
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ГОДИШЊИЦА СМРТИ ВОЈВОДА, ЖИВОЈИНА МИШИЋА И ПЕТРА БОЈОВИЋА, КАО И ГЕНЕРАЛА ПАВЛА ЈУРИШИЋА ШТУРМА!
Наведена Церемонија одржала се, у понедељак 20. јануара у 11 часова, код гробнице војводе Петра Бојовића, на Новом гробљу, поводом обележавања 80 година од смрти војводе ПЕТРА БОЈОВИЋА!
У складу са Државним програмом обележавања годишњица историјских догађаја ослободилачких ратова Србије, истог дана на Новом гробљу, одржанa je и државнa церемонијa обележавања годишњица смрти војводе ЖИВОЈИНА МИШИЋА и генерала ПАВЛА ЈУРИШИЋА ШТУРМА!
Пре саме церемоније полагања венаца служен је помен овим великанима српске историје.
Државну церемонију предводиo je директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију АРНО ГУЈОН, који је заједно са државни секретарom Министарства за рад ЗОРАНОМ АНТИЋЕМ, положио венце и одао заслужену почаст.
Венце су положили и одали почаст и делегација Министарства одбране и Војске Србије, представници града Београда (Чланица Градског већа, ВИОЛЕТА ФИЛИП), потомци истакнутих војсковођа као и представници удружења опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, међу којима и представници Удружења 6. и 35. Личке дивизије од 9 чланова, БРАНКА МОСУРОВИЋ, ДУШАН СУРЛА, КОВИЉКА ВУЧЕЛИЋ, БОГДАН ЂУКИЋ, МАРИО КАЛИК, ДУШАН ОПАЧИЋ, МИРЈКАНА ЛАЛИЋ, ЉУБИНКА БОЈОВИЋ И ВЕЉКО ЖИГИЋ, као и бројни грађани.
– 11.00 часова, гроб војводе Птра Бојовића – У име Удружења 6. и 35. Личке дивизије, венац су положили и одали почаст, БРАНКА МОСУРОВИЋ и ДУШАН СУРЛА.
– 11.40 часова гроб армијског генерала Павла Јуришића Штурма – У име Удружења 6. и 35. Личке дивизије, венац су положили и одали почаст,. КОВИЉКА ВУЧЕЛИЋ и БОГДАН ЂУКИЋ,
– 12 часова гроб војводе Живојина Мишића – . У име Удружења 6. и 35. Личке дивизије, венац су положили и одали почаст, МАРИО КАЛИК и ДУШАН ОПАЧИЋ.
Чланица Градског већа Виолета Филип у изјави за Беоинфо подсетила je да смо дужни да негујемо културу сећања и преносимо је будућим нараштајима.
– Поводом обележавања годишњице смрти наших славних војвода Живојина Мишића и Петра Бојовића, као и генерала Павла Јуришића Штурме, данас смо положили венце на Новом гробљу
одајући почаст овим великанима наше богате историје. Не смемо заборавити оне који су се жртвовали за нашу слободу. Њихова храброст, неустрашивост и љубав према отаџбини подсећа нас и обавезује да у слози и заједништву данас више него икада чувамо нашу домовину какву су нам они оставили. Слава им и хвала – поручила је Виолета Филип.

С лева, Б.Ђукић, новинарка „СПУТЊИКА“, Д.Опачић, М.Калик, Љ.Бојовић, Б.Мосуровић, В.Жигић, М.Лалић, Д.Сурла и К.Вучелић


Горе, у име Удружења, на гробно место Војводе Петра Бојовића, венац су положили, с лева Бранка Мосуровић и Душан Сурла. Доле, Богдан Ђукић, пре полагања венца на гробно место генерала Павла Јуришића Штурма


У име Удружења, на гробно место Војводе Живоина Мишића, венац су положили, с лева Душан Опачић и Марио Калик, Доле, заједничка фотографија са АРНО ГУЈОН (5 с лева) и ЗОРАН АНТИЋ (7 с лева)


Живојин Мишић (Струганик, код Мионице, 7/19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) је најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске. Учествовао је у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године.
У Аустроугарској је завршио стрељачку школу, након цега је на Војној академији предавао стратегију. Пред балканске ратове био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника, са којим је разрадио план операције против Турске и план за одбрану земље од аустроугарске агресије.
Живојин Мишић је, уз Радомира Путника, Степу Степановица и Петра Бојовића, творац српске војне доктрине. За победу у кумановској бици унапређен је у чин генерала.
Пред Први светски рат, у одсуству војводе Путника због лечења, заједно са генералом Степом Степановићем, реализовао је планове о покрету српских трупа, израђене са војводом Путником. То је довело до великих победа српске војске на Церу и Колубари. После преузимања команде над Првом армијом, смелом, тактички бриљантном операцијом, у бици на Колубари победио је аустроугарску војску и извојевао највећу победу српске војске у историји. За ту победу добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци, чин војводе.
Војвода Мишић је после завршеног рата 1918. године постављен за начелника генералштаба. Умро је 20.01.1921. године у Београду. Живојин Мишић био је и истакнути војни писац. Радове је објављивао најчешће у „Ратнику“ и „Српској војсци“ (коју је сам покренуо и уређивао од 1908. до 1912. године). Написао је обимну студију „Стратегија“ (1907), према својим предавањима на Вишој школи Војне академије, а постхумно су објављене „Моје успомене“.

Петар Бојовић (16. 07. 1858. – 20. 01. 1945.), војсковођа и српски војвода, родио се у Мишевићима код Нове Вароши. Завршио је Артиљеријску школу у Београду 1880. године. Три године касније, по потреби службе, прелази у коњицу. Учесник је српско-бугарског рата, 1885. године, где се истакао храброшћу у борбама на Врабци, Сливници, у Драгоманском теснацу, код Цариброда и Пирота. Завршио је коњички курс у Француској, а потом и двогодишње генералштабне припреме 1890. године. Био је начелник штаба Моравске дивизијске области. До Првог балканског рата обављао је све значајније командне дужности.
Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе (фелдмаршала). Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Павле Јуришић – Штурм (нем. Paulus Sturm, срп. Паул Штурм; Герлиц, 10/22. август 1848 — Београд, 13. јануар 1922) био је српски и југословенски генерал.
Према српским изворима, по пореклу је био Лужички Србин.[1][2][3] Академију је похађао у Вроцлаву и Нансију. У Француско-пруском рату је био водник на страни Краљевине Пруске. Дошавши у Србију, променио је име у Павле Јуришић и додао своје бивше презиме Штурм као надимак. Узео је учешћа у српско-турским ратовима као поручник, да би био одликован и унапређен у чин капетана. Учествовао је и у бици на Сливници током Српско-бугарског рата. После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.
Због свог пријатељстваса краљем Петром I именован је првим ађутантом и пратио га је на свим његовим путовањима.[тражи се извор] У Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после које је добио чин генерала. У Првом светском рату је постао командант Треће српске армије и њоме је командовао у Церској и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. Током Тројне офанзиве на Србију његова армија је бранила одступницу целокупној српској војсци током њеног повлачења. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После битке на Кајмакчалану Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да помогне команданту Добровољачког корпуса у Русији. По подношењу извештаја о стању Добровољачког корпуса, почетком 1917. преко Јапана се враћа опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена и тај посао је обављао до пензионисања.
Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао Јапански цар. Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Орден Светог Леополда и Орден Менџидије, ордења које су му доделиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.