
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 15/16.02. ДАНА ДРЖАВНОСИ Р.СРБИЈЕ!
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 15.02.1804. ДАНА 1. СРПСКОГ УСТАНКА И 15.02.1835. ГОДИНЕ УСВАЈАЊЕ ПРВОГ (СРЕТЕЊСКОГ) УСТАВА СРБИЈЕ, А СВЕ У ОКВИРУ ОБЕЛЕЖАВАЊА 15/16.02. ДАНА ДРЖАВНОСИ Р.СРБИЈЕ!
Захваљујући граду Београду, Секретаријату за социјалну заштиту, који је подржао реализацију програма, „ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТОВИ СРБИЈЕ – КУЛТУРА СЕЋАЊА“, за период реализације април 2021/март 2022. године, Делегација Удружења, од 3 члана, МИЛИЦА ТОДОРИЋ, ДРАГОМИР ПАВКОВИЋ И МИРКО БОШЊАК присуствовала је Државној церемонији обележавања Дана државности Р.Србије, у Орашцу и Тополи – Опленцу, где је у име Удружења и у своје лично име, положила венце и одала заслужену почаст!



УСТАНАК, ПА УСТАВ ЗА ПОНОС!
ПРАЗНИК СРЕТЕЊЕ – ДАН ДРЖАВНОСТИ СРБИЈЕ – НЕРАДНИ ДАНИ: 15. и 16. Фебруар!
Иначе, у Србији се Сретење као Дан државности (15/16. фебруар) прославља од 15. фебруара 2002. године, према Закону о државним и другим празницима донетим 11. јула 2001. године.
Србија слави Сретење – дан државности која је баш 15. фебруара обликована на два начина – Првим српским устанком 1804. године и првим Уставом Књажевства Србије 1835. године, тада једним од најдемократскијих у Европи.
15.02.1804. ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК
Први српски устанак представља почетак српске револуције, која је по мишљењима историчара трајала до 1815. године, односно заједно са Другим српским устанком. Постоје ставови по којима се револуција завршава са турским хатишерифом из 1830, па чак и оних који сежу до 1918. и краја Првог светског рата. У сваком случају, Први српски устанак је почетак српске борбе за ослобођење, односно представља рађање српске модерне државе у 19. веку. Као такав он заузима веома посебно место у историји Српског народа и државе, те се његов почетак данас обележава као Дан Државности Републике Србије, 15. фебруар.
Први српски устанак је покренут као реакција на јаничарски режим у Беорадском пашалуку, а као своје циљеве је имао ослобођење од Турака, васкрс српске државе и изградњу нових државних институција, укидање феудализма и културни препород.
За почетак устанка, узима се скуп народних првака, махом из Шумадије у целу Орашац, на мсету познатом као Марићевића јаруга 2. Фебруара 1804. по јулијанском календару, односно 15. фебруара по грегоријанском календару. На скупу је за вожда-врховног војводу изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе и већ тада се донела одлука о покретању акције против Турака. Истог дана, устаници су напали турске јединице широм крагујевачке нахије.
Српска устаничка војска, иако сељачка по свом карактеру, није била без искуства. Прве устаничке јединице су чиниле народне старешине и виђениј људи, а око њих се потом окупила народна војска, хајдуци, војници из Кочине крајине као и велики број добровољаца из Аустрије, међу којима је било доста фрајкора са војничким и старешинским искуством. Број устаника је растао од самог почетка и није прецизно утврђен. Сматра се да је у априлу 1804. број устаника био 25.000. Са растом устанка, расла је и војска. Хајдучке чете и сељачки одреди су прерасли у народну војску (милицију) која је била организована по територијалном принципу, односно свака нахија је имала своју војску. Војници су прикупљани по потреби. На челу војске био је вожд Карађорђе, а под њим велике војводе и војводе које су имале команду над неколико нахија. Нахијским војскама су командовале бимбаше а срезовима буљубаше. Села су у борби водиле мале буљубаше, а већим подбуљубаше који су под собом имали десетине од десет до двадесет људи. Издржавање војске је у потпунности падало на терет војника, који су били у обавези да себи обезбеде одећу и храну у случају позива. Оружје устаника је испочетка било крајње разнородно, од ватреног до копаља и вила.
Прва устничка битка десила се 25. фебруара у селу Дрлупи, којом приликом је Карађорђе са устаницима разбио Аганлијин одред и натерао их у бег. Иако малих размера, Битка на Дрлупи је дала крила устаницима и повукла цео пашалук у устанак, а Београд под Турцима је био одсечен од остатка царства.
Битка која је пак дала величину устанку и начинила га народним покретом за ослобођење била је Битка на Иванковцу у којем су се устаници сукобили први пут са царском војском од 6.000 људи предвођених Хафиз-пашом који су послати од Ниша да успоставе царску власт у Баеоградском пашалуку. Устаници су од 18. до 20. августа 1805. у великим борбама одбили царску војску и натерали је у повлачење. Победа на Иванковцу је прва велика победа српске војске у устанку и означила је отворени рат против султана.
Суочен са поразима у Србији, султан је устанике схватио озбиљно и 1806. предузео већу кампању са циљем да поново успостави власт у пашалуку. Турске операције су предвиђале напад на устанике из три правца: од Видина, са југа и из Босне. Услед несихронизоване акције турских војски и велике пожртвованости српских устаника у биткама на Мишару и код Делиграда Србија је била одбрањена. Положај устаника је додатно побољшан када су као савезника добили Русију која је од краја 1806. Била у рату са Отоманском империјом. Од тада, акције устаника су биле усмерене на координацију операција са руским трупама.
Ратовање устаника у савезу са Русијом имало је променљив карактер услед сплета међународних околности и положаја Русије у Европи, као и чиењнице да су Турци појачали своје нападе на устанике. Операције устаника су проширене ван Беорадског пашалука на источну Србију, Босну и Новопазарски санџак. Осетне поразе устаници су почели да трпе 1809. године од велике цасрке војске коју је од Ниша предводио Хуршид-паша. Порази на Чегру 31. маја и пад Делиграда 23. августа су уздрмали самопоуздање устаника, поготово у комбинацији са колебањем Русије да покрене веће операције. Заједничке операције Срба и Руса 1810. су успеле да поправе ситуацију из 1806. али даљи ток догађаја није ишао на руку устаницима. Положај Русије у Европи није био нимало повољан, а рат са Наполеоном 1812. био је крајње известан. Из тих разлога је Русија са Османском империјом потписала 28. маја Букурешки мир чији је члан осам говорио да Порта има право да поново успостави своју власт у Русији.
Букурешки мир је представљао огромно изненађење за устанике и деловао је веома поражавајуће на њих.
Оставши без савезника, устаници су се јула 1813. суочили са турском офанзивом од Видина, Ниша и са Дрине. Без муниције и опреме, потпуно сами, устаници нису били у стању да одбране Србију, и Турци су 7. октобра ушли у Београд.
Иако угушен, Први српски устанак је представљао тек почетак српске револуције и на његовим основама је грађена будућа слобода Србије.
Ђорђе Петровић (Вишевац, 3/16. новембар 1768 — Радовањски луг, 14/26. јул 1817), познат као Карађорђе и Црни Ђорђе, је био вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића. Рођен је највероватније 16. новембра 1768.[a] године у Вишевцу у Османском царству на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице.. Имао је два сина, Алексу и Александра.
Учествовао је у Аустријско-турском рату у аустријској војсци као фрајкор. Пошто је избегао Сечу кнезова, изабран је за вођу Првог српског устанка. Командовао је устаничком војском током битке на Мишару и опсаде Београда 1806. године. После слома устанка 1813. године прешао је у Аустрију, а потом у Русију. Вратио се у Србију јула 1817. године, али је убијен по налогу кнеза Милоша Обреновића, а његова глава је послата турском султану.
15.02.1835. СРЕТЕЊСКИ УСТАВ
Дакле, на данашњи дан 1804. године донета је одлука о подизању Првог српског устанка, који је био највећи организовани народни бунт у историји Османског царства, једне од највећих и најдуготрајнијих империја. Истог датума, али 1835. године у Крагујевцу је издат и под заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије – Сретењски устав.
На тан начин Србија је, како истиче историчар Предраг Марковић, спојила две дивне традиције које нема ниједна држава.
– Једна традиција је борбена, имамо народ који се подигао на устанак. После је донет и Сретењски устав, најдемократскији устав источно од Белгије и Француске. Тим уставом Србија је постала демократскија земља од Француске, Аустрије и Русије и у том периоду највише је личила на Америку – наглашава Марковић.
Сретењски устав је заиста био невероватно модеран – промовисао је српски као службени језик, декларисао неприкосновеност личности, равноправност грађана без обзира на веру и националност… Србија би са таквим уставом постала веома либерална земља, а читава историја од тог тренутка па на овамо би била потпуно другачија. Наравно, било би потребно да се поклопе још неке “коцкице”, али можда бисмо данас били друштво сличније француском или белгијском – каже историчар Сремчевић.
У прилог томе највише сведоче поглавља Устава која се позивају на Декларацију о правима човека и грађанина, најважнију тековину Француске буржоаске револуције. Текст устава је био брзо припремљен, за свега двадесетак дана, највише захваљујући његовом главном аутору, ученом Димитрију Давидовићу из Земуна, тадашње Аустрије, истакнутом новинару, политичару, дипломати, књажевом секретару, уреднику „Новина србских“ и великом поштоваоцу француских институција.
Ипак, Устав је био на снази само две недеље, пошто су против њега били Османско царство, Русија и Аустрија, као и кнез Милош Обреновић.
Узроци доношења првог српског Устава пре свега леже у карактеру владавине кнеза Милоша, односно у покушају да се ограничи његова апсолутистичка владавина, пошто је Милош државу доживљавао као лични посед. То је довело до дизања бројних буна које су имале за циљ да ограниче Милошеву власт. Милетина буна из јануара 1835. била је непосредан повод за доношење устава.
Најважније одредбе Сретењског устава:
- подела власти на законодатељну, законоизвршитељну и извршну
- централни органи власти су кнез, Државни совјет и Народна скупштина
- кнез је шеф државе, који “послушавши Државни совјет, даје законе и уредбе”. Његово достојанство је наследно. Наслеђују га мушки потомци, ако их нема, мушки потомци кнежевог брата, ако ни њих нема, мушки потомци кнежевих кћерки.
- проглашено је начело независности судства, а судска власт припадала је окружним судовима, Великом суду (као апелацији) и одељењу Државног совјета.
- права грађана која су прокламована Уставом: неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања.
- чиновници су на положају доживотно. Њихов положај је ненаследан. Могу бити отпуштени само уз судску кривицу. Имају право на пензију. Не смеју се бавити трговином ни занатством.
Споменик Карађорђу у Орашцу, налази се у оквиру спомен комплекса Орашац, испред ОШ „Први српски устанак”.Подигнут је 2014. године поводом двестагодишњице од подизања Првог српског устанка. Урађен је у белом венчачком мермеру, висине 3,40m. Споменикје подигла Општина Аранђеловац, а дело је вајарке Дринке Радовановић.

ОПЛЕНАЦ – ЦРКВА СВ. ЂОРЂА И МАУЗОЛЕЈ ПОРОДИЦЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ
На врху Малог Опленца,на надморској висини од 347 метара, уздиже се Црква светог Ђорђа и Маузолеј краљевске породице Карађорђевић, бела петокуполна грађевина, префињених облика и материјала, грађена у комбинацији српско -византијског стила, а по пројекту архитекте Косте Ј. Јовановића, у периоду од 1910. до 1930. године.
Црква је задужбина краља Петра I Карађорђевића, унука великог вожда Карађорђа. Једна од најснажнијих карактеристика храма као грађевине је њена унутрашња декорација, рађена у мозаику који се простире на површини од 3.570 м2. Специјална врста мозаичке стаклене пасте рађена је у Мурану код Венеције (Италија), док је мозаик у композиције слаган у Немачкој. Невероватних 15.000 нијанси боја и позлата четрнаест и двадесет каратног злата на преко 40 милиона мозаичких коцкица, Маузолеј на Опленцу сврставају међу првих неколико у свету по површини и по техници којом је мозаик рађен. На зидовима опленачког храма, на једном месту, сабрана су најлепша дела зидног сликарства српске средњовековне уметности. Мозаичке композиције, њих 725, рађене су по угледу на најлепше фреске из преко 60 средњовековних манастира и цркава са простора Србије и Македоније. У наосу храма, простором доминира полијелеј – централно расветно тело, наменски рађено за Опленац. Ливен је од сакупљеног победничког оружија са Кајмакчалана у облику круне средњовековних српских владара која је својим унутрашњим делом окренута наопако – симболично, у знак жалости за изгубљеним царством на Косову 1389. године. У тишини опленачког храма свој вечити спокој нашло је пет владара династије Карађорђевић и 24 члана најуже породице. У два саркофага од венчачког мермера, на два почасна места у јужној и северној певници, на горњем простору цркве почивају родоначелник династије – вожд Првог српског устанка Ђорђе Петровић – Карађорђе (1762-1817) и његов унук, ктитор храма, краљ Петар И Карађорђевић (1844-1921). У крипти, на плочама од дечанског оникса, налазе се имена још тројице владара – кнеза Александра Карађорђевића, сина Карађорђевог, који је Србијом владао од 1842. до 1858., краља Александра I Карађорђевића, убијеног приликом званичне посете Француској у Марсеју, 1934. године и краља Петра ИИ. Зналачки укомпоновани у амбијент опленачког брда, монументалне спољашности и са прецизно одабраним местом где су подигнути, са богатством филигранске орнаментике и савршеног мозаика, црква на Опленцу и маузолеј династије Карађорђевић представљају бисер културно – историјског наслеђа Тополе и Опленца.

МАУЗОЛЕЈ

ОЛТАР