ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА 20. ОКТОБАР 1944.

Београдска операција (рус. Белградская операция), односно Београдска стратешка офанзивна операција (рус. Белградская стратегическая наступательная операция), различито се тумачи у југословенској/српској и совјетској/руској историографији. Ранија југословенска, а данашња српска историографија Београдску операцију описује као борбе за ослобођење Београда, од 11. до 22. октобра, односно у ужем смислу од 14. до 20. октобра 1944. године. Совјетска, а касније руска историографија, Београдску операцију описује као борбе вођене од 28. септембра до 20. октобра, односно од преласка јединица Црвене армије, из Румуније и Бугарске, на територију Југославије до коначног ослобођења Београда. Поједини руски историчари, за почетак операције узимају 15. септембар, пошто су јединице 17. ваздухопловне армије, од 15. до 21. Септембра вршиле ваздушне прелете на железничке мостове и друге важне објекте у регионима Ниша, Скопља и Крушевца, у намери да спрече повлачење немачких трупа из Грчке и јужних делова Југославије. Такође, совјетска/руска историографија, Београдску стратешку офанзивну операцију, не описује само као борбе вођене у ширем рејону Београда, већ на читавој територији Србије, укључујући и операцију за ослобођење Ниша.

Београдска операција представља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. Здружене јединице Народноослободилачке војске и Црвене армије, у тешким борбама од 12. до 20. октобра 1944. године, ослободиле су Београд и велики део Србије. Београдском офанзивом окончана је 1.287 дана дуга немачка окупација Београда, а у ослобађању главног града погинуло је више хиљада бораца и цивила.

Борбе за ослобођење Земуна отпочеле су одмах по преласку партизанских јединица, 6. Личке дивизије и 13. пролетерске бригаде „Раде Кончар“ и јединица Црвене армије, преко Савског моста, 21. октобра 1944. године. После тешких борби, у ноћи између 21. и 22. октобра, ослобођена је Бежанија, а у јутро, 22. октобра, после сламања отпора на аеродрому и код железничке станице, ослобођен је Земун.

Након Четвртe (операција Вајс), Петe (операција Шварц) и Шестe офензивe (операција Кугелблиц), Дрварскe и Београдскe операцији, Шеста личка дивизија је уз Тринаесту пролетерску бригаду прва јединица НОВ Југославије која је под борбом прешла мост на реци Сави, 20. октобра 1944. године, ослободила Земун 21/22. октобра 1944. и Батајницу, 23. октобра 1944. године и наставила наступање кроз Срем, где су је чекале крваве и тешке борбе на Сремском фронту. А затим и завршне борбре за коначно ослобођење земље од окупатора и завршетак Другог светског рата!

Током поподнева 20. октобра 1944. под јаком непријатељском артиљеријском и авијацијском ватром, на леву обалу Саве прешле су напоредо јединице 1. личке бригаде 6. дивизије и јединице 73. гардијске дивизије Црвене армије. Прва бригада се развијала лево од моста према аеродрому и Бежанијској коси, а два пука 73. гардијске дивизије наступале су у захвату пута према железничкој станици у Земуну и »Икарусу«. Одмах иза њих мост је прешла и 13. пролетерска бригада »Раде Kончар« 1. дивизије стављена под команду 6. дивизије, која је наступала десном обалом Дунава узводно према Земуну, а потом је Саву прешла и Kосмајска бригада 6. дивизије која је образовала општу резерву у рејону Старог сајмишта, наступајући за 1. бригадом. Непосредно иза 1. личке бригаде мост је прешао и Штаб 6. дивизије, ради непосреднијег командовања са јединицама у нападу.

Жестоке борбе за Земун и Бежанијску косу настављене су током ноћи и дана 21. октобра. »Непријатељ врло упоран. Данас је неколико пута вршио контранападе на наше лијево крило (1. личку бригаду – Д.О.). Бори се до задњег метка. На правцу Тринаесте (наше десно крило) вршио два пута напад« – извештавао је Штаб 6. дивизије 21. октобра 1944. У освајању Бежаније и Бежанијске косе 1. личка и Kосмајска бригада имале су 15 погинулих и 68 рањених бораца (по другим изворима 30 погинулих и 96 рањених). Међу погинулима био је и политички комесар 2. батаљона првоборац Јово Ћопић, као и заменик политичког комесара 3. батаљона Младен Штетић. из Земуна, па се ујутро 22. октобра Земун и Бежанијска коса били ослобођени. »На Бежанијској коси Обојица су са својим батаљонима превалили мукотрпан пут од своје кршне Лике до Београда, да би јуначки пали у борбама за Бежанију. Због жилавог отпора непријатеља 21. октобра је пребачена на леву обалу Саве и совјетска 13. мотомеханизована гардијска бригада, која се делом снага усмерила према Бежанијској коси у помоћ 1. личкој бригади, а делом снага према Земуну, садејствујући 13. пролетерској бригади. У ноћи 21/22. октобра непријатељ је почео попуштати тако да је пред зору повукао снаге заробили смо 3 топа са 1.800 граната, које су узели Руси«, извештавао је Штаб 6. дивизије. Током дана наше снаге су чистиле Земун и Бежанијску косу од непријатељевих заосталих група.

Ујутро 23. октобра и 2. бригада 6. дивизије са два батаљона (њен 3. и 4. батаљон су тада кретали са Вождовца) уведена је у наступање десно од 1. бригаде. Наступање кроз источни Срем се у току дана одвијало без додира са непријатељем, па је 2. бригада стигла у Угриновце, где су јој сутрадан стигли и заостали батаљони – 1. бригада у Добановце, а Kосмајске бригада у Батајницу. У Добановцима је 24. октобра Милан Антончић предао дужност команданта бригаде свом заменику Милошу Чанковићу. У рејону Батајница, Стара Пазова, Голубинци 6. дивизија се задржала наредних дана као резерва (тада јачине преко 6.000 бораца) 12. Корпуса, пошто је 23. октобра .стављена под његову команду.

Фотографије и текст припремио

ВЕЉКО ЖИГИЋ

У Београду, 22. октобра 2025.