Након 46 дана (јул/август 1944.) изузетних напора и великих жртава, циљ марша је достигнут – 6. дивизија је крочила у Србију. За овај изузетан подвиг дивизија је, по пристизању на Златибор, добила заслужено признање и захвалност Врховног команданта. „За примјерно јунаштво и издржљивост«, писало је у радиограму маршала Југославије Јосипа Броза Тита, »изражавам своју захвалност и признање борцима, официрима и подофицирима и политичким комесарима 6. пролетерске дивизије, ‘Никола Тесла’, на челу са пуковником Доком Јованићем. У вишемесечним тешким бојевима и у сјајном војничком походу од Дрвара до Србије, у непрекидним тешким бојевима нарочито у Црној Гору, синови наше Лике доказали су да су достојни славних традиција својих предака“.

Дивизија је на Златибор стигла са бројним стањем између 2.000 и 2.400 људи, што је сасвим реално. Ако се присетимо да је дивизија само три месеца раније, на подручју Дрвара, 24. маја 1944. уочи десанта, имала у строју 3.667 људи, произилази да је у том периоду, укључујући и борбе у Дрвару где су губици неспорно утврђени, изгубила више од трећине људства (ПРЕКО 1.000 БОРАЦА). И у борбама на подручју Гламоча, Ливна и Шујице, које су претходиле маршу, 2. и 3. бригада имале су значајних губитака који су познати па када се и они узму у обзир слика се не мења. Како током зиме у борбама по Босни тако и током марша највише су страдали Приморци и Прекоморци који су стигли као попуне. Њих је врло мало стигло у Србију. Страдали су углавном од студени, глади и напора које нису могли да издрже. Ваља имати у виду да су губици у јединицама због болести, изостајања услед изнемоглости, па и дезертерства, били далеко већи, нарочито на маршу, него губици након борби – погинули и рањени, што показује извештај Штаба 2. бригаде од 20. августа из села Пишће на Пивској планини. Борбе дивизије са четницима око Ужичке Пожеге и на Јеловој гори. Заплена архиве и коморе четничке Врховне команде недалеко од Мионице. Прикупљена 3. септембра 1944. године на Златибору 6. пролетерска дивизија »Никола Тесла« морала је већ наредне ноћи бити уведена у борбу, углавном против јаке четничке групације.

Наступајући општим правцем према Београду, снаге НОВЈ напале су 14. септембра 1944. осовински гарнизон Ваљево. Сам град браниле су немачке снаге, делови СДК и групе четника, док су околни простор браниле јаке снаге ЈВуО. Након разбијања четника, 14. септембра увече почео је напад делова Прве и Шесте пролетерске дивизије на сам град Ваљево. Борбе са Немцима, СДК, СДС и четницима трајале су до 18. септембра. Тог дана су блокиране немачке снаге успеле да се пробију и евакуишу из Ваљева, чиме је град коначно ослобођен.

У борбама за Ваљево 6. дивизија је имала 33 погинула, међу њима и чувеног јунака Богдана Болту, али и 75 рањених бораца.

У ослобођеном Ваљеву 6. пролетерска дивизија »Никола Тесла«, после више од три месеца даноноћних маршева и борби, добила је могућност да се мало одмори, среди и добро попуни. Већ су били створени неопходни услови да се јако проређене јединице почну попуњавати новим борцима, што је било и најважније. Мада су још од Пожеге јединицама ту и тамо приступали нови борци, углавном пребегли или заробљени присилно мобилисани четници, тек је уследио масовнији прилив нових бораца из околине Ваљева. Само из фабрике »Вистад« јавило се триста добровољаца у дивизију.

На дан 21. септембра у Ваљеву је одржан велики народни збор, којем је присуствовало око 7.000 људи, а говорили су Сретен Жујовић Црни, члан Врховног штаба и Мијалко Тодоровић, политички комесар 1. пролетерског корпуса. Испред свечане трибине 2. бригада је парадним маршем продефиловала главном улицом пред окупљеним народом. Сутрадан је према Крупњу упућен њен 2. батаљон да сусретне и прихвати 3. батаљон 3. бригаде, који је од своје бригаде био одсечен још при прелазу реке Босне, 29. јула ујутро. У јединицама је оживео војно стручни, политички и културно-просветни рад, при чему је тежиште било на војно-стручном раду и политичком васпитању нових бораца. Ваљало је политички анализирати и објаснити све важније догађаје, нарочито пропусте запажене на маршу и у дотадашњим борбама у Србији. У то време су се у земљи и на међународном плану збили и даље одвијали крупни војни и политички догађаји, пресудни за успех НОБ-а, па је борце са тим требало не само упознати него им све то подробно објаснити. Осим тога, јединице су стигле у нове, за њих непознате, крајеве, па их је требало упознати са политичким утицајем непријатеља, међусобним односом војних и политичких снага, историјом, традицијама и обичајима народа. Нове борце, пак требало је упознати са борбеном прошлошћу јединица у које су дошли, њиховим успесима и потешкоћама које су пребродили.

Данас слободарско Ваљево слави и обележава 79. годину од победе над фашизмом и 105. године од пробоја Солунског фронта. Дан победе над фашизмом је најзначајнији заједнички празник града Ваљева, ово је дан за славље, топове, ватромете, игре и песме, јер су наша земља и Ваљево учествовали у том рату и дали велики допринос победи у Другом светском рату. Петнаести септембар је велика тековина НОБ-е која се не може лако бацити у заборав, то је празник свих ратова који су вођени на територији Србије. Борци НОР-а, под командом Врховног команданта друга Тита извојевали су слободу народу, где је изгинуо велики број младих и овде на Петом пуку у хумкама лежи преко 3000 бораца, преко 2000 је рањено, један део њих је израстао у Народне хероје, носиоце Партизанске споменице 1941., а данас се више и не спомињу. Из историје се не може избрисати допринос народа Србије, бораца Народноослободилачког рата, војсковође – хероја, Јосипа Броза Тита, братске Русије која нам је помогла у операцијама за ослобођење и прогон фашиста из наше земље. Данас смо поносни што смо дали велики допринос у сламању фашизма и нацизма. Ако желимо да сачувамо достојанство и снагу, морамо сачувати основне моралневредности, као што су истина, слобода, правда и достојанство. Слобода је освојена са овде стрељанима, изгинулим за ослобођење и нека нас ове хумке и спомен обележја стално подсећају на злочине које је окупатор донео једном народу који брани своју слободу!

Истина, слобода, правда и достојанство су биле основне вредности којима су се руководили борци НОВ Југославије, међу којима и борци Прве и  Шесте личке пролетерске дивизије, када су 1944. године, храбро и смело, не штедећи своје младе животе, кренули у одлучујуће битке за коначно ослобођење земље, од окупатора и домаћих „квислинга“. Тако је било и 15. септембра 1944. године, када су јединице НОВЈ, међу којима и Прва и Шеста пролетерске дивизија, ослободиле Ваљево и непријатељу (ЈВуО) нанеле такве губитке да се нису могли „опоравити“ до краја Другог светског рата! Како онда разумети покушаje „фалсификовањa“ и „прекрајања“ и то непобитних историјских чињеница и доказа, ако и „врапци на грани знају,

„КО ЈЕ ДОНЕО И КАКО, СА КОЈИМ ЖРВАМА, ВАЉЕВУ СЛОБОДУ“!

Зато препорука свима онима који покушавају да директне учеснике дешавања у Другом светском рату, 1941/45. године, прикажу у неком другом „светлу“, да имају на уму слику НХ Стјепана Стеве Филиповића, у природној величини, која је постављена у УН у ЊУЈОРКУ и која са уздигнутим рукама, испод вешала представља беспоштедну и крваву борбу против фашизма и нацизма, у целини!

БИТКА НА ЈЕЛОВОЈ ГОРИ је била велика битка између партизана и четника на простору од Ваљева до Пожеге, са циљем да се заустави продор партизана из Босне и Санџака у Србију. Ту, на Јеловој гори, вођена је главна битка за продор НОВЈ у Србију.

У бици на Јеловој гори партизански, Први пролетерски корпус (корпус НО војске Југославије, формиран је 5. октобра 1943, наредбом Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, од Прве пролетерске дивизије и Шесте личке дивизије. Приликом формирања имао је 8.000 бораца. Први командант корпуса био је Коча Поповић, а од јула 1944. Пеко Дапчевић. Политички комесар био је Мијалко Тодоровић Плави. У састав корпуса ушла је 15. септембра 1944. Оперативна група дивизија (Пета крајишка, 17. источнобосанска и 21. српска дивизија), након чега је бројно стање износило око 21.000, а половином октобра око 32.000 бораца. Крајем октобра 17. источнобосанска дивизија пребачена је у Јужну оперативну групу. Од 28. октобра до 3. децембра 1944. у корпусу се налазила 28. славонска дивизија, а од 2. децембра Друга пролетерска дивизија. Крајем децембра 1944. у корпусу било је око 50.000 бораца. Штаб Првог пролетерског корпуса је 1. јануара 1945. преформиран у Штаб Прве армије НОВЈ), разбио је 9. септембра 1944. четничку главнину. Када су партизани 1. септембра заузели Пожегу, уследио је четнички противудар. Четници су 5. септембра овладали Пожегом и током наредних дана наставили потискивање снага НОВЈ. Након четири дана повлачења, партизани су енергичним противнападом 9. септембра на Јеловој гори разбили ојачану Четврту групу јуришних корпуса ЈВуО под командом Драгослава Рачића. Након битке уследило је гоњење четника који су се повлачили према северу.

За време битке десио се проглас краља Петра II да се све четничке јединице придруже партизанима. У бици на Јеловој гори, партизани су нанели потпун пораз четничким снагама, чиме је исход битке за Србију решен. У гоњењу четника, партизани су 13. септембра опколили њихову Врховну команду. Први пук СДК је успео да спречи да партизани не заробе Михаиловића, али су партизани успели да заплене комплетну архиву Врховне команде. После пораза на Јеловој гори Михаиловић и део четничких јединица су се повукли у Босну. Након битке на Јеловој гори, Дража Михаиловић и његове јединице престали су бити политички и војни фактор у Србији. Убрзо након битке је уследило ослобођење Ваљева.