Са званичном Делегацијом Р.Србије, у посети Доњој Градини и присуствовању наведеном обележавању/комеморацији, учествовали су и представници Удружења 6. и 35. Личке дивизије, из Београда, ДРАГАНА СТОЈСАВЉЕВИЋ, ТОМИСЛАВ ПАВЛОВИЋ, ДУШАН СУРЛА и РАДОВАН ЗОРИЦА.

11. мај 2024. године У 20:00 часова – Козарска Дубица, Дом културе – МЕМОРИЈАЛНА АКАДЕМИЈА (организација Одбора за неговање традиција Владе Републике Српске), присуство за вође државне делегације из МОД, УО и КПУ.

На Меморијалној академији поводом Дана сећања на жртве геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној држави Хрватској (1941 – 1945) у Козарској Дубици, обратио се министар рада. Немања Старовић, који је рекао:

Говорим, браћо и сестре, о феномену оптуживања једног читавог народа да је злочиначки. Такав се жиг данас жели утиснути на плећа нашег, српског народа. Притом се свесно занемарује то да се ради о мученичком народу, који је само захваљујући христоликим жртвама које нико други не може да разуме опстао током векова турске окупације, Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, све до данашњих дана. Нико то боље не зна од вас овде на страдалној Козари. Српски народ је увек био на правој страни историје.

Велике силе данашњег доба су креирале један апсурд, подлост, једну моралну гадост, да државе, а нећу рећи народи, које су у својој историји заиста спроводиле геноцидну политику и због тога никада нису стигматизоване, сада за такву злу работу оптуже нас. Дакле они који су стрељали 100 за једнога, они који су формирали Дахау, Треблинку, Јасеновац, Аушвиц, Паг, Берген-Белсен и остале провале пакла на земљи, данас за геноцид оптужују нас Србе, са циљем да то попут неког адута сутра политички капитализују.

Опет се изнова прави преседан преко леђа српског народа. Као што је то био случај са агресијом НАТО на Србију 1999. године, а потом и покушајем отимања Косова и Метохије девет година касније, чиме је брутално погажена Оснивачка повеља Уједињених нација. Све је то било израз врхунске ароганције и осионости великих сила запада, чега им очигледно ни данас не мањка.

Сила Бога не моли, изрека је која извире из мудрости нашег народа, али исто тако ни Господ силу не воли. И та се ароганција већ попут бумеранга враћа силницима, јер преседане које су учинили противу српског народа, данас као пример користе многи други и то се већ одвија пред нашим очима.

Заљуљали су темеље на којима почива међународни правни поредак, а да последице нису могли ни желели да увиде. Као да их историја Европе ничему није научила. Подсетимо се само чувеног Минхенског споразума којим је Хитлеру дозвољено да раскомада Чехословачку. Тада је погажен међународни поредак, а једна суверена земља жртвована. Британски премијер Невил Чембрлен је на гробу Чехословачке ускликнуо „Имамо мир“. Колико је, пак, био у заблуди видеће се већ за само годину дана, а позната нам је и цена те његове ароганције коју је платила читава Европа.

Историја је, драги пријатељи, једна непрекидна нит, која нема краја ни почетка. Не постоји крај историје, у шта су многи на западу поверовали након пада Берлинског зида, као што не постоје ни јединствени случајеви који пре или касније неће постати преседани погодни за реплицирање.

Након агресије на Србију, уследили су напади на Ирак, Либију, Сирију, али и рат у Грузији, кијевски Мајдан, нови ратови за Нагорно Карабах. Свега шест месеци након једностраног проглашења независности такозваног Косова, а то је тек трептај ока у дугом историјском трајању, Русија је признала независност грузијских покрајина Абхазије и Јужне Осетије. Пандорину кутију можете отворити сами, али о томе да ли ће, када и како бити затворена увек се питају и неки други.

Тако ће бити и са овом резолуцијом о Сребреници коју покушавају силом да наметну Генералној скупштини Уједињених нација. Немојте имати никакве сумње у то да ће се пред истим високим телом светске дипломатије веома брзо наћи прегршт резолуција сличне садржине, што ће довести до својеврсне инфлације геноцида. Није ли то можда и стварни, подмукли циљ предлагача ове резолуције? Такав бисмо закључак могли извући ако знамо да су немачки судови последњих година геноцидом квалификовали и злочине у којима је страдао једноцифрен број жртава, до крајњих граница релативизујући магнум кримен сопствене државе у Другом светском рату.

И шта нама на концу преостаје, браћо и сестре? Да се надмећемо у тој ђавољој игри коју нам намећу? Свакако не! И сама помисао о томе да се злочин у Сребреници, који у свакој прилици осуђујемо и за чијим жртвама искрено жалимо, доведе у исти ред са страдањем Козаре и паклом Јасеновца, вређа здрав разум и достојанство свакога од нас.Оно што можемо, а баш због тога што можемо, онда и морамо, јесте да чувамо сећање на наше уморене, а неумрле мученике, пострадале од усташког ножа, ханџара и каме, који падоше пред стрељачким стројем у Крагујевцу и Краљеву и остадоше испод леда Дунава и Тисе.

На нама је, на овој политичкој генерацији, да окајемо грех ћутње и коначно изградимо меморијални центар који ће Доњу Градину, највећу гробницу српског народа, повезати са Београдом, нашом престоницом, и у коме ћемо се сећати Козаре и Јасеновца, али и Јастребарског, Јадовна, Пага, Пребиловаца, Глине и свих других места на којима је српски народ мучен и убијан.

У сећању ће бити наша победа. Наш незаборав ће, уз слогу и јединство, бити пораз сваком врагу. Достојанство нам нико не може одузети, а поноса се никада нећемо одрећи. Развијмо стога на сваком месту наше црвено-плаво-беле заставе и корачајмо скупа, сложни и уједињени, у бољу и мирнију будућност, достојни наших славних предака и велике жртве коју су поднели за слободу.

Живела Република Српска!

Живела Србија!

Слава Богу!“!

Доња Градина, мјесто туге и бола, највеће стратиште у оквиру јасеновачких логора смрти и мјесто најмасовнијег страдања српског, као и других народа над којима је злочиначка Независна Држава Хрватска спроводила геноцид, написала је српски члан Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић на свом Инстаграм налогу.Цвијановић је нагласила да је то „мјесто које најгласније свједочи да су Република Српска и њене институције једини гарант опстанка нашег народа на овим просторима“.

– Зато не постоји изговор којим би се оправдао заборав, као што не постоји ни светија дужност од памћења. Нека је вјечна слава свим жртвама. И да се никада и никоме не понови – поручила је Цвијановић.

данашњем времену, у друштвима која би требало да предводе свет по свим начелима добра, иза великих сцена светске позорнице одвија се један феномен.

Феномен који пролази углавном неопажено, будући да исувише велики број држава следи политику великих и моћних, рачунајући на неке ситне користи, а да се тај феномен на њих саме неће одразити.

Говор, председника Владе Републике Србије Милоша Вучевића на обележавању Дана сећања на жртве геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској (НДХ), у Доњој Градини код Козарске Дубице, преносимо у целости.

„Драга браћо и сестре – Христос васкрсе!

Данас се ево налазимо на највећем српском пољу смрти. Под нашим ногама налазе се читави градови, наша деца и будућност коју нисмо требали да дочекамо, a Божјом милошћу дочекасмо је. Овде одајемо пошту, неми од бола за нашим родом и поколењима. Стотине хиљада оних, који су овде и сви су страдали као да нису људи. Клани, кувани, дављени, одрани, спаљени, силовани, мучени и живи сахрањивани.

Размере злочина и геноцида на овом месту су толика да делују нестварно. И стварају се у том смислу два ефекта. Први је да вам нико не верује да постоји место на кугли земаљској, где се од дечијих лешева правио сапун. И заиста, нормалан ум то не може да прихвати! И други је, да та рана толико боли и тако је велика, да човек у очају не жели да о томе размишља и да на то мисли. Ова два феномена су најопаснија у колективној свести нашег народа. Опасан је то феномен, јер је сећање на ове страдалнике наш идентитет и корен. Понекад се чини, да само запослени у Спомен комплексу Доња Градина, представљају монахе и монахиње који се једини моле Богу за оне који овде почивају. Они су ту сваки дан, сами очи у очи са најмонструознијим смртима наших сународника и рода нашег, који овде лежи и на томе им морамо бити бескрајно захвални.

У свим религијама света постоји место страдања и патње људи и оно се означава различитим именима, али је најпознатије под именом пакао. У хришћанској мисли, то је место где столује туга и бол. Њега изграђују демони и ђаволи, који још више муче и сатиру што су њихове жртве невиније. И то је директна веза са усташком НДХ-а.

А не може се бити крив ни по једном закону, осим по Закону НДХ-а о заштити аријевске крви и части хрватског народа, што си Србин, Јеврејин или Ром. И то је била једина њихова кривица! Клали су их фра Сотона и они који себе прозваше хвалећи се монструозношћу својом, Лубурићевим месарима.

Људски мозак такво зло не може да перцепира и зато га одбацује! То што се овде десило, тај лелек и ту муку, може само Господ да разуме. А то је можда и најважније. Да Господ разуме. Јер онај ко нашу муку не буде разумео и схватио, отклонио је своје лице од Бога. Онај ко не спозна наше страдање и бол, поново је самог Христа разапео. Онај ко не зна да се овде на овом месту отвара и спаја небо и земља и да су ови мученици наша силна армија молитвеника пред Богом, том ништа није јасно и ништа му свето није. Они су наша армија, радосна армија у рају, која брине о нама.

Али нама мора бити јасно, да је ово Јерусалим наш. Да је ово Света земља! Да је овде наш океан суза и крви. Да смо одавде распети и да смо победнички васкрсли до данашњег дана. Јер нас Господ у љубави својој поново на ноге постави, и ојача мишице наше. И даде снагу да не одвраћамо поглед са овога места. Него да знамо, гледамо и дишемо! Да сањамо и да се збратимимо! Скупимо снагу и сведочимо победу живота над смрти и добра над злим.

Са овог места ми сведочимо да народ који је ово прошао, не може бити народ џелата, него народ жртва. Да се са овога места, заклињемо да су чојство и јунаштво наша снага. Да верујемо у небеску правду и Божју милост, да ће они који нас за геноцид оптужују, доћи у ову Долину плача да се поклоне и извине. Ко то не схвати, настављач је дела оних који ово починише!

А наше је да верујемо и молимо се. Бог ће нам дати онако и онолико како смо молили! И да радимо и међу собом имамо слогу и јединство. И да би из ових хумки изникла слава и бесмртност Србинова. Нека би Бог дао да тако буде!

На крају браћо, још једном да се поздравимо поздравом радости и спасења, Христос Васкрсе!“