Удружење 6. личке дивизије, Београд

ЕВАКУАЦИЈА 1009 ПАРТИЗАНСКИХ РАЊЕНИКА – 80 ГОДИНА ПОСЛЕ!

И 80 година после, чланови Удружења 6. и 35. Личке дивизије, посетити ће Брезну и обележити 90 година од „БИТКЕ ЗА ЕВАКУАЦИЈУ РАЊЕНИКА“, којој је немерљив допринос дала и 6. Личка дивизија. У име Удружења, наведеном обележавању, присуствоват ће, БРАНКА МОСУРОВИЋ, МИЛИЦА ТОДОРИЋ, МИРКО БОШЊАК и БОГДАН ЂУКИЋ.

Сјећање на спашавање партизанских рањеника 1944. године

 

Мирко Вуковић је казао да је 22.августа 1944.године савезничким авионима са импровизованог аеродрома у Брезнима у Италију превезено 1.009 рањеника, 15 савезничких пилота и енглеска војна мисија

У Доњим Брезнима у Пиви, тридесетак километара од Никшића, 22.августа 1944.године спроведена је, послије битке за рањенике на Сутјесци, најхуманија операција у Другом свјетском рату на простору Југославије, када је са импровизованог аеродрома у једном дану, уз помоћ савезника, за Италију превезено више од хиљаду рањеника.

Делегација Југословенске комунистичке партије Црне Горе (ЈКП ЦГ) и Удружење бораца и антифашиста Плужине положили су цвијеће на споменик у Брезнима који је подигнут 2009. године и евоцирали успомене на специјалну операцију спашавања партизанских рањеника која је названа „Дакота“, због авиона који су тог августа слетјели у Брезна.

Мирко Вуковић је казао да је 22.августа 1944.године савезничким авионима са импровизованог аеродрома у Брезнима у Италију превезено 1.009 рањеника, 15 савезничких пилота и енглеска војна мисија.

„Познато је да су у августу 1944.године на подручју Дурмитора и шире вођена ратна дејства између њемачких и квислиншких снага са једне, и партизана, са друге стране, позната као Дурмиторска операција. Тих дана партизанске оперативне снаге имале су са собом преко хиљаду рањеника који су им отежавали ратна дејства. Чињеница је да се поново, послије више од годину дана, на овим просторима нашла Седма њемачка дивизија ‘Принц Еуген’, иста она која је јуна 1943. Пиву у црно завила“, казао је Вуковић.

Да би се избјегла друга Сутјеска, како је истакао, и да рањеници буду спашени једина могућност је била да се транспортују у Италију.

Идеја о изградњи аеродрома у Пиви потекла је од генерала Радована Вукановића, а задатак је повјерен мајору инжењеру Обрену Бојовићу и шефу британске војне мисије, мајору Џону Риду.

Становници Пиве и борци помогли су да се за 24 сата изгради аеродромска писта дуга око 800 метара.

Рањеници не би могли бити успјешно евакуисани да, како је нагласио Вуковић, није било бораца Шесте личке дивизије којa се „фактички борили прса у прса са Њемцима“ како непријатељ не би заузео околна узвишења и тиме угрозио транспорт рањеника.

„Најжешће борбе су вођене на превоју Божур, изнад села Борковићи, и у тој борби је погинуо командант батаљона личке дивизије Бранко Маљковић са много својих другова. Зато комунисти и борци у знак захвалности борцима 6. личкe дивизијe сваке године посјете споменик у Брезнима и спомен плочу у Борковићима и евоцирају успомене на храбре личке борце“, закључио је Вуковић.

 

Место Борковићи – Испред Спомен дома 6. Личке дивизије

На месту некадашњед аеородрома у Брезнама, горе с лева. Б.Мосуровић, М.Бошњак, Б.Ђукић и М.Тодорић, доле, венац полаже М.Бошњак

Дурмиторска операција

У току 1944 г на тлу Југославије су се одвијале жестоке борбе између Партизана и Немаца. Немачка команда југоистока је испанирала и водила више операција с циљем разбијања главнине НОВЈ која је претила да угрози немачке позиције у Србији.

Највећа операција је била операција Рибецал (код нас названа Дурмиторска операција) започета 13 августа 1944 г. Немци су својом великом снагама заузели све партизанске аеродороме у Црној Гори ,који су до тада служили за пријем војне поћи и преношење рањеника у Италију,и то Његовуђе, Колашин,Горње Поље,Никшићко поље.Ове аеродрорме су савезнички пилоти назвали „Дакота аеродроми“.Они су били јако незгодни за слетање и узлетање ,јер су се налазили у долинама окружени високим планинама,време је обично било магловито,или кишовито,или пак јако ниски облаци.Ипак ,по британским подацима они су извели 145 успешних слетања ,650 тона материјала су испоручили,између који су били и топови и мазге,и превезли око 2000 људи у Италију.

Партизани против којих је покренута операција Рибецал су имали јако велики број рањеника који су знатно спутавали мобилност формација НОВЈ, морали су да их бране, а и за носила су требала 2-4 здрава борца.

Када је главни аеродром Негобуђе пао у руке Немаца ситуација је постала критична,више се нису могли авионима транспортовати рањеници .Како В.Ш. није хтео да се понови покољ рањеника у пређашњим биткама ,тражено је од Савезника да их пребаце у Италију.Али то није било једноставно јер је аеродром морао да буде безбедан,а Немци су вршили јак притисак.Међутим када су Бугарска и Румунија прешле на страну савезника,Немци су морали да извоје мешто војника за чување комуникација по Србији.То је омогућило да притисак мало опадне и тада је британски официр за везу при штабу бригаде, шеф војне мисије, мајор Џон Рид,хитно јавио команди у Барију да пошаљу авионе.

Партизани су одмах кренули да траже неко згодно поље,које би постало аеродром.Руководиоци генерал Радован Вукановић, и инж . мајор Обрад Бојовић и пуковник Радоје Дакић, су се састали да би одредили раван терен за аеродром,који је довољно далеко да га Немци не угрожавају.Инжињер је предложио Крново,међутим није било довољно далеко од непријатеља,пуковник је предложио поље код села Равно,међутим оно је било јако неравно,а и близи непријатеља.Предлог је био и Доња Брезна.

Доња Брезна – У тражењу су им помогли СОЕ официри пор.Тхомас Матхиас и пор.Пхилип Лањсон који су послати да пронађу у уреде терен.Лањсон је требало да пронађе ливаду ,а други је требало да организује пребацивање.Са њима је био и шеф војне мисије мајор Џон Рид.

После два дана прегледа пољана ,она код села Доња Брезна северно од Никшића се чинила најзгоднијом ,мада су британски официри били незадовољни. Нису им одговарали навигациони услови,Војник и околна брда, били су велика сметња, за слетање и узлетање авиона. А ни природна окренутост авионске писте, није одговарала потребним и траженим условима, али ово се, ни на који начин, није могло изменити и надоместити.То је била једна равна површина између висиких брда,највећа долина пивског региона,са надморском висином од 1000м, пружа се правцем исток-запад дужином од око 13 км ,а око 1000м широка.Поред свега овога и земља је била тврда јер дуго није падала киша.

После премеравања британски официри су се одлучили за њега,било је мало али таман довољно да могу Дакоте да слете. Када је одлучено где ће градити аеродром одмах је послата депеша Врховном штабу, од комесара Корпуса, Радоја Дакића- Брке:

„Прави се аеродром на Брезнима. Биће готов 21. августа. Са тим је сагласан и Шеф Енглеске војне мисије. Авиони могу слијетати само дању и очекујемо их наведеног дана, послије подне. Рањеника имамо око 1000. Јавите хитно, ради допреме рањеника“.

На добијену депешу Врховни штаб је врло брзо послао своју сагласност.

 

Када су се шефови сагласили 18 августа је потписан споразум између Комесар Корпуса, пук. Радоја Дакића и британског мај.Јохн Реед о изградњи писте.Партизани су ,као и увек,ангажовали локалне житеље,овај пут је било мало способних мушкараца(сви су били у рату или убијени),па су нагажовали жене , децу,и старце, а било је и Партизана који су тренутно били слободни. Из пет села су долазили ,неки чак и километрима удаљени, са алатом који су имали ,и 19 августа поподне одмах кренули у рад.Успели су да уклоне растиње,међе, камење,попуне рупе,склоне зелени кукуруз,ограде,поравнају терен и набију га дрвеним маљевима,и да направе писту дужине 830м и ширине 80м(40м писте и остатак зелени појас).Организација је била добра,радови су текли по плану чак је и храна дељена на време.Иако је то било далеко од идеалног,ипак је било минимално за слетање транспортих авиона.После два дана аеродром је био спреман и то је комадни БАФ-а јавио мај. Реед ,а штаб 2 корпуса је јавио својој команди.Међутим из команде БАФ-а су одговорили да имају друге обавезе и да неће бити авиона до 23 августа.

Писта је била готова ,а како авиона нема ,расла је нервоза па је Штаб Другог корпуса, опет новом депешом ургирао: „Ако авиони не дођу 21-вог, требају доћи 22-гог. Нијесмо сигурни да аеродром можемо обезбиједити за 23. август“

После ове поруке ипак је одлучено да пошаљу авионе.

 

А онда, 20 августа ,партизански аеродром надлећу два британска Спитфајера и бацају пакет са поруком.У њој је објашњено да ће авиони слетати на сваки сат,и то по 6 авиона,да је веома важно да линија одбране аеродрома издржи нападе ,да у авион могу стати по 30 рањеника и да је потребно организовати долазак и укрцавање рањеника.На крају је писало да се цела акција отказује ако пада киша!

Овај аеродром је био потпуно непознат за пилоте,па тако један од њих, пор.Матхијас,(који је после рата писао) ,да су мислили да иду у околину Дубровника,и били су не мало изненађени када су видели нову писту. Исти овај поручник ,који је касније превозио рањенике,описивао је да је неким ово била једина шанса и да су се неки и по 4 месеца вукли за Партизанима по планинама,са скоро никавом медицинском пажњом.(најчешће су имали само завоје,који су скидани са умрлих или прездравилих ,опрани и опет коришћћени,понеко добијао лек ако га је било,ако је имао срећу да имају лекара који би му како-тако обрадио рану).Лекари су више храбрили и тешили рањенике ,али и оне који су их носили,понекад и по цео дан,по стрим брдима,увалама,литицама,кањонима,често без одмора.

Време је у овој операцији било од суштинског значаја. С обзиром на снажан притисак крупних немачких снага, цела акција морала је бити добро координирана и изведена у веома кратком року.Цела операција је смишљена у команди БАФ- а, а операцијом је командовао командант пука Јамес Палсон.

Док су савезници спремали авионе и посаде ,дотле су Партизани организовали ,поред уређења писте ,друго веома значајно, прикупљање рањеника,смештај и организован улазак у авионе.

И док су Партизани (3 цногорска и 6 личка бригада против 7 СС дивизије,Принц Еуген,и брдска дивизија Брандербург) водили жестоке и крваве борбе,понекад и прса у прса, са непријатељем који су надирали,над аеродромом се прво појавило неколико ловаца,а за њима Дакота.Настала је радост међу рањеницима,који су са зебњим цело јутро гледали у небо,и после договорених сигнала први авион је слетео у 9х ујутру 22 августа.Заштиту тог простора,обезбеђивали су ловци,18 Мустанга и Спитфиреа.

Слетело још авиона 267 сqвадрона РАФ- а и превезено је око 200 рањеника (из Партизанског извештаја је то 160 рањеника ,а из књиге Специјал Оператионс ААФ АИД то Еуропеан Ресистанце Мовоментс 1943-1945- стоји да је превезено 219 рањеника).На земљи су се задржали око 20 минута,и одмах полетели.За укрцавање су били задужени партизански официри Обрад Цицмил и Војо Николић,али су велику помоћ пружили и они мештани који после изградње аеродрома остали.Доношење рањеника у рејон аеродрома је било посебно важно,и није се смело каснити ,нити се претрпавати са рањеницима.Најважније да је све фунционисало.

Можда би и брже укрцали рањенике да није било талијанских војника,који су обучени у локалну одећу,први улетели у авионе,не би ли се докопали Италије (заробљени војници дивизије Гарибалди) ,па су морали да их избацују.

А онда је настало затишје, па се мислило да ће по остале доћи сутрадан.То се види из наређења штаба 12 ударног корпуса:

НАРЕЂЕЉЕ ШТАБА 12. УДАРНОГ КОРПУСА НОВЈ ОД 22. АВГУСТА 1944. ШТАБУ 6. ПРОЛЕТЕРСКЕ ДИВИЗИЈЕ ЗА ОБЕЗБЕЂЕЊЕ АЕРОДРОМА БРЕЗНА ШТАБ XII КОРПУСА НОВЈ 22 ВИИИ 1944 ШТАБУ VI ПРОЛЕТЕРСКЕ ДИВИЗИЈЕ

  1. Евакуација рањеника извршиће се тек сјутра у току дана, т.ј 23 ов. м. Данас је евакуисано свега око 160 рањеника.
  2. Према наређењу ВШ-а евакуација се мора провести и осигурати по сваку цијену. Према томе задатак ваше Дивизије јесте, да по сваку цијену онемогући продор непријатеља који би и најмање угрозио аеродром или саму евакуацију. Положаје задржати по сваку цијену до даљњег наређења.
  3. У току данашњег дана покушали смо ухватити радио-везу с вама, али то нам није успјело. У одређено вријеме ваш радио-телеграфиста нека обавезно слуша наше позиве, како би вам могли преносити извјесна наређења и вјестити ВШ.

СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ!

За штаб XII Корпуса

Начелник, п.пуковник М. Ђукић Ми се налазимо у с. Заборје.

Наређење када ћете се повући добићете од Штаба II Корпуса. По извршеној евакуацији рањеника, ваша Дивизија сместиће се просторији: Орах – Равно – Чемерно. Наш корпус сместиће се јужније од вас.

Начелник, п.пуковник М. Ђукић

 

Међутим после подне истог дана још 24 авиона Шездесете транспортне групе (60тх Трооп Царриер Гроуп) транспортовала је још 705 рањеника и 17 савезничких ваздухопловаца на аеродром код Бриндизија,или Барија,и укупно је превезено 940 људи. Слетали су у четири групе по шест авиона,а изнад њих су летели ловци.Иако је договорено да улазе по 25-30 рањеника,ипак је улазило и по 35 ,можда и више.Разлог је био што су сви били мршави и ретко ко је имао више од 50 кг.Улазили су прво они на носилима,по три носила,док се не напуни ,а онда они рањеници који могу да ходају,поседали измађу њих.

По причању једног од рањеника,авион је био дупке пун,можда и више од 35 људи ,када би затворили врата,прво би се чули мотори,па би настало труцкање и поскакивање,запињане точкова,како авион хвата залет.Онда би авион направио круг, изнад Крнова, Никшића и Подгорице,Бара па преко Јадрана.Они који су могли ,су завиривали кроз прозоре,па су овим другима причали шта виде.По слетању у Бари,прво су излазили ови што могу сами,а онда улазе болничари,по четворица на носила.

На крају ,касно поподне (негде пише ноћу 22/23 ),слетели су руски авиони групе Соколов и пребацили у Италију преостале рањенике ,њих 138.

За седам сати ,последњи је узлетео у 16 х поподне, слетело и узлетело 36 авиона и превезено,по подацима БАФ и СОЕ између 800 и 1000 људи.Али по подацима СОЕ ,обрађеним после рата, укупно је пребачено 1078 људи,од тога 1059 партизана,16 савезничких пилота,и 3 агента који су били у некој од мисија(урачунато су и они које су пребацили руски авиони).

Међу првим који је стигао у Брезну био је и ком. Јамес Палсон,који је био шокиран стањем рањеника.У извештају је написао ,”многи од спасених су били тифусари ,сви су били неухрањени,вашљиви,болесни,рана загађених сепсом и сви који су могли да стоје су ишли сами.Носача рањеника је било јако мало,и они на носилима су једва били живи,али када би слетео авион сви би се орасположили“.

По слетању свих 6 авиона поређали би се један поред другог ,и одмах је почео укрцај.У авион је улазило 35(или више) човека,а авиони се задржавали 25 минута,и одмах полетали свих 6 један за другим.У овој операцији су коришћене преносне радио станице Еуреца/Ребеца.Еуреца је била на земљи ,обично постављена на неку узвисину,(и тада има домет од 50 миља,)и наводи авионе на аеродром.Ребеца је пријемник ,који се налази у авиону.Помоћу њих су посаде авиона лако налазили партизански аеродром.

Посебна акција у овој операцији је била прихват рањеника, преглед,и транспорт до болница које су биле у околини Барија и Бриндизија.

А по причању оног рањеника,када се авион испразнио,из њега излете један у енглеској блузи и са петокраком на капи,па почне да се ваља и од весеља скаче.Касније су сазнали да је то био један од Талијана који се прошверцовао као рањеник.(из дневног листа Побједа)

Иако су Партизани после овога били ослобођени терета рањеника,ипак су се повукли и Немци су заузели аеродром.Цела акција је смишљена и организована у команди БАФ- а и Барију.Ово је била прва велика акција СОЕ и Партизана и завршена је успешно.

ПИСМО ШТАБА 2.УДАРНОГ КОРПУСА НОВЈ ОД 22. АВГУСТА 1944. КОМАНДАНТУ САВЕЗНИЧКОГ ВАЗДУХОПЛОВНОГ КОРПУСА КОЈИМ МУ ИЗРАЖАВА ЗАХВАЛНОСТ ЗА ТРАНСПОРТОВАЊЕ ТЕШКИХ РАЊЕНИКА У ИТАЛИЈУ

22. АВГУСТА 1944 КОМАНДАНТУ БАЛКАНСКОГ ВАЗДУХОПЛОВНОГ КОРПУСА, Г- динуу вицеадмирал Херне-у

У име бораца, подофицира и официра нашега Корпуса, изражавамо Вам најтоплију захвалност, што сте, у часу када је непријатељ великим снагама нападао нашу слободну територију и угрожавао животе наших рањеника, својски се заузели да се исти пренесу у Италију гђе ће се на слободи лијечити . Исто тако изразите захвалност Вашим соколовима – авијатичарима на неуморном раду при преношењу рањеника из борбене зоне. Овим је олакшано нашим јединицама још жешће бију нашег заједничког непријатеља до његовог коначног уништења.