Удружење 6. личке дивизије, Београд

ЈЕДНОДНЕВНА ПОСЕТА ВАЉЕВУ И УЧЕСТВОВАЊЕ У ОБЕЛЕЖАВАЊУ 15.09.1944. ГОДИНЕ, ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА ВАЉЕВА, У 2. СВ. РАТУ

Наведену активност – обележавање, Удружење реализује као део реализације Програма/Пројекта, „Ослободилачки ратови Србије – Неговања традиције“, чију реализацију је подржао град Београд, Секретаријат за социјалну заштиту, за период реализације април 2024/март 2025. и којег Удружење реализује самоцтално и Програма/Пројекта, „КО НЕМА ПРОШЛОСТИ, НЕМА НИ БУДУЋНОСТИ“ (Удружење реализује у ПАРТНЕРСТВУ са Удружењем избеглица из Р.Хрватске), чију реализацију је подржало Министарство за рад, борачка и социјална питања, за период реализације од 6 месеци, август 2024/ јануар 2025. године, којима се и овом приликом захваљујемо!

СПИСАК КОРИСНИКА ПУТОВАЊА И ПОСЕТЕ

Београд – ВАЉЕВО – Београд. Полазак у 09:00 часова, Возило/Минибус 20 + 1 место, превозника „НЕДАЛ“ D.O.O. Београд – Возач: Златко

 

  1. РАДОВАН ЗОРИЦА – Вођа пута – Делегације
  2. СЊЕЖАНА МИХАЈЛОВИЋ – Заменик Вође пута – Делегације
  3. ЈАСНА РАШЕТА –
  4. АНА ПЕТРОВИЋ
  5. МИРКО БОШЊАК
  6. БОГДАН ЂУКИЋ
  7. НЕНАД СИМИЋ
  8. БРАНКА МОСУРОВИЋ
  9. БОСИЉКА ИЛИЋ
  10. ДУШАН СУРЛА
  11. ДРАГАН СУРЛА
  12. СТЕВАН МИЛОШЕВИЋ
  13. СИМО СТАРЧЕВИЋ
  14. АЛЕКСАНДРА ЖАРИЋ –Серција 1. Пролетерске НОУ бригаде
  15. МИЦА ШТУЛИЋ – II –
  16. МИРА ЧУЧАК – II –

УКУПНО 16 + 1 КОРИСНИК!

Спомен обележје „Вечна ватра“ – ПОЛАГАЊЕ ВЕНАЦА, с лева, Стеван Милошевић, Сњежана Михајловић и Драган Сурла

Спомен плоча НХ БОГДАНУ БОЛТИ, погинулом борцу 6. Личке дивизије, за ослобођење Ваљева, С лева, Радован Зорица, Јасна Рашета, Симо Старчевић и Ана Петровић

Спомен плпча са именима погинулих бораца, 6. Личке дивизије, за ослобођење Ваљева, с лева Мирко Бошњак и Босиљка Илић

6. ЛИЧКА ДИВИЗИЈА – ОД ГЛАМОЧА, ПРЕКО ЦРНЕ ГОРЕ, ДО САНЏАКА И СРБИЈЕ

Након 46 дана (јул/август 1944.) изузетних напора и великих жртава, циљ марша је достигнут

6. дивизија је крочила у Србију. За овај изузетан подвиг дивизија је, по пристизању на Златибор, добила заслужено признање и захвалност Врховног команданта. „За примјерно јунаштво и издржљивост«, писало је у радиограму маршала Југославије Јосипа Броза Тита, »изражавам своју захвалност и признање борцима, официрима и подофицирима и политичким комесарима 6. пролетерске дивизије, ‘Никола Тесла’, на челу са пуковником Доком Јованићем. У вишемесечним тешким бојевима и у сјајном војничком походу од Дрвара до Србије, у непрекидним тешким бојевима нарочито у Црној Гору, синови наше Лике доказали су да су достојни славних традиција својих предака“.

Дивизија је на Златибор стигла са бројним стањем између 2.000 и 2.400 људи, што је сасвим реално. Ако се присетимо да је дивизија само три месеца раније, на подручју Дрвара, 24. маја 1944. уочи десанта, имала у строју 3.667 људи, произилази да је у том периоду, укључујући и борбе у Дрвару где су губици неспорно утврђени, изгубила више од трећине људства (ПРЕКО 1.000 БОРАЦА). И у борбама на подручју Гламоча, Ливна и Шујице, које су претходиле маршу, 2. и 3. бригада имале су значајних губитака који су познати па када се и они узму у обзир слика се не мења. Како током зиме у борбама по Босни тако и током марша највише су страдали Приморци и Прекоморци који су стигли као попуне. Њих је врло мало стигло у Србију. Страдали су углавном од студени, глади и напора које нису могли да издрже. Ваља имати у виду да су губици у јединицама због болести, изостајања услед изнемоглости, па и дезертерства, били далеко већи, нарочито на маршу, него губици након борби – погинули и рањени, што показује извештај Штаба 2. бригаде од 20. августа из села Пишће на Пивској планини. Борбе дивизије са четницима око Ужичке Пожеге и на Јеловој гори. Заплена архиве и коморе четничке Врховне команде недалеко од Мионице. Прикупљена 3. септембра 1944. године на Златибору 6. пролетерска дивизија »Никола Тесла« морала је већ наредне ноћи бити уведена у борбу, углавном против јаке четничке групације.

Наступајући општим правцем према Београду, снаге НОВЈ напале су 14. септембра 1944. осовински гарнизон Ваљево. Сам град браниле су немачке снаге, делови Српског добровољачког корпуса (СДК) и групе четника, док су околни простор браниле јаке снаге ЈВуО. Након разбијања четника, 14. септембра увече почео је напад делова Прве и Шесте пролетерске дивизије на сам град Ваљево. Борбе са Немцима, СДК, СДС и четницима трајале су до 18. септембра. Тог дана су блокиране немачке снаге успеле да се пробију и евакуишу из Ваљева, чиме је град коначно ослобођен.

У борбама за Ваљево 6. дивизија је имала 33 погинула, међу њима и чувеног јунака Богдана Болту, али и 75 рањених бораца.

У ослобођеном Ваљеву 6. пролетерска дивизија »Никола Тесла«, после више од три месеца даноноћних маршева и борби, добила је могућност да се мало одмори, среди и добро попуни. Већ су били створени неопходни услови да се јако проређене јединице почну попуњавати новим борцима, што је било и најважније. Мада су још од Пожеге јединицама ту и тамо приступали нови борци, углавном пребегли или заробљени присилно мобилисани четници, тек је уследио масовнији прилив нових бораца из околине Ваљева. Само из фабрике »Вистад« јавило се триста добровољаца у дивизију.

На дан 21. септембра у Ваљеву је одржан велики народни збор, којем је присуствовало око 7.000 људи, а говорили су Сретен Жујовић Црни, члан Врховног штаба и Мијалко Тодоровић, политички комесар 1. пролетерског корпуса. Испред свечане трибине 2. бригада је парадним маршем продефиловала главном улицом пред окупљеним народом. Сутрадан је према Крупњу упућен њен 2. батаљон да сусретне и прихвати 3. батаљон 3. бригаде, који је од своје бригаде био одсечен још при прелазу реке Босне, 29. јула ујутро. У јединицама је оживео војно стручни, политички и културно-просветни рад, при чему је тежиште било на војно-стручном раду и политичком васпитању нових бораца. Ваљало је политички анализирати и објаснити све важније догађаје, нарочито пропусте запажене на маршу и у дотадашњим борбама у Србији. У то време су се у земљи и на међународном плану збили и даље одвијали крупни војни и политички догађаји, пресудни за успех НОБ-а, па је борце са тим требало не само упознати него им све то подробно објаснити. Осим тога, јединице су стигле у нове, за њих непознате, крајеве, па их је требало упознати са политичким утицајем непријатеља, међусобним односом војних и политичких снага, историјом, традицијама и обичајима народа. Нове борце, пак требало је упознати са борбеном прошлошћу јединица у које су дошли, њиховим успесима и потешкоћама које су пребродили.

 

Данас слободарско Ваљево слави и обележава 79. годину од победе над фашизмом и 105. године од пробоја Солунског фронта. Дан победе над фашизмом је најзначајнији заједнички празник града Ваљева, ово је дан за славље, топове, ватромете, игре и песме, јер су наша земља и Ваљево учествовали у том рату и дали велики допринос победи у Другом светском рату. Петнаести септембар је велика тековина НОБ-е која се не може лако бацити у заборав, то је празник свих ратова који су вођени на територији Србије. Борци НОР-а, под командом Врховног команданта друга Тита извојевали су слободу народу, где је изгинуо велики број младих и овде на Петом пуку у хумкама лежи преко 3000 бораца, преко 2000 је рањено, један део њих је израстао у Народне хероје, носиоце Партизанске споменице 1941., а данас се више и не спомињу. Из историје се не може избрисати допринос народа Србије, бораца Народноослободилачког рата, војсковође хероја, Јосипа Броза Тита, братске Русије која нам је помогла у операцијама за ослобођење и прогон фашиста из наше земље. Данас смо поносни што смо дали велики допринос у сламању фашизма и нацизма. Ако желимо да сачувамо достојанство и снагу, морамо сачувати основне моралневредности, као што су истина, слобода, правда и достојанство. Слобода је освојена са овде стрељанима, изгинулим за ослобођење и нека нас ове хумке и спомен обележја стално подсећају на злочине које је окупатор донео једном народу који брани своју слободу!

 

Истина, слобода, правда и достојанство су биле основне вредности којима су се руководили борци НОВ Југославије, међу којима и борци Прве и Шесте личке пролетерске дивизије, када су 1944. године, храбро и смело, не штедећи своје младе животе, кренули у одлучујуће битке за коначно ослобођење земље, од окупатора и домаћих „квислинга“. Тако је било и 15. септембра 1944. године, када су јединице НОВЈ, међу којима и Прва и Шеста пролетерске дивизија, ослободиле Ваљево и непријатељу (ЈВуО) нанеле такве губитке да се нису могли „опоравити“ до краја Другог светског рата! Како онда разумети покушаje „фалсификовањa“ и „прекрајања“ и то непобитних историјских чињеница и доказа, ако и „врапци на грани знају, „КО ЈЕ ДОНЕО И КАКО, СА КОЈИМ ЖРВАМА, ВАЉЕВУ СЛОБОДУ“! Зато препорука свима онима који покушавају да директне учеснике дешавања у Другом светском рату, 1941/45. године, прикажу у неком другом „светлу“, да имају на уму слику НХ Стјепана Стеве Филиповића, у природној величини, која је постављена у УН у ЊУЈОРКУ и која са уздигнутим рукама, испод вешала представља беспоштедну и крваву борбу против фашизма и нацизма, у целини!

 

БИТКА НА ЈЕЛОВОЈ ГОРИ је била велика битка између партизана и четника на простору од Ваљева до Пожеге, са циљем да се заустави продор партизана из Босне и Санџака у Србију. Ту, на Јеловој гори, вођена је главна битка за продор НОВЈ у Србију.

 

У бици на Јеловој гори партизански, Први пролетерски корпус (корпус НО војске Југославије, формиран је 5. октобра 1943, наредбом Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, од Прве пролетерске дивизије и Шесте личке дивизије. Приликом формирања имао је 8.000 бораца. Први командант корпуса био је Коча Поповић, а од јула 1944. Пеко Дапчевић. Политички комесар био је Мијалко Тодоровић Плави. У састав корпуса ушла је 15. септембра 1944. Оперативна група дивизија (Пета крајишка, 17. источнобосанска и 21. српска дивизија), након чега је бројно стање износило око 21.000, а половином октобра око 32.000 бораца. Крајем октобра 17. источнобосанска дивизија пребачена је у Јужну оперативну групу. Од 28. октобра до 3. децембра 1944. у корпусу се налазила 28. славонска дивизија, а од 2. децембра Друга пролетерска дивизија. Крајем децембра 1944. у корпусу било је око 50.000 бораца. Штаб Првог пролетерског корпуса је 1. јануара 1945. преформиран у Штаб Прве армије НОВЈ), разбио је 9. септембра 1944. четничку главнину. Када су партизани 1. септембра заузели Пожегу, уследио је четнички противудар. Четници су 5. септембра овладали Пожегом и током наредних дана наставили потискивање снага НОВЈ. Након четири дана повлачења, партизани су енергичним противнападом 9. септембра на Јеловој гори разбили ојачану Четврту групу јуришних корпуса ЈВуО под командом Драгослава Рачића. Након битке уследило је гоњење четника који су се повлачили према северу.

За време битке десио се проглас краља Петра II да се све четничке јединице придруже партизанима. У бици на Јеловој гори, партизани су нанели потпун пораз четничким снагама, чиме је исход битке за Србију решен. У гоњењу четника, партизани су 13. септембра опколили њихову Врховну команду. Први пук СДК је успео да спречи да партизани не заробе Михаиловића, али су партизани успели да заплене комплетну архиву Врховне команде. После пораза на Јеловој гори Михаиловић и део четничких јединица су се повукли у Босну. Након битке на Јеловој гори, Дража Михаиловић и његове јединице престали су бити политички и војни фактор у Србији. Убрзо након битке је уследило ослобођење Ваљева.

 

Битка на Јеловој гори

Време:

9-13. септембар 1944.

 

Место:

Јелова гора

 

Исход:

Победа партизана Повлачење дела четника у Босну

 

Сукобљене стране

НОВЈ

ЈВуО, СДК

Команданти и вође

Пеко Дапчевић Васо Јовановић

Ђоко Јованић

Драгољуб Михаиловић Драгослав Рачић Никола Калабић Предраг Раковић

Укључене јединице

Први пролетерски корпус

Четврта група јуришних корпуса

НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКА ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ (скраћено НОВЈ; словен. Narodnoosvobodilna vojska Jugoslavije; мкд. Народноослободилетна војска на Југославија) била је оружана сила Народноослободилачког покрета Југославије (НОП), предвођеног Комунистичком партијом Југославије (КПЈ). Настала је јуна 1941. формирањем првих партизанских одреда, а 1. марта 1945. прерасла је у Југословенску армију (ЈА), регуларну војну формацију Демократске Федеративне Југославије.

 

Због честих реорганизација, током рата, неколико пута је мењала називе:

 

  • Народноослободилачки партизански одреди Југославије (НОПОЈ; словен. Narodnoosvobodilni partizanski odredov Jugoslavie; мкд. Народноослободилетни партизански одреди на Југославија) — од јуна 1941. до јануара 1942.
  • Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије (НОП И ДВЈ; словен. Narodnoosvobodilna partizanska in prostovoljna vojska Jugoslavije; мкд. Народноослободилетни партизански одреди и добровољна војска на Југославија) од јануара 1942. до новембра 1942.
  • Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ; словен. Narodnoosvobodilna vojska in partizanski odredi Jugoslavije; мкд. Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија) од новембра 1942. до марта 1945.

 

НОВ руководио је Врховни штаб, а за њене припаднике користио се неформални назив — партизани (словен. partizani; мкд. партизани). Иако је била једна од најјачих војних формација, која се борила против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата, од стране Савезника је призната и помогнута тек у лето 1943.г.

 

Током укупног трајања Другог светског рата, НОВЈ је у етничком смислу била надполовично сачињена од припадника српског народа.[1]

 

ПРВИ ПРОЛЕТЕРСКИ КОРПУС НОВЈ, био је корпус Народноослободилачке војске Југославије формиран је 5. октобра 1943, наредбом Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита од Прве пролетерске дивизије и Шесте личке дивизије. Приликом формирања имао је 8.000 бораца.

 

Први командант корпуса био је Коча Поповић, а од јула 1944. Пеко Дапчевић. Политички комесар био је Мијалко Тодоровић Плави.

 

У састав корпуса ушла је 15. септембра 1944. Оперативна група дивизија (Пета крајишка, 17. источнобосанска и 21. српска дивизија), након чега је бројно стање износило око 21.000, а половином октобра око 32.000 бораца. Крајем октобра 17. источнобосанска дивизија пребачена је у Јужну оперативну групу. Од 28. октобра до 3. децембра 1944. у корпусу се налазила 28. славонска дивизија, а од 2. децембра Друга пролетерска дивизија. Крајем децембра 1944. у корпусу било је око 50.000 бораца.

 

Штаб Првог пролетерског корпуса је 1. јануара 1945. преформиран у Штаб Прве армије НОВЈ.

 

ЈУГОСЛОВЕНСКА ВОЈСКА У ОТАЏБИНИ (скраћено ЈВуО, позната и као Равногорски покрет, чији су припадници познати као Дражини четници или само четници, понекад дражиновци; у немачким документима: присталице ДМ) била је део оружане силе Краљевине Југославије, која се налазила под формалном командом краља Петра II Карађорђевића и Министарског савета Краљевине Југославије у емиграцији, те као таква била призната и препозната од савезника као легитимна војна организација Краљевине Југославије. Настала је из Команде четничких одреда Југословенске војске, коју је основао пуковник Драгољуб Михаиловић на Равној гори 11. маја 1941. године.

 

Током устанка против немачких окупатора 1941. године на територији окупиране Србије, снаге пуковника Михаиловића су имале значајну улогу. Јадарски четнички одред је 31. августа 1941. године ослободио Лозницу, која је постала први ослобођени град у окупираној Европи, а уједно су немачки војници први пут заробљени од почетка рата 1939. године. Уследио је низ битака за градове у централној Србији, где привремено долази до сарадње четничких и партизанских снага, као приликом битке за Шабац, битке за Горњи Милановац, ослобођења Чачка и опсаде Краљева. Након немачких репресалија и стрељања више хиљада цивила у Краљеву и Крагујевцу, пуковник Михаиловић се опредељује за потпуно герилско деловање до већих савезничких операција.

 

Од новембра 1941. године, односно после неуспешне заједничке опсаде Краљева, поред антиосовинске борбе улази и у грађански рат са партизанима (оружаним формацијама Комунистичке партије Југославије). Крајем 1941. године је успела да ступи у везу са југословенском краљевском владом у Лондону, па је пуковник Михаиловић унапређен 7. децембра у бригадног, а јануара 1942. године у дивизијског генерала и именован за министра војске, морнарице и ваздухопловства у Влади Слободана Јовановића. Генерал Михаиловић је краљевим указом од 28. маја 1942. године означен и као представник југословенске краљевске владе у земљи.

 

Деловала је као герилска формација и највећи део својих присталица је држала ван активног састава, будући да у герилским условима није могла организовати адекватне услове за пријем свих регрута. Првобитно је окупљала југословенске официре и подофицире који нису отишли у заробљеништво по капитулацији у Априлском рату 17. априла 1941. године, а касније и друге. Према националном саставу, највећи део ЈВуО су чинили Срби, али је било и Словенаца и припадника других народа који су живели у Краљевини Југославији. У герилским условима и деловању под различитим окупационим зонама, на којима су важила различита правила, ЈВуО никада није постала хомогена формација, па је долазило до различитих облика сарадње локалних команданата са представницима немачких или италијанских окупационих власти.

 

Од Техеранске конференције 1943. године, Савезници почињу да пружају помоћ и партизанским снагама, уместо искључиво ЈВУО као до тада. У свом говору 12. септембра 1944. године емитованом преко Радија Лондон, краљ Петар II је позвао: „све Србе, Хрвате и Словенце да се уједините и приступите Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом”, чиме је нанео тежак удар на организацију и морал припадника ЈВуО. Ипак, ЈВуО наставља да делује и током јесени 1944. године је ослободила Лазаревац, Крушевац, Љиг, Варварин, Мајданпек, Ражањ, Кадину Луку, Белановицу, Кучево, Петровац на Млави, Жагубицу...

 

На крају рата 1945. године, делови ЈВуО су преко Словеније отишли за Италију и тамо се предали западним Савезницима, док је главнина снага остала уз генерала Михаиловића у Босанској голготи. Нове комунистичке власти у Југославији су прогласили припаднике ЈВуО за сараднике окупатора и против оних који су преостали у земљи водили активну борбу. Генерал Михаиловић је ухапшен 1946. године и након судском процеса у којем су кршена његова процесна и људска права, те онемогућено да изведе сведоке одбране, осуђен на смртну казну и губитак грађанских права. Стрељан је на до данас непознатој локацији, а сличну судбину су поделили и многи истакнути команданти ЈВуО. Слична судбина је снашла највећи део истакнутих команданата ЈВуО.

 

Припадници ЈВуО који су успели да оду у емиграцију, живели су у савезничким земљама – САД, Канади, Великој Британији, Аустралији, Француској. Тамо су оснивали бројна ветеранска четничка удружења, подизали споменике генералу Михаиловићу и другим командантима, а њихов допринос антифашистичкој и антинацистичкој борби је био препознат од стране влада ових држава. Амерички председник Хари Труман је 29. марта 1948. године, постхумно одликовао генерала Михаиловића Легијом за заслуге првог степена.

 

Народна скупштина Републике Србије је 24. децембра 2004. године усвојила Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, којим је одређено да статус бораца Народноослободилачког рата имају: „припадници Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета, почев од 17. априла 1941. до 15. маја 1945. године.” Закон о рехабилитацији из 2006. године, омогућио је судску рехабилитацију свих оних којима је суђено или су лишени живота из политичких, верских, националних или идеолошких разлога.

 

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ КОРПУС (скраћено СДК, нем. Serbische Freiwilligenkorps), познати и као љотићевци, до 1943. Српска добровољачка команда, био је страначка војска Југословенског народног покрета Збор, која је за време Другог светског рата на подручју окупиране Србије сарађивала са немачким окупационим снагама у борби против партизана и четника. У том тренутку, СДК постаје елитна формација за антипартизанске операције, за разлику од Српске државне страже (СДС) која је била стајаћа војска Србије под немачком окупацијом. Припадници СДК-а су били познати као љотићевци по свом идеолошком вођи Димитрију Љотићу, а такође су били познати и као добровољци. Оружје, муницију, униформе и храну СДК је добијао од Немаца преко Владе народног спаса генерала Милана Недића, која је обезбеђивала и плате за припаднике ове формације. Српски добровољачки корпус се формално налазио под командом Недићеве жандармерије, али је у неколико месеци 1943. године фактички био подређен немачким војним властима. Од 1944. године СДК добија немачко и италијанско наоружање и униформе.

 

 

У Београду, 15.09.2024.

За 6. и 35. Личку дивизију…. ВЕЉКО ЖИГИЋ, С.Р.