КУЋА ЦВЕЋА
Делегација Удружења, 6 чланoва, МИРЈАНА ВУЊАК ЖИКИЋ, РАДОВАН ЗОРИЦА, ДУШАН СУРЛА, ИЛИЈА/ДРАГАН СУРЛА, НЕБОЈША СУРЛА и ВЕЉКО ЖИГИЋ, посетила „Кућу цвећа“ где је у знак обележавања 20. октобра 1944. Дана ослобођења Београда, у 2. Св. рату, на гробно место ДРУГА ТИТА, тада Врховног команданта НОВ Југославије, положила венац и одала почаст. Иста је уједно, у знак обележавања 11-e годишњице смрти Другарице ЈОВАНКЕ БУДИСАВЉЕВИЋ БРОЗ (20.10.2013.), обишла гробно место, положила венац и опдала заслужену почаст. На крају посете „Кући цвећа“, у име Удружења, у Књигу утисака/сећања, испод већ припремљеног текста потписао се Вељко Жигић!
Наведену активност – обележавање, Удружење реализује као део реализације Програма/Пројекта, „Ослободилачки ратови Србије – Неговања традиције“, чију реализацију је подржао град Београд, Секретаријат за социјалну заштиту, за период реализације април 2024/март 2025. године и Програма/Пројекта, „КО НЕМА ПРОШЛОСТИ, НЕМА НИ БУДУЋНОСТИ“, чију реализацију је подржало Министарство за рад, борачка и социјална питања, за период реализације од 6 месеци, август 2024/ јануар 2025. године“, којима се и овом приликом захваљујемо!
ДА СЕ ЗНА И ОВО О ТИТУ – ЗА РАЗМИШЉАЊЕ!
ИЗ ТЕКСТА БОЈАНА ДРАГИЧЕВИЋА, 07.МАЈА 2020.
…………Наравно, сигуран сам да ово неће спречити балканинфоизовану јавност да настави да дели овај документ псујући комунистима матер док јој расту магареће уши.
ТИТО је онај који је мрзео Србе, а Срби били већина у Партији, Армији, службама, Скупштини и на кључним местима у привреди.
Онај што је бранио Србима да се сећају Првог светског рата, а дао пензије солунским борцима, посећивао Зејтинлик и изједначио Орден народног хероја и Карађорђеву звезду, притом рехабилитујући Аписа и црнорукце.
Онај што није дао Србима да се крсте, али је помагао Пећку патријаршију, финансијски стао иза обнове Жиче и Манасије и допустио рестаурацију Богородице љевишке, док су му два министра и градоначелник Новог Сада били православни попови, а званични лист Цркве Православље му се захваљивао на 35 година благостања, мира и среће.
Онај што је мрзео све српско, али је писао говор о годишњици Првог српског устанка, сликао се са Карађорђевом сликом, организовао годишњицу Церске битке и допустио снимање најбољег српског ратног филма Марш на Дрину.
Онај што је био усташа, па је поубијао 40 000 усташа на Блајбургу, срушио НДХ, поубијао јој готово целу власт и пола емиграције, а НР Хрватску свео на мању територију од Бановине Хрватске коју је дао многољубљени монархистички режим.
Онај што је скривао Јасеновац тако што се у уџбеницима учило да је број убијених 700 000, а екскурзије деце вођене тамо да се поклоне споменику који је направила његова власт.
Онај што је био против косовског духа српског народа, али је 1953. изградио Кулу на Газиместану да то сакрије.
Онај што није поштовао српску војничку традицију, али му ветерани нису просили по улицама, већ су добили борачке пензије.
ДА СЕ ЗНА И ОВО О ЈОВАНКИ – ЗА РАЗМИШЉАЊЕ!
Два пута рањена Капетан/ка Јованка Будисављевић се 1942, са само 17 година, придружила Првој женској партизанској чети (и не само Прва у Лици и Југославији, већ и у целој поробљеној Европи), која је формирана 25. августа 1942. године и коју је чинило 74 девојака и једна жена (и то све из Лике и све Српкиње), у селу Трнавац, Кореница. У борби је два пута рањена, али без тежих последица. Поткрај рата постала је комесар Интерне болнице у Дрвару, а потом Хируршке болнице Прве армије.
Потицала је из угледне, мада сиромашне, сељачке породице, и учила је народну школу, што није било баш уобичајено за девојке са села. Као проверен кадар, након рата је неко време радила у главном штабу ЈА у Београду, након тога у Нишу, а пред крај 1945, по налогу Озне, била је задужена за управљање кабинетом маршала Југославије. Имала је нешто искуства и у вођењу домаћинства, јер је у младости помагала рођаку који је држао неки хотел. Ипак, највећа квалификација била јој је партизанско искуство (била је носилац Партизанске Споменице 1941. Године, борац 6. Личке дивизије, мајор НОВ Југославије), и да је била предана партији и њеном шефу. Она је практично, припадала Титовој личној гарди, која је устројена по угледу на Стаљинову, али и на гарду краља Александра. На посао је увек долазила у униформи, у тешким војничким чизмама и с титовком на глави. Она је стварно потресала Југославију две деценије, написао је средином деведесетих о Јованки Броз тадашњи председник Југославије Добрица Ћосић.Живот другарице Будисављевић тешко да би стао и у целовечерњи филм: од одрастања у Лици (село Пећани, код Коренице), преко службовања у Београду, живота с Титом и потом наметнуте изолације, из које би се тек понекад огласила, често оштрим оптужбама на рачун људи који су је „скрајнули“ од Тита и протерали у трошну и све трошнију кућу на Дедињу. Тамо је више животарила него живела, без осигурања, без личне карте и пасоша, које ће добити тек 2009. од министара Расима Љајића и Ивице Дачића. Ето ироније: жена која је пропутовала цео свет на крају није имала никакву путну исправу… Како је Јованка Броз пропустила шансу да постане југословенска Евита Перон, и уместо тога се претворила у затвореника сопствене судбине и читаве наше историје? У чему је њена тајна?………………
С лева, Р.Зорица, Д.Сурла, П.Сурла, Д.Сурла, М.В.Жикић и В.Жигић
У књигу сећања испод доле наведеног текста потписао се В.Жигић