Наведену активност – обележавање, Удружење реализује као део реализације Програма/Пројекта, „Неговање традиције ослободилачких ратова Срба и Србије“, чију реализацију је подржао град Београд, Секретаријат за социјалну заштиту, за период реализације април 2025/март 2026. године и Програма/Пројекта, „КО ПРОШЛОСТ ЗАБОРАВЉА, ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА“, чију реализацију је подржало Министарство за рад, борачка и социјална питања, за период реализације од 6 месеци, 06. јун – 06. децембар 2025., којима се и овом приликом захваљујемо!

Организатори програма били су, традиционално, Удружењењ бораца НОР-а Нови Београд, Покрет социјалиста и Удружење „!Стара Бежанија“.

Венце су положиле делегације Удружења бораца НОР-а Нови Београд, Покрета социјалиста, Удружења „Стара Бежанија“, Београдског форума за свет равоправних, Фонд Дијаспора за матицу, СУБНОР Лаћарак и Удружења 6. и 35. Личке дивизије, којег су представљали, ЉУБИНКА БИБА БОЈОВИЋ, БРАНКА МОСУРОВИЋ, БОГДАН ЂУКИЋ И ДРАГАН ДРАГИ СТЕВАНОВИЋ.

Учесници Спомен трке „Горан Раичевић“ добили су пригодне поклоне, мајце, Спомен медаље и Спомен дипломе.

Дечји хор „Хоорић представио“ се, традиционално, са својим програмом: Химна и Рецитал „Вечна ватра“.

Традиционалну беседу ове године нам је подарио Покрет социјалиста – беседу Дагана Стевића коју је у име Жена Покрета соцуијалиста представила Светлана Прошевска.

Водитељ програма, песник Горан Лазовић, уручио је након казивања стихова првонаграђеног песника на Међународном српскоруском литерарном кинкурсу Плакету, а потом је Свечани програма сећања на 26 година од престанка оружане агресије НАТО на СР Југославију – Србију закључио поемом о борби и слободи.

Успеху програма дали су лични допринос Весна Мартиновић, Боривоје Стојановић, Драган Стевић, Марија Гаљевић, Бојан Бован, Ивана Милић, Волга Илић и Горан Лазовић.

ТРАДИЦИОНАЛНА БЕСЕДА – ДРАГАН СТЕВИЋ – ВЕЧНА ВАТРА У НАМА

Више нам нису потребне празне речи. Ни голо сећања. Потребно нам је сећање израсло у памћење, јер, ко заборави, поновиће му се.

Дошло је време да изађемо из одела која нам кроји колонијална демократија, јер само у таквој демократији неке сподобе могу да понижавају и спутавају наше слободарско биће.

Да кажемо: Храни сина, па шаљи на војску – онако како је било 1804, 1815, 1912, 1914, 1941, 1999.

Да будемо достојни својих великих предака и савременика који су храбро прешли преко својих живота не сумњајући да је живот леп за све узрасте и године живота.

Време је да сунце каже када је дан, а када ноћ, колико је сати на националном часовнику, колико смо далеко од мрака, а близу светлости која нам је као људским, слободним бићима подарена.

Време је да истина збори, да младост Србије проговори, да искуство сећање предака пређе у памћење.

Да цвет божура и рамонде проговори, а уста занеме.

Верујем у сан својих предака и будућност своје унучади, сан да живе на моралним принципима косовских јунака, Чегра, Мишара, цера Колубаре, Сутјеске, Кадињаче, Кошара, Паштрика…

Да се поносе на генерацију која је очувала ватру. Вечну ватру.

Верујем да нећемо преспавати историју, да ћемо ценити жртву јунака са Кошара и Паштрика., да ћемо са поносом истицати како смо били савременици највеће европске драме под ударима такозваног цивилизованог запада.

Да ћемо пренети потомцима како смо били са јунацима 250 бригаде, да смо свету учунили видљивим све лажи Шеја, да смо им и понос Ф117 учинили видљивим, смртним, као што су и они смртни.

Да смо 78 дана одолевали оружаним ударима до сада највеће војне армаде у историји света Данас би, у овом јунском дану многи од страдалника имали тек двадесетак година Многима од јунака са Кошара и Паштрика било би непуних 50. година.

Данас би малој Милици било 29 годин, најлепших.

Данас их нема – отишли су у сећање, памћење и време које ће тек прозбо-рити о њиховом страдалништву о њиховим подвизима.

Имена су им на крстачама, споме-ницима., многима нема имена и гроба, још непописана, на бруку држваних потрчковића. До дана данашњег нисмо добили имена страдалника с Новог Београда. А зна се, херој, пилот Зоран Радосављевић, радник Београдских електрана Слободан Тришић…

Да није било агресије НАТО не би било ни овог споменика који је одолео безумљу петооктобарског државног удара, жутог картела, НАТО комесара, неолибералних гробара државе и њених привредних капацитета.

Што није успео НАТО, то покушава домаћа НАТО пешадија. Сметао је текст у којем су набројање злочиначке НАТО државе, днас „наши драги пријатељи“. Подре-пуше, додворице сада већ почившег униполарног света би да нам преобрате свест, да заборавимио на планетарни злочин као генералну пробу за Ирак, Авганистан, Либију Сирију, тзв. пролећа и обојене револуције, Венецуелу, Иран…

Мало морген! – како овај одговор актуелно звучи Дувају неки нови ветрови.

Крај униполарног света Васкрсава вечна ватра у нама.

Одбранило је, сачувало је време и часни људи удружени у Покрету социјалиста, Београдски форуму за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала и Београдски форум, Друштво српских домаћина, наш партнер Удружење Стара Бежанија, све већи број школа…

Клањамо се неуништовој ватри, сећању и опомени на ушћу две најлепше реке.

„И КАДА БИ МЕ УБИЛИ. ВОЛИМ ТЕ“ пише на овом хладном, белом постаменту. Песник је пророчки писао ове стихове.

Воле нас на вечитим стражама крај погођених оруђа,

Воле нас јер су своје животе уградили у бедеме Отаџбине, питају нас: Јесу ли узалдно погинули.

Ми се данас сећамо. Памтимо.

Ми немамо право да праштамо.

Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој – поставио нам је Миљковић историјско питање.

Овде, својим присуством пред Вечном ватром дајемо одговор: Исписујемо њену привремено угашену буктињу. Узносимо ватру родољубља.

ПЕПЕО ЈЕ ЗАБОРАВ — НАЈСТРАШНИЈА СМРТ ЗА ЧОВЕКА

Вечна ватра и без пламена који су украли Монтгомеријеви, Сорошевски и Натовски ударници – опстаје у нама и ми данас, овде и на овом месту приносимо жар и ширимо пламен слободе и сећања: да се не заборави на 250.000 прогнаних, културну баштину, преко 1000 убијених и несталих после окупације КИМ, Жуту кућу, Клечку, погроме, разорене гробове и храмове старије о доброг дела европске и колони-заторске историје Америке, отету имовину, то „свето право“ Четвртог Рајха – ЕУ као наднационалне заједнице крупног капитала са зацртаним Путем на Исток, на Словене, на Русију.

Мали је ово споменик да на њему буду уклесана имена свих страдалника. А опет, моћан да нас подсећа на симболе страдања, Милицу Ракић која би данас имала 23 године, Сању Миленковић, талентовану математичарку која би имала 35 година. Данас би на овом простору са нама, спортским пријатељима, атлетичарима ветера-нима трчао мој спортски друг Горан Раичевић који је као врхунски спортиста одбио да иде у Грчку и уместо тога истрчао је последњу трку за Отаџбину, на Грделицу, Варварин, РТС…Мртви не могу да опросте, ми не можемо да заборавимо. Убили су сведоке злочина, а само они могу то да учине – да опросте.

Ми, остаци прекланог, протераног, расељеног, бомбардованог, раскући-ваног народа немамо право у име њих да опраштамао, поготово када злочинци не исказују ни минимум покајања. Опрост? Ми памтимо. Ко не памти, поновиће му се, учи нас историја прошлог века.

Мали је ово простор да стану разасуте кости 3 милиона наших сународника само у прошлом веку.

Велика је наша жеља, опредељење да их не заборавимо и по други пут буду заборавом убијени, заувек.

НАТО агресија наставак је Другог светског рата.

Овде смо да искажемо одсуство смисла за њихову Нову реалност.

Шта је, уопште, за дефетисте „нова реалност“. Па, имали смо нaјезде Моглола и Татара које је сатро краљ Милутин 1288, Ромелијске (Византијске) претензије, турску окупацију, аустро- угарско-немачку најезду, Немачку крваву окупацију са сателитским државама. Ова последња НАТО најезда 1999. године наставак је Другог светског рата.

Још нас има.

У нашем генетском коду окупација је само привремено стање да се види ко је вере ако је невера. Договор у Куманову донео је мир, што је тада било најважније. Војска није војнички поражена. Споразум гарантује суверенитет СРЈ, што је био један од наших циљева рата и ослањао се на УН и што је потврђено важећом Резолуцијом УН 1244. Даља политичка борба и судбина КиМ је у нашим рукама.

РЕЗОЛУЦИЈА 1244 ─ наша тапија над земљиштем.

Кад дође силеџија, па вас избаци из куће и каже: „Ја сам јачи од тебе, склони се“, ви ћете се склонити јер ће вас поново тући. Међутим, У Катастру ви сте и даље власник своје имовине. Е, то је Резолуција 1244. Свако ко је данас овлашћен да доноси високе државне одлуке, погрешио би ако би направио преседан, јер историја памти.

Организатори програма били су, традиционално, Удружењењ бораца НОР-а Нови Београд, Покрет социјалиста и Удружење „!Стара Бежанија“

Венце су положиле делегације Удружења бораца НОР-а Нови Београд, Покрета социјалиста, Удружења „Стара Бежанија“, Београдског форума за свет равоправних, Фонд Дијаспора за матицу, СУБНОР Лаћарак.

Учесници Спомен трке „Горан Раичевић“ добили су пригодне поклоне, мајце, Спомен медаље и Спомен дипломе.

Дечји хор „Хоорић представио“ се, традиционално, са својим програмом: Химна и Рецитал „Вечна ватра“.

Традиционалну беседу ове године нам је подарио Покрет социјалиста – беседу Срдагана Стевића коју је у име Жена Покрета соцуијалиста представила Светлана Прошевска.

Водиитељ програма, песник Горан Лазовић, уручио је након казивања стихова првонаграђеног песника на Међународном српскоруском литерарном кинкурсу Плакету, а потом је Свечани програма сећања на 26 година од престанка оружане агресије НАТО на СР Југославију – Србију закључио поемом о борби и слоб оди.