца, у Лици. Године 1922. његов отац, са породицом се сели из Лике у село Жедник, код Суботице. После основне школе коју је завршио у Жеднику, похађао је четири разреда гимназије у Суботици.

Пети и шести разред гимназије, завршио је у Бијељини од 1933. до 1935. године. За време школовања у Бијељини стекао је основне појмове о марксизму и повезао се са комунистичким покретом, који је имао дубоке корене у бијељинској гимназији. Седми разред гимназије похађао је у Суботици. У Жеднику се одмах повезао са комунистичким покретом и укључио у рад са омладином на селу и у гимназији. У чланство Савеза комунистичке омладине Југославије примљен је 1935, а у чланство Комунистичке партије Југославије 1936. године.

Када су настала велика хапшења комуниста у целој земљи, крајем 1935. и почетком 1936. године, био је „проваљен“, јер је одржавао везе и дописивао се са познаницима из бијељинске гимназије. Фебруара 1936. године ухапшен је и осуђен на девет месеци затвора. Истовремено је био кажњен искључењем из свих школа. После издржаног деветомесечног затвора, послат је на одслужење војног рока у Ниш.

После завршетка војске, јуна 1939. године, поново је на партијском и друштвено-политичком раду у Жеднику. Учествовао је у оснивању актива СКОЈ-а у селу, октобра 1939. године, а нешто касније, када је услед наглог прилива чланова, образован Месни комитет СКОЈ-а, био је и његов секретар. Са преко 90 чланова то је била једна од најмасовнијих сеоских организација СКОЈ-а у Југославији.

Крајем 1940. године на Окружној конференцији СКОЈ-а изабран је у Биро Окружног комитета СКОЈ-а за северну Бачку, чије је средиште било у Жеднику. У то исто време био је предвиђен и за члана ПК СКОЈ-а за Војводину, али је тај план омело његово ново хапшење. После окупације Југославије, у другој половини маја 1941. године, са породицом се сели у свој родни крај у Лици. У Србу се одмах повезује са комунистима, који су ту доспевали из појединих крајева земље, при чему се посебно ослањао на комунисте повратнике из Жедника и осталих места Војводине. Преко њих, а посебно преко браће Пере и Милутина Мораче, НХ, успоставио је везу са партијским руководством у Дрвару. Са њима се договарао и о заједничким припремама устанка. На Ђокину иницијативу још почетком јуна 1941. године, у Србу је основан Револуционарни одбор, који је преузео задатак да организује и припреми народ за борбу. Непосредно пред почетак народног устанка, стварају се герилски одреди, осам у Србљанској и два у Зрмањској општини, већ тада са око 400 бораца.

Као главни организатор и командант Штаба герилских одреда, Ђоко Јованић је непосредно руководио устаничким снагама на дан 27. јула 1941. године (овај датум се сматра почетком оружаног устанка народа Босне и Херцеговине, а до 1991.године и народа Хрватске). Нешто касније Ђоко је постао политички комесар II батаљона „Слободе“, који је деловао на подручју Срба и Доњег Лапца, а све у оквиру Дрварске устаничке бригаде. Од средине септембра је командант јуришног одреда „Чапајев„, који је био језгро за нешто касније формирани I партизански батаљон, „Марко Орешковић„, новембра 1941. године!

Као спретан организатор устаничких јединица, Ђоко Јованић је већ у првим устаничким данима стекао велику популарност у народу личког краја. Посебно је био омиљен међу борцима, којима је импоновао својом храброшћу и тиме што је настојао да све своје захтеве и ставове поткрепљује личним примером. Прочуо се разним акцијама: на Човки, заробљавањем и ликвидацијом усташко-домобранске моторизоване групе, са пуковником Матеићем на челу, октобра 1941; учешћем у ликвидацији усташких злочинаца у Смиљану и другим местима у Лици; у савлађивању усташке страже на мосту у Личком Лешћу, децембра 1941; у борбама са италијанским окупатором на Шијановом Кланцу; у борбама око Коренице и за ослобођење Доњег Лапца, 27. фебруара 1942. године, када је први пут и рањен!

Априла 1942. године постаје командант Трећег партизанског личког одреда, а од септембра исте године је помоћник команданта Главног штаба НОП одреда Хрватске. У том својству је био и командант другог сектора у време IV непријатељске офанзиве (јануар-март 1943). Од марта 1943. године, па до завршетка рата, био је командант Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“. Са том прослављеном дивизијом прошао је све борбе од Лике, Гацке долине, Кордуна, Баније и северне Далмације, преко Босне, Црне Горе и Санџака, до Србије. Учествовао је у борбама за ослобођење Београда, у којима је и рањен, затим у борбама на Сремском фронту и у његовом пробоју, па све до завршних операција – борби за коначно ослобођење Југославије, 15. маја 1945. године.

За Ђоку Јованића, као команданта, нарочито су биле тешке борбе у Дрвару и сламање немачког десанта, којим је Хитлер хтео да уништи Врховни штаб НОВЈ и Маршала Тита, 25. маја 1944. године. Затим сталне борбе са елитним немачким и другим непријатељским јединицама кроз Босну и Црну Гору, посебно на Дурмитору и Пивском крају (лето 1944), у западној Србији, јесен 1944. Године (15. септембра, ослобођење Ваљева), али и у борбама за ослобођење Београда, октобра 1944. године, када је по други пут и рањен. Након тога следе борбе на Сремском фронту, око Шида и у Босутским шумама (јануар-април 1945), око Врбање и пресецање одступнице немачке армије „Е“, на реци Илови, око Славонског Брода и Чазме (април-мај 1945) и коначно у борбама за ослобођење Загреба (08. маја 1945. године и коначно ослобођен)!       

Као командант осдликовао се смислом за маневарско ратовање, смелим замислима, иницијативом и великом борбеношћу.

За успешно командовање 6. Личком пролетерском дивизијом, поред неколико похвала од Врховног команданта маршала Тита, одликован је и највишим војним југословенским, али и совјетским одликовањима. Од посебног су значаја Јованићеви захтеви да се, после борби на Дурмитору, одвоји од Дванаестог војвођанског корпуса и са својом дивизијом, самостално крене у Србију, што је Врховни командант одобрио.

Био је члан Иницијативног одбора и првог Извршног одбора ЗАВНО Хрватске, од његовог оснивања 13. јуна 1943. године. На основу успешног командовања 6. Личком дивизијом, у операцијама за ослобођење Београда, 22.12.1944. унапређен је у чин генерала!

Завршио је Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москви. Био је начелник војно –историјског института, начелник Општег војног факултета у Војној академији, начелник Прве, Друге и Треће управе у Генералштабу и заменик начелника Генерајштаба. Од 1967. до 1974 године био је командант Загребачке војне области. Од септембра 1974. до краја 1977. године, када је и пензионисан, у чину генерал пуковника, био је подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су: Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден за храброст. Одликован је

и совјетским Орденом Кутузова другог степена. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

ЂОКО ЈОВАНИЋ је умро 29. маја 2000. године, у Београду, где га је, у Алеји народних хероја, на последњи починак, испратило преко 100 генерала ЈНА, његових сабораца!