Пише: Душан Опачић

Пробој Сремског фронта 12. априла 1945. године представља један од најзначајнијих догађаја у завршници Другог светског рата на тлу Србије. То није била само стратешка победа над последњим озбиљним отпором нацистичких снага, већ симбол краја вишегодишње борбе, страдања и отпора. У томе су пресудну улогу одиграле јединице Народноослободилачке војске Југославије, пре свих Шеста личка пролетерска дивизија „Никола Тесла“, као и снаге Црвене армије, које су у братској сарадњи извојевале коначну победу над окупатором.

Шеста личка дивизија основана је 1942. године и од самог почетка представљала је једну од најелитнијих и најборбенијих јединица партизанског покрета. Њен ратни пут обележен је најтежим борбама Народноослободилачког рата, од Бихаћа, преко Сутјеске и Дрвара, па све до Србије и Срема. Борци Шесте личке прошли су кроз бројне битке, гладовали, марширали хиљадама километара по планинама и кроз снег, борили се на неприступачним теренима и издржали паклене непријатељске офанзиве. Међу њима је било много младих људи, ратника из кршне Лике, који су својом упорношћу, дисциплином и храброшћу стекли огромно поштовање унутар НОВЈ.

После ослобођења Београда у октобру 1944. године, немачке снаге повукле су се у Срем и успоставиле фронт као последњу линију одбране од продора савезника. Терен је био изузетно тежак, рат се водио у рову, по блату и снегу, уз непрестане артиљеријске ударе, под сталним претњама из ваздуха и без могућности за одмор. Шеста личка дивизија стигла је на фронт у јануару 1945. године и одмах је стављена у прве линије. Уследиле су недеље рововског ратовања, без паузе, без довољно хране, са великим губицима. Борци су издржали све, и када је почела завршна офанзива у априлу, били су међу првима који су кренули у пробој утврђених немачких положаја.

У тој операцији кључну улогу имале су и јединице Црвене армије, посебно из састава Трећег украјинског фронта. Њихова подршка није била само у људству и артиљерији, већ и у ваздухопловству. Совјетски авиони вршили су извиђање, навођење и бомбардовање немачких положаја, чиме су знатно ослабили отпор и омогућили пешадији да напредује. Заједничка акција партизана и Црвене армије представљала је пример ефикасне сарадње у борби против фашизма и довела до пробоја фронта, чиме је отворен пут ка коначном ослобођењу остатка Југославије.

Ипак, данас све чешће сведочимо појавама историјског ревизионизма, у којем се улога НОВЈ, Шесте личке дивизије и Црвене армије своди на маргину. Жртве се минимизирају, подвизи умањују, а пажња се преусмерава на споредне или идеолошки подобније актере. Такви покушаји нису само историјска неправда, они су опасност за будућност, јер бришу сећање на стварне борце за слободу, а тиме и на вредности за које су животе дали. Заборав хероја је почетак губитка слободе коју су нам оставили у наслеђе.

Пробој Сремског фронта био је врхунац једног тешког, крвавог и праведног рата. Био је то један од завршних чинова ратног пута Шесте личке дивизије, али и остваривање братске сарадње са Црвеном армијом, утемељене у заједничкој борби за ослобођење човека од терора, зла и неправде. Тај подвиг заслужује да се памти, преноси и брани од заборава, јер истина о слободи мора увек остати жива. Историјски ревизионизам неће проћи, јер је тог 12. априла 1945.године, пре тачно осам деценија званично је ослобођена Србија, а фашизму задат смртоносан ударац који ће остати урезан у свест свих слободољубивих народа.

Аутор текста је писац из Београда, члан УО Удружења 6. Личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и 35. Личке ударне дивизије.