– Дошли смо овдје да изразимо преданост модерном, вриједносном антифашизму, обрани индивидуалних слобода и настојању да наша држава буде мирољубива и у служби својих грађана, да свијет буде заједница базирана на суосјећању, а не на индуцираној нетрпељивости, да буде заједница базирана на залагању за социјалну праведност, а не на похлепи. У суштини вриједносни антифашизам представља супротстављање људској бешћутности која се данас огледа у очима палестинске дјеце што умиру од глади – рекао је Пусић и истакнуо да на овим просторима само наше свакодневно залагање за позитивне вриједности може бити каква-таква гаранција да их можемо обранити аргументима и да то више никада нећемо морати радити онако како су то прије 84 године били присиљени људи који су устали против фашизма.

Фрањо Хабулин, предсједник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста РХ (САБА), јасно је рекао да је данашњи скуп одржан поводом обиљежавања Дана устанка народа Хрватске и да нема никакве потребе за умивањем повијести.

– Крајње је вријеме да се ствари назову правим именом. Тиме се никако не доводи у питање стварање првог партизанског одреда на подручју Хрватске у Брезовици, али устанак је почео овдје, у Србу, и исти дан плануо у БиХ. Покренули су га комунисти под водством Јосипа Броза Тита. Нећу се уморити од понављања истине. Ни у Брезовици нити у Србу није била важна националност, него је било важно опредјељење и вриједности слободе за које су се борили – нагласио је Хабулин, критизирајући тврдње да је устанак значио прије свега отпор тадашњој држави, што је покушај прикривања прошлости с циљем глорифицирања усташа.

Тхомпсонов концерт назвао је политичко-вјерско-квазидомољубним спектаклом који је био брижно припремљен с циљем приказивања надмоћи десних снага који мисле да је дошао њихов тренутак и да могу прионути послу у којем су били прекинути.

– Није се у Загребу окупило пола милијуна усташа, али јест готово пола милијуна индоктринираних, заведених и дезинформираних младих људи – рекао је Хабулин и објаснио да је мањи дио окупљених вукао конце у овој игри те да они и јесу усташе.

Стога, рекао је, САБА одбацује ревизију прошлости, изједначавање комунизма и нацизма, релативизирање усташства и кориштење бранитеље за пропагирање за такве тенденције.

Прије говора су положени вијенци на локалном гробљу погинулим Далматинцима палим у ослобађању Срба,а о оружаном братству Далматинаца и Личана, Хрвата и Срба говорили су представници антифашиста из Задра и Сплита, Драган Родић и Јуре Крстуловић.

Споменик устанку народа Хрватске (у Хрватској данас познат и под именом Споменик устанку народа Лике) је споменик који се налази изнад мјеста Срб у Лици, рад вајара Вање Радауша. Свечано је отворен 1951. године. Био је уништен 1995, а обновљен 2011. године!

ТКО ЈЕ УСТАО 27. ЈУЛА 1941. ГОДИНЕ И ПРОТИВ КОГА?

За вријеме Југославије службени Дан устанка народа Хрватске био је 27. јула, датум устанка 1941. у Србу. Након осамостаљења Хрватске укинут је Дан устанка и као замјена уведен Дан антифашистичке борбе који се обиљежава 22. јуна. Политичка, идеолошка и национална комплексност устанка у Србу функционира као непресушни извор ревизионистичких тумачења Народноослободилачке борбе. Но, ако сагледамо устанак у свим његовим контрадикцијама, на виђело управо излази ненадмашан историјски досег те борбе.

Историја је увијек више димензионална. Она је вртлог цијелог низа друштвених фактора који се међусобно прожимају и прождиру. Слиједом тога готово сваки историјски феномен који проучавамо, о којем причамо и који нас инспирише је проткан цијелим низом димензија које су неријетко и међусобно контрадикторне. Стога се расправа о историји не може одвијати у бинарном кључу, у терминима црног и бијелог јер она то никад није. Такав приступ историји, па онда и историјским феноменима, није оправдан чак ни у нижим разредима основне школе. Карактер историје као нечег вишедимензионалног представља велики проблем за конструкцију било какве политике колективног памћења путем које се покушава конструисати или измислити одређена традиција. Према Хобсбавму “традиције су одговори на нове ситуације које узимају облик референце на старо, или успостављају своју сопствену прошлост путем наводно обвезујућег понављања.”

Обично су историјски догађаји они који представљају грађевни материјал службених политика колективног памћења, односно референцу на старо па су стога осуђени на једнодимензионалност. Ти историјски догађаји губе свој контекст, свој набој, све своје контрадикције и уљепшавају се тако да постану савршени, идеални, репрезентативни и музеализирани изложбени примјерци који би требали зрачити одређеном поруком или вриједношћу. Једнодимензионалан, плошни приступ историјском феномену је нешто што прати и устанак у Србу 1941. године.

Контекст устанка

Устанак против усташких власти и НДХ који је почео у личком мјесту Срб 27. јула1941. на свом је врхунцу досегао невјеројатне размјере. У љето 1941. нацистичке армије у СССР-у напредовале су према Москви прелазећи пут од 45 км по дану. Ситуација за антифашистичку коалицију није изгледала нимало охрабрујуће. У исто то вријеме избија устанак у Србу те се усред те несретне НДХ под контролом устаника нашло подручје од 3.000 квадратних километара. Устанак је био експлозија коју су усташе самоубилачки припремили себи самима несмиљеном геноцидном политиком над српским становништвом Лике, Кордуна, Баније и Босанске крајине.

Одмах по успостави НДХ српско становништво стављено је ван закона и изложено усташком терору. Већ током маја и јуна усташе одводе виђеније мушкарце српске националности у интернацију по разним логорима цијеле НДХ. Већина тих људи свој ће крај дочекати у логору Јадовно који је основан у Лици концем јуна 1941. У нешто мање од два мјесеца функционисања, логор Јадовно, као и његове околне јаме, постат ће поприштем злочина невјеројатних размјера. У та је два мјесеца убијено отприлике 13.000 људи, што је више од половинe људи колико је, у то вријеме убијено у логорском систему Госпић – Велебит – Паг којег је Јадовно био дио. Једнако окрутне биле су усташке акције чишћења по Банији, Кордуну и Лици. Усташе су у Банском Грабовцу код Петриње 24, 25. и 26. jула 1941. године масакрирале 1.200 Срба.

У православноj цркву у Топуском у jулу 1941. године мучено jе и убиjено неколико мушкараца, жена и дjеце, међу коjима су били Милутин Кордић и његов малољетни син.

У селу Драготина код Глине у jулу 1941. усташе су поклале седам жена и jедно диjете и запалиле их. Исте године 24. и 25. jула усташе су похватале 157 мушкараца и убиле их у логору Јадовно на Велебиту.

У jулу 1941. године усташе су на Коњском Брду код Перушића заклале 47 Срба.

Усташки покољ, 01. jула 1941. над становништвом села Доња Суваjа, смjештеном између Срба и Доњег Лапца, представља наjмасовниjи усташки злочин над становништвом котара Доњи Лапац приjе устанка српског народа у борби за опстанак.

О размjерама овог злочина, али и злочина уско везаних за оваj догађаj, тj. покоља у мjестима Лички Осредци и Бубањ, говоре и подаци о укупном броjу жртава.

Срез Доњи Лапац (села Бубањ, Небљуси, Мељиновац, Лички Осредци…) укупно jе у том кратком размаку, у мjесецима након оснивања НДХ, изгубио око 1000 становника српске националности. У извештаjу заповjедника 3. усташке сатниjе 1. походног батаљона стоjи: „Данас сам био у селу Осредци Лички коjе jе спаљено. На све стране лешеви. Од убиjених 2. и 3. Јула ширио се страшан задах. Ови злочини представљаjу типичан примjер геноцида коjи jе спроведен над српским становништвом широм НДХ, у првим мjесецима након њеног формирања. Приликом покоља становништва Суваjе, посебно су страдале породица Кеча из коjе jе убиjено 45 чланова и породица Ћопић коjа jе изгубила 22 члана.

У периоду од 23. јула до средине августа 1941. године на Гаравицама, које се у енглеској литератури дефинише као мјесто уништења, убијено је 12 000 Срба. Гаравице нису биле логор, гдје су Срби смјештани и затварани, па на након тога ликвидирани, већ је то локација за нестајање, уклањање сувишних. Прије ликвидације поједине групе доведених Срба би провеле максимално два дана у бихаћкој кули.

„Гаравице представљају једно од највећих усташких стратишта у такозваној Независној Држави Хрватској, али и једно од највећих у Европи у Другом свјетском рату“. На тој локацији убијени су људи не само са подручја Бихаћа и околине, него са ширег подручја обухватајући становништво из Лике, Кордуна, Босанске Крупе, Отоке, Цазина.

Страдалници су били већином српске националности, уз врло мали број Јевреја. Будући да „Максови месари“ (Макс Лубурић) нису увијек у личким селима успјевали пронаћи мушкарце јер су ови на сваку дојаву о појави усташа бјежали у шуму, циљ тих акција чишћења врло је брзо постало сво српско становништво неовисно о доби и сполу. Тако је примјерице, само у котару Доњи Лапац (одакле је касније букнуо устанак) у селима Суваја, Осредак и Бубањ, у само три јулска дана, колико је под водством Вјекослава Макса Лубурића трајала акција чишћења, убијено 279 цивила, претежно жене, дјеце и стараца, а села су темељито спаљена. С обзиром на отворено јавну и свирепу нарав тих злочиначких чишћења у којима су убијани жене, дјеца и старци усред бијела дана, Славко Голдстеин закључује како је “том Лубурићевом ‘акцијом чишћења’ и препадима који су слиједили у селу Небљуси и другдје, пут према општем устанку у општини Срб и у котару Доњи Лапац био неповратно трасиран”.

Динамика устанка

На звукове пушчане паљбе и детонације бомби у Дрвару гдје је заправо устанак избио, локално становништво у котару Доњи Лапац, конкретно у његовој општини Срб, такођер је устало на оружје. Чланови комунистичке партије данима раније повезивали су људе по шумама како би устанак почео координирао на обје обале ријеке Уне. Чини се да је устанак премашио иницијална очекивања комуниста јер су већ након првог дана устанка, устаници имали под контролом простор од 2.000 километара квадратних с једне и друге стране Уне. Четвртог дана устанка под контролом устаника нашао се простор од укупно 3.000 квадратних километара и укључивао је локална средишта Дрвар, Доњи Лапац, Босанско Грахово и касније Кулен Вакуф. Таква динамика развоја устанка наводи Голдстеина на закључак да је “у Дрварском крају Босне и у хрватском котару Доњи Лапац устанак био попут стихије, нагао и масован, општенародни. У таквој стихији чак и најбоља организација уступа пред ексцесима и самовољом. Пуна контрола над поступцима војске напросто је немогућа”.

На избијање устанка усташе су одговориле једино како су знале – новим акцијама чишћења. Напросто је невјеројатно до које је мјере (ако искључимо морални аспект проблема и задржимо се само на пољу политичке прагматике) таква политика била лишена било каквог реалполитичког резона и самоубилачка за усташки режим. Наиме, велика акција чишћења која је покренута у Лици сусједним крајевима, на подручју Баније и Кордуна, успјела је само ондје разгранати устанак. Напросто се српско становништво тјерало у кут из којег је једини излаз био устанак, односно оружана побуна против усташке држава чији је једини циљ био њихово физичко уништење. Колико год била самоубилачка за усташки режим, нова акција чишћења по Кордуну и Лици која је трајала од 29. јула до 8. августа је у истој мјери била и трагична за локално српско становништво. На тај начин усташе су само још више утискивали међуетничку мржњу као гориво у већ кипећи котао који је Лика тих дана била.

Голдстеин доноси податак како је у тих десетак дана, колико је трајала акција чишћења, побијено преко 4.500 православних цивила на подручју Лике, што представља укупно више од једне четвртине свих цивилних жртава православне вјероисповијести на том подручју током цијелог другог свјетског рата. Количина међуетничке мржње коју су усташе утиснуле у Лику и која је утискивана током цијелог трајања устанка је морала негдје изаћи на видјело.

Позиција Комунистичке партије

Природа усташке репресије, прије и за вријеме устанка, заправо је задавала оквире унутар којих се сукоб између њих и устаника требао одвијати. Тај сукоб требао је ићи етничким линијама − Хрвати против Срба и Срби против Хрвата. Партијско водство устаника антиципирало је такав развој ствари и настојало га спријечити. Међутим, Лика је у тек нешто више од три мјесеца постојања НДХ видјела толико проливене невине крви и беспотребног међуетничког насиља које су усташе проводили у име хрватског народа над српским да би било тешко спријечити ексцесе осветничке природе по етничком кључу чак и да је партија у Лици била бројнија и искуснија. Партијско водство нашло се пред изазовом заустављања осветничких похода неких дијелова јединица под својом командом али и цивила који су харали по селима након што су у њима поражене снаге НДХ. Њихов успјех у том смислу је био половичан.

Иако је Комунистичка партија Хрватске још пуно прије самог устанка у Србу издала директиву за покретање устанка на подручју Баније, Кордуна и Лике те је имала централну и активну улогу у радњама прије, за и након устанка у Србу 27. јула 1941. чини се да их је магнитуда и интензитет устанка ухватио поткапацитиранима. Партија и њезини руководиоци на терену убрзо су се нашли у очају кад су видјели да врло тешко могу контролисати устаничку масу која је на моменте слиједила своју логику. Та логика је значила наставак сукоба по етничким линијама.

Убојство 37 чланова хрватске породице Ивезић у Бротињи које се догодило првих дана устанка потврдило је страхове командног комунистичког кадра на подручју Доњег Лапца. Ивезиће су убили мушкараци из Суваје на темељу индиција да су два члана те породице судјеловала у акцији чишћења током које су побијене њихове породице, а село запаљено. С обзиром на случај у Бротињи, у сусрет нападу на претежно хрватско село Боричевац, усташком упоришту у котару Доњи Лапац, комунистичко водство одлучило је да се чак по штету устанка, који се морао муњевито одвити ако је хтио постићи максимални успјех, одгоди напад за два или три дана како би хрватско цивилно становништво могло побјећи те да се на тај начин избјегне још већа трагедија. Цивилно становништво се повукло са усташком посадом, а село је успркос свом напору комунистичког команданта Гојка Половине опљачкано и спаљено.

Половина у својим мемоарима искрено описује сав очај и немоћ које је осјећао у намјери да такве појаве спријечи тих првих дана устанка. За Боричевац, Марио Јареб наводи податке које доносе Диздар и Соболевски према којима је у том селу убијено 55 Хрвата који се нису повукли из села. На другој обали Уне устаници су такођер починили стравичне злочине, а највећи и најгнуснији догодио се по успјешном извршеном нападу на Кулен Вакуф.

Злочини устаника

Немалом броју случајева етничког насиља од стране устаника југославенска историографија није посвећивала много пажње, премда се о њима говори, они се не проблематизирају довољно. Очита је потреба да се историографија позабави и тим сегментом устанка како би се пружила цјеловита слика. То не мора нужно бити у ревизионистичком кључу иако су досадашњи покушаји ишли у том смјеру. Јареб у наведеном чланку отвара питање присутности четничке идеологије и организације у самом устанку. И док је неоспорно да је одређених четничких елемената код самих устаника и у самом устаничком водству било, нису понуђени никакви конкретни и чврсти докази који би имплицирали да је њихова улога у устанку била већа од маргиналне како се досад сматрало.

Гнусни ексцеси у облику убојстава разних цивила хрватске те на босанској страни муслиманске етничке припадности више су посљедица велике стихије која је захватила цијели крај након што је Лика експлодирала у устанку. Починитељи злочина највећим су дијелом били људи који су још тог мјесеца јула остали без својих најмилијих и овдје се вјеројатно радило о уврнутом чину “правде” који се догодио у хаосу након првог пуцња устаничких кубура. Но он се не мора нужно везивати уз четничку идеологију и четничку организацију. Радило се страховитим ексцесима насиља који су готово у правилу пратили сваки сељачки устанак кроз деветнаесто и двадесето стољеће, али и прије. Компаративним проучавањем сељачких буна и устанака, који садрже цијели низ предмодерних елемената, могли бисмо добити адекватније објашњење споменутог насиља него утискивањем четничког карактера тамо гдје га не мора бити.

Постјугославенски ревизионизам

Наведени злочини једног дијела устаника довели су до тога да се устанак у Србу, од 27. јула 1941., који је након рата слављен у Југославији као Дан устанка народа Хрватске, означи као контроверзан те да се као такав успоставом Републике Хрватске одбаци као државни празник. Умјесто њега проглашен је Дан антифашистичке борбе чија је историјска референца била оснивање сисачког партизанског одреда у шуми Брезовица 22. јуна 1941. Сисачки партизански одред су претежно чинили Хрвати. Уз споменуте злочине, Туђману (којег Голдстеин и Хутинец перципирају као главног промотора ревизионизма у Хрватској) је проблем представљало и то што је устанак био симбиоза угроженог српског становништва и Комунистичке партије Хрватске, коју су водили претежно Хрвати. Радило се о масовном устанку српског народа којег су до одређене мјере организирали, проводили и њиме заповиједали и комунисти хрватске националности попут Марка Орешковића Крнтије, Јакова Блажевића и других. Тако етнички мјешовит није се уклапао у Туђманове концепције антифашизма који га је видио као искључиво хрватски антифашизам те му је српски елемент у тој ахисторијској конструкцији сметао. Заједнички српско-хрватски подухват и било какво реферирање на њега такођер је било проблематично због ратног сукоба који се одвијао у Хрватској у то вријеме и није ишао руку под руку с тадашњим мобилизацијским потребама власти, а ни крајишника.

У СФРЈ се наглашавала заједничка борба свих народа Хрватске за ослобођење земље, а поготово Хрвата и Срба. Као почетак те борбе узимао се устанак у Србу. Сасвим је сигурно да се радило о првом масовном оружаном отпору усташким властима у Хрватској који је резултирао ослобађањем одређеног дијела територија те се у процесу његова трајања Комунистичка партија и Народноослободилачки покрет (НОП), којег је она водила, афирмисала као главни фактор у отпору усташама и окупацијским армијама нациста и фашиста. У том устанку партија је успјела реализирати оно што је било нужно за преживљавање НОП-а, а то је ширење покрета ван партијске језгре. То је чинила пласирајући паролу о братству и јединству те тврдоглаво инсистирајући да непријатељ није Хрват, већ усташа. Но, у ретроспективама на устанак у Србу као Дану устанка народа Хрватске се олако прелазило преко стварних проблема на терену кад се радило о хрватско-српским односима који су уистину били затровани усташким дивљањем. Ексцеса је било, а партија, колико год била мала и неискусна, на подручју устанка посвећивала је све своје ресурсе да отклони те одвратне и контрапродуктивне међуетничке сукобе. Тај процес није био нимало лак, нити је био линеаран, а није био ни једини којег је партија водила. Био је то тек један од процеса којег су партија и НОП водили успоредно са главним задатком, а то је побједа у сукобу са квислинизима и њиховим патронима.

Злочини устаника, који су тек један сегмент историјског феномена као што је устанак у Србу заправо су негативни индикатор пресудне улоге НОП-а и политике Комунистичке партије Југославије у Другом свјетском рату на овим просторима. Они показују како је уистину мало требало да се народи Југославије увуку у један интерни међуетнички сукоб који је лако могао завршити међусобним уништењем. Захваљујући живим и стварним људима, са свим својим манама и врлинама, ограничењима и могућностима од којих је немали број жртвовао све како би понудио алтернативу сукобу по етничком кључу (којег су усташки злочини гурали у први план) такав сценариј је спријечен. Парола о братству и јединству није била само пука парола, она је била нужна политика. Некад с више, а некад с мање успјеха. Али њена стварна примјена, са свим својим иницијалним проблемима, почела је устанком у Лици. Устанком у Србу!

Последице устанка

28/31. јул 1941. Усташке трупе из Грачаца и Кулен Вакуфа су следећег дана кренуле у смиривање побуњеног подручја. Устаници су их дочекали у засjедама и наносе им значајне губитке. У окршајима другога дана погинуло је свега два устаника. Трећега дана устанак се попут бујице проширио по целом котару Доњи Лапац. Усташка посада из Доњега Лапца повукла се увечер 29. јула у Боричевац. У рано јутро 31. јула усташка посада повлачи се и из Боричевца и готово сви житељи тог места, заједно с хрватским избjеглицама из других села, укупно њих око 2.000, повлачи се с војском у Кулен Вакуф. На босанској страни Уне устанак је захватио још знатно шире подручје, ослобођени су Дрвар, а затим и Крајина, према од Уне на западу и до пред Босански Петровац на истоку. Тако је направљено компактно подручје са преко 3000 km² које је неколико дана било под контролом устаника.

Устанак у Србу је био нагао и масован и убрзо је уступио пред ексцесима, осветама и масовним убијањима.

Устаници из Суваје, којима су Лубурићеве усташе поубијали цијеле породице, осветнички су у селу Бротња убили 36 припадника породице Ивезић. Најгори осветнички бес сручио се на Боричевац. Кад су устаници 2. августа ушли у то напуштено мијесто, затекли су петнаестак људи који се нису придружили својим сумjештанима у бијегу у Кулен Вакуф. Сви су до једнога убијени, а цело село је спаљено. Гојко Половина у својим мемоарима описује како је у Боричевцу као командант узалуд покушао спречити осветништво.

На босанској страни најмасовније осветничко убијање хрватских и муслиманских сељака и грађана догодило се у августу, приликом напада на Кулен Вакуф.

Злочини устаника, који су тек један сегмент историјског феномена као што је устанак у Србу заправо су негативни индикатор пресудне улоге НОП-а и политике Комунистичке партије Југославије у Другом свјетском рату на овим просторима. Они показују како је уистину мало требало да се народи Југославије увуку у један интерни међуетнички сукоб који је лако могао завршити међусобним уништењем.

Захваљујући припадницима НОП-а, злочини почињени од стране устаника данас представљају језив спомен на могући алтернативни развој историје, сачињен од крвавих националистичких оргијања, а шта би тек било да није било оних чије име данас у јавности срамежљиво и тихо спомињемо, да није било ПАРТИЗАНА!