Удружење 6. личке дивизије, Београд

ЈЕДНОДНЕВНА ПОСЕТА УЖИЦУ – ОБЕЛЕЖАВАЊЕ, 29.11.1941. ГОДИНЕ, БИТКЕ НА КАДИЊАЧИ

Београд – УЖИЦЕ – Београд – у 07.00 – ИСПРЕД ПОШТЕ 6, Савска ул. –ПОЛАЗАК ЗА УЖИЦЕ. Превоз – НЕДАЛ д.о.о. КОМБИ 8 + 1 – ВОЗАЧ:ЗЛАТКО!

  1. НЕНАД СИМИЋ – Вођа пута/аутобуса,
  2. МИРКО БОШЊАК – Заменик Вође пута/аутобуса,
  3. БРАНКА МОСУРОВИЋ,
  4. ДОБРИВОЈЕ СИМИЋ – БАРАЈЕВАЦ,
  5. ЉУБИНКА БОЈОВИЋ,
  6. ОЛГА СТОИЉКОВИЋ ТРИФУНОВИЋ,
  7. БОЈАНА МИРЧЕТИЋ

Наведена једнодневна посета, реализована на основу Програма рада и активности Удружења за 2023. годину, односно Извода из истог, за период реализације, април 2023/март 2024. год. и реализација програма: “ КО СМЕ И ХОЋЕ, ТАЈ И МОЖЕ “, чију је реализацију подржао Секретаријат за социјалну заштиту градске управе града Београда и реализације програма, „ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТОВИ СРБИЈЕ – КУЛТУРА СЕЋАЊА“, чију је реализацију подржало Министарство за рад, борачка и социјална питања, за период реализације, 18.07.2023/17.01.2024. године!

Церемонија полагања венаца, у 11:00 часова – Традиоцанално, као и претходних година, Делегација Удружења, БРАНКА МОСУРОВИЋ, МИРКО БОШЊАК и ДОБРИВОЈЕ СИМИЋ. положила венац и одала заслужену почаст погинулим борцима, 29.11.1941. године на Кадињачи (Радничког батаљона Ужичког НОП ОДРЕДА). Након церемоније полагања венаца Делегација је накратко посетити МУЗЕЈ УЖИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ. Наведена активност је успешно реализована и то по претходно утврђеном Плану програма посете и боравка. Након ручка, чије трошкове сносе корисници (за организовање места и времена, као и трошкове возача, задужен је био НЕНАД СИМИЋ). Делегација Удружења се око 18:00 часова вратила у Београд!

Oрганизатор наведене државне церемоније је Одбор Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, уз сарадњу Града Ужица, Народног музеја у Ужицу и СУБНОР Србије – Ужице!

У име Владе Р.Србије, присутнима се обратила САЊА ЛАКИЋ, помоћник/ца Министра Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Горе, обраћање С.Лакић, доле с лева, М.Бошњак и Б.Мосуровић, са представницима ГО СУБНОР Београда

С лева, Љ.Бојовић, М.Бошњак и Б.Мосуровић

Раднички батаљон Ужичког НОП одреда био је батаљон састављен од радника из Ужица. Формиран је крајем 27. септембра 1941. године. Сви његови борци пали су 29. новембра 1941. у бици на Кадињачи против немачких окупаторских снага.

 

Батаљон је по четама, водовима и десетинама вршио своје свакодневне послове, повремено имао вежбе и припремао се за одбрану града.

 

Борци батаљона по први пут су учествовали у већим борбама при одбрани Ужица на положајима Мендином брду и Карађорђевом шанцу, 2. новембра, када су разбили четничке јединице и потерали их према Трешњици. Железничка чета батаљона победила је четнике код Карана 5. и 8. новембра. Дана 9. новембра, делови батаљона разбили су четничке снаге на Црнокоси код коте 809 Шарампов.

 

По почетку Прве непријатељске офанзиве и нападом на Ужичку републику, по наређењу Врховног штаба НОПО Југославије од 28. новембра, Раднички батаљон је био ојачан са две чете Ужичког и две чете Посавског партизанског одреда. Укупне јачине 400-450 бораца и с једним топом 75 мм, батаљон је заузео положаје на Кадињачи да би успорио надирање десне колоне (групе „West“) немачке 342. пешадијске дивизије правцем Бајина Башта–Ужице и тиме створио потребно време за извлачење главнине партизанских јединица из Ужица на Златибор.

 

Око 9 часова ујутро 29. новембра, положај на Кадињачи био је поседнут. Положаје у првој линији на десном крилу, северно од групе кућа засеока Лукићи запосела је Пекарска чета, део положаја североисточно од засеока посела је Кројачко-обућарска чета и бранила друм који води за Ужице. Ткачка чета посела је део положаја северно од засеока Ракићи, а Железничка чета на друму код Сињевца. У другој линији на висовима Кадињаче, Ланишта, коте 836, коте 808 и села Глогинићи после су придружене чете Ужичког и Посавског партизанског одреда.

 

У огорченој борби с надмоћнијим непријатељским снагама од 8 часова ујутро до 14 часова и 30 минута послеподне, браниоци Кадињаче нису дозволили немачким снагама да продру у Ужице. Тек кад су им Немци уништили топ и сва аутоматска оруђа, непријатељ је заузео Кадињачу.

 

Меморијални комплекс на Кадињачи код Ужица сведочи о херојским новембарским данима 1941. године када су припадници Радничког батаљона којим је командовао Андрија Ђуровић, као и борци 1. батаљона Посавског одреда и Орашке чете 2. Шумадијског одреда пружили жесток отпор далеко надмоћнијем непријатељу који је у том периоду спроводио офанзиву на ослобођену територију у историји познату као Ужичка Република. Борци Радничког батаљона храбро су страдали у борбама на Кадињачи 29. новембра 1941. године.

Непријатељске снаге су пробиле последњу одбрану слободног Ужица, али хероизам тих јунака остао је упамћен у временима која су уследила.

Сам комплекс представља сложену архитектонско-музеолошку целину који чини низ сегмената грађених у периоду између 1952. и 1979. године. У првој фази, године 1952. на Кадињачи је подигнут споменик пирамидалног облика под којим се налази костурница у којој почивају посмртни остаци припадника Радничког батаљона страдалих током битке.

Знатно проширење и обогађење комплекс је доживео 1979. године када је, по прејекту чији су аутори вајар Миодраг Живковић и архитекта Александар Ђокић, окончано његово уређење чиме је он добио данашњи изглед.

 

На самој Спомен-костурници исписан је део поеме „Кадињача” песника Славка Вукосављевића:

„Рођена земљо јеси ли знала?

Ту је погино батаљон цео…

Црвена крв је процветала кроз снежни покров хладан и бео.

Ноћу је и то завејо ветар.

Ипак на југу… војска корача… Пао је четрнаести километар, ал` никад неће

Кадињача.”