ОБЕЛЕЖЕН ДАН СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ЛОГОРА ЈАДОВНО, 1941. ГОДИНЕ!
У органитзацији Српског народног вијећа (СНВ) и антифашиста Хрватске, обележен Дан сећања на жртве Логора Јадовно, који се обележава од јуна 2010. Године. Као и свих претходних година и ове 2025. године, наведеном обележавању присуствовала је и Делагација Удружења, од 4 члана и то 2 активна, СЛАВИЦА И НИКОЛА МАРУНИЋ и 2 придружена члана, МИРЈАНА РАДАКОВИЋ и МИЛАН МАОДУШ, која је у име Удружења и у своје лично име, положила венац (С.Марунић и М.Маодуш) и одала заслужену почаст жртвама логора Јадовно, 1941. године!
Не заборавимо Јадовно да нам се оно не би поновило!
Данас, када сећање бива истискивано, наша је обавеза да памтимо!
Данас, 24. јуна, српски народ где год да жив, требао би да обележава Дан сећања на логор Јадовно – једно од најстрашнијих стратишта у историји нашег народа у 20. веку. Ово је дан када ћутимо гласно, сећамо се по имену и молимо по савести.
Логор Јадовно, успостављен у пролеће 1941. године на планини Велебит, био је прво масовно губилиште у новооснованој Независној Држави Хрватској. За свега неколико месеци постојања, до августа 1941, у њему је на најсвирепији начин убијено више десетина хиљада Срба, као и хиљаде Јевреја и Рома (по неким проценама око 40.000 жртава),. Жртве су, без икаквог суђења, везиване жицом и бацане у бездане крашке јаме – често живе.
То није био логор рада, нити логор интернације. То је био логор смрти, са само једним излазом – у провалију. У тишини Велебита, у дубини камених гробница без крста, остала је истина која и данас одјекује – а често се прећуткује.
Обележавајући Дан сећања на Јадовно, не тражимо освету – већ истину. Не призивамо мржњу – већ правду. Не говоримо из политике – већ из поштовања према невинима.
У Јадовну није страдао само човек – страдала је савест човечанства. И зато Јадовно није само географија – оно је тест на који сваки народ пада или пролази: да ли памти своје мртве, или их предаје забораву.
Новомученици јадовнички, молите се за нас!
Да никада више не будемо народ без гласа.
Да никада више не допустимо да истина падне у јаму.
Да никада више не дозволимо да се мржња легитимизује ћутањем.
За душе побијених, за сећање живих, за опомену будућима – Јадовно живи у нама.
Дане Лукић: „Јадовно“
Настоjали су да убиjу само jедног од двоjице жицом повезаних несрећника, тако да би убиjени своjим падом повукао у jаму оног живог.
Говорити о терору коjи су усташе спроводили по нашим селима не би било потпуно ни разумљиво а да не споменемо велебитски логор „Јадовно“. Идући од Госпића према Карлобагу, испред села Брушана одваjа се макадамски пут за село Трновац. Место логора су одабрали добри познаваоци терена, усташе коjи су поникли у овим краjевима, коjи су знали дубину и положаj сваке jаме.
Заточенике и несрећнике су из госпићких логора довозили камионима овим путем до Трновца и код цркве их искрцавали.
Ту су их повезивали жицом по двоjицу за леве и десне руке, па би формирали колону од 200 до 400 људи и уздуж би их везали ланцем или телеграфском жицом. Ту би тако чекали око два сата на сунцу, а усташе би у хладовини пили ракиjу. Онда би их тако везане потерали узбрдо колским шумским путем ка засеоку Јадовно, где jе организован логор на обронцима планине Велебит. Три сата су пешачили уз батине и псовке и тако уморне, ожеднеле, гладне и израњаваних ногу сатеривали су у логор ограђен са три реда бодљикаве жице, висине до четири метра, са jаким стражарским обезбеђењем. Између редова била jе постављена спирална жица и кад би jоj се неко примакао ближе од два метра њега би одмах убили.
Првог дана нису добиjали ништа за храну ни воду. Ту би их одвезали и сваком дали парче цепанице, дужине око тридесетак сантиметара, да секиром у њоj издубе удубљење као коританце. У њему су jедном дневно добиjали кукурузну кашу и кутлачу воде.
Заселак Јадовно, коjи се завукао у обронке Велебита, удаљен jе од Брушана десет километара. Идући даље од Јадовна шумским путем на око три километра с десне стране налази се Шаранова jама – бездањача. Јама jе обрасла шумским растињем и да поред пута ниjе постоjала мала спомен-плоча тешко би се пронашла. Отвор jаме jе jаjастог – овалног облика, четири пута три метра, а кад се у њу баци камен дуго се чуjе његово нестаjање. Око jаме jе после рата направљен заштитни зид да у њу не би неко несмотрено упао.
Идући даље од Шаранове jаме шумским путем, око пет километара, налази се Чачић драга, мали пропланак на коме су усташе организовали логор и назвале га „Јадовно“. Димензиjе пропланка су око 150 пута 90 метара. Заточенике jе дању пекло сунце, а ноћу су се тресли од хладноће. У овом логору дневно jе боравимо око хиљаду и по до две хиљаде заточеника. То значи да jе за 80 дана, колико jе траjао оваj логор, кроз њега прошло минимум 120.000 заточеника. Никад ниjе тачно утврђено где су нестаjали ови људи, мада jе установљено да су их наjвише прогутале Гргина jама (близу логора Јадовно) и Шаранова jама. Додуше, има ту jош низ jама у непосредноj близини, али нису испитане. За разлику од Шаранове jаме, ни Гргина jама никад ниjе испитана.
Осамдесет дана у jуну, у jулу и августу 1941, овим стазама довођене су хиљаде мученика везаних по два за леву и десну руку, опкољени jаком усташком стражом из тзв. десетине смрти, како су jе усташе називали. Пиjани, служили су се наизменично камама и маљевима, али увек настоjећи да убиjу само jедног од двоjице жицом повезаних несрећника, тако да би убиjени своjим падом повукао у jаму оног живог. Или су првих десетак из колоне поубиjали аутоматским оружjем, а ови би у jаму повукли за собом остале.
Стариjи мештани села Јадовно су причали да су се из дубине jаме чули крици и запомагање. Онда би усташе у jаму бацали бомбе после чега би настала мукла тишина.
Аутор Дане Лукић, пуковник ЈНА у пензиjи, као шеснаестогодишњак, у jулу 1941. игром судбине пуштен из колоне људи коjи су страдали у Јадовном.
С лева, Н. Марунић, С. Марунић, М. Радаковић и М. Маодуш
У име Удружења венац су положили и одали почаст С. Марунић и М. Маодуш
24.06.2025. – ДАН СЕЋАЊА НА ЖРТВА ЛОГОРА ЈАДОВНО, 1941. ГОДИНЕ!
„Али на живот мирних и радишних људи, нарочито дијеце, жена и стараца, ниједна власт није посезала. Међутим, 1941. успостављањем НДХ (10. априла 1941.) десило се оно што историја до тада није забиљежила. Крашке бездани и огромне пећине у Лици као што су, Јадовно, Пријебој, Заваље, Бубањ, Кук и још многе мање или више знане „голубњаче“ и „сњежњаче“ постале су масовне гробнице и то везаних, маљем ошамућених, закланих, али и недокланих људи“.
Систем логора Госпић – Јадовно – Паг отворен је априла 1941. претварањем казнионице Окружног суда у Госпићу, Герицхта, у сабирно – транзитни логор и мучилиште. Заузимао је териториј од Госпића до Карлобага, као и дио Пага око Метајне. У логорски систем Госпић – Јадовно – Паг депортирано је на десетке хиљада људи, углавном с простора НДХ. Ради убрзавања ликвидација, почетком јуна основан је и помоћни збирни логор Овчара, а почетком јула логор Ступачиново. С ових локација, као и са сабиралишта на жељезничкој станици Госпић, жртве су у колонама упућиване на мучан пут у правцу Велебита. Они који су пут преживјели допремљени су у логор Јадовно.
Поворке несрећних људи упућиване су и преко Велебита до Карлобага, па брацерама на оток Паг гдје су 24. јуна основани логори Слана и Метајна.
Затвореници су злостављани у ували Слана, мучени и бацани у море. Жидовке и Српкиње силоване су и убијане у логору у Метајни.
У необиљежене велебитске јаме и у дубине Јадранског мора побацани су побијени – десеци хиљада жена, дјеце, мушкараца. Укупан број убијених никада нећемо дознати. Недовршено истраживање Ђуре Затезала наводи 10.000 имена и презимена. Били су сељаци, омладинци, студенти, спорташи, избјеглице, свештеници, занатлије, трговци, љекари… Готово се нитко од њих није вратио.
Жртве су остале несахрањене, а истина о њиховом страдавању готово заборављена. Систем логора Госпић – Јадовно – Паг је затворен између 15. и 20. августа 1941. године. Посљедњи преживјели заточеници логора на Пагу први су заточеници и градитељи концентрационог логора у Јасеновцу.
Комплексу логора Јадовно историографија је до сада слабо посветила пажњу. Још за вријеме трајања Другог свјетског рата, партизанској штампи је било забрањено да пише о страдањима Срба у логору Јадовно, зарад братства и јединства такав тренд наставио се и за цијело трајање СФР Југославије. Они који би се удостојили да нешто пишу, били су упозоравани од КПХ, а некима је чак и суђено. Прва цјеловита студија на ову тему изашла је тек 2007. године, а њен аутор је угледни српски историчар др Ђуро Затезало.
Ђуро Затезало (1931 – 2017): ЛОГОР ЈАДОВНО!
Крајем маја и током јуна 1941. године, из свих крајева НДХ је свакодневно стизало на стотине заточеника у Госпић, па је простор казнионице Окружног суда убрзо постао премален. Због тога је у првој половини маја Министарство унутрашњих послова, на челу са Андријом Артуковићем, затим Еугеном Кватерником, равнатељем Равнатељства за јавни ред и сигурност, Јуцом Рукавином, усташким пуковником, Јурицом Фрковићем, великим жупаном жупе Лика и Гацка, Стјепаном Рубинићем, шефом усташког редарства у Госпићу, те Рудом Рицом и Драгутином Пудићем Парализом, у велебитској забити, далеко од очију народа, основало логор Јадовно.
Он је у почетку обухватао један шумски пропланак ограђен бодљикавом жицом.
Простор под ведрим небом није био дужи од 50 и шири од 25 метара, али је временом прошириван и ограђиван, све до 24. јуна, када је добио свој коначни облик, па је тај дан узет и као дан оснивања логора, једног од првих масовних губилишта у НДХ.
Јадовно је било директно подређено Редарственој усташкој бојни у Госпићу под заповједништвом бојника Стјепана Рубинића. У њеном саставу је била посебна јединица, чији су припадници изводили Србе и Јевреје из логора и на околним губилиштима их убијали. Њима су заповиједала четири усташка официра, којима су биле подређене и усташке и домобранске страже око логора.
Логор Јадовно је био смјештен око 22 километра сјеверозападно од Госпића, дубоко у шуми велебитског масива, на 1.200 метара надморске висине. Цеста која од Госпића води на запад, према Карлобагу, иза села Подоштре се рачва и једним краком скреће на сјевер, према селима Трновац и Јадовно. Пут до Трновца, у дужини од 3,6 км, пролази равничарским тереном, а од католичке цркве у овом селу се пење уз Велебит, вијугајући серпентинама западном страном једног брда, и након 4,3 км избија на висораван, која се налази на 805 метара надморске висине. Висораван је дугуљастог облика и протеже се од југа ка сјеверу у дужини 2 км. Јужна половина висоравни је широка око 1.000, а сјеверна око 500 метара. Ту се смјестило село Јадовно, по којем је логор добио име. Од тог села се, подножјем источне стране брда Метле, пут наставља кроз шуму. Након 1.800 метара се стиже до прве јаме, познате под именом Шаранова јама.
Од ње пут води даље према западу, 6,5 км уз брдо, гдје треба скренути према сјеверу и, низ страну, око 450 метара од цесте, тешко проходном стазом изаћи на шумски пропланак Чачић-долац или Чачић-драгу, с малим нагибом од сјевера према југу, обрастао густом буковом и јеловом шумом, на ком су усташе и домобрани подигли стравични логор Јадовно, намијењен искључиво уништењу српског и јеврејског народа.
„О Јадовну је и помислити болно. Оно и именом својим казује много. Јадовно јад и јадиковка наша, као и Косово, незацељива рана наша. Јадовно је и неизмјерна туга и вечита опомена.“
Пут до мјеста логора је био вододерина, а и данас је тежак и готово непроходан.
Њим је 1941. године прошло хиљаде људи везаних жицом, босих и полуодјевених, измучених глађу и жеђи, вријеђаних највулгарнијим ријечима, пребијаних полугама, удараних сјекирама и ножевима.
На путу од села Јадовно до Чачић драге, мјеста логора, налази се Шаранова јама, промјера отвора око 3,5 м, мјерено од истока према западу, и 2 м од сјевера према југу. Таквом ширином се спушта до дубине од 12 метара, када се њена ширина повећава, да би на дну, на дубини од 47,5 метара, износила 6 х 7 м. Данас њена дубина износи 42 м, јер је простор висине 5,5 метара испуњен многим људским костима, балванима и камењем. Јама се простире строго вертикално. Стијене су глатке, изузев уског вертикалног канала који се пружа изнад сјеверног дијела дна јаме, гдје дебљина слоја костију износи око 5 метара. Из ове јаме нико није могао изићи, иако су многи у њу бачени живи.
Први који су послије рата дошли на мјесто логора Јадовно и до Шаранове јаме били су чланови Земаљске комисије из Загреба: Андрија Сунајко, Јура Башић, Јосип Девчић, Новачић, одборник из села Јадовно, и фотограф Ивица Милиновић.. Они су у записнику од 21. августа 1945. године написали слиједеће: „Повјеренство се је упутило из Госпића кроз село Трновац у Велебит на брдо, шуму и заселак Јадовно, гдје је стигло у 10 сати и затекло од народне милиције на челу са заповједником Прица Милошем, сеоског одборника друга Новачића, фотографа Ивицу Милиновића из Госпића.
У ову јаму су усташе из Госпића 1941. године бацили убијене људе, а говори се и живе, везане, бацали у јаму, доведене из госпићке казнионице, према изјави Новачића, одборника заселка Јадовно, који је био и водич Повјеренства.