Удружење 6. личке дивизије, Београд

02/03. јула 2022. године – ДВОДНЕВНА ПОСЕТА Р.Српској

03. јула Обележена 80. годишњица битке на Козари!

У Националном парку  Мраковица код Приједора у Републици Српској, служењем парастоса код Спомен-крста и полагањем венаца на Централном спомен-обележју, 3. јула 2022. године обележена је 80. годишњица Битке на Козари. Битка је симбол страдања и отпора српског народа у борби против нациста и усташа, током које је убијено око 40.000 цивила, а 68.000 људи међу којима више од 23.000 деце, је протерано и интернирано у логоре.

Венац су у име институција Републике Српске положили српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, председавајући Савета министара Зоран Тегелтија, министар рада и борачко-инвалидске Републике Српске Душко Милуновић и министар унутрашњих послова Драган Лукач.

Венце су положили и изасланик предсједника Србије министар унутрашњих послова Србије Александар Вулин и министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић.

Цвеће код споменика положиле су делегације Народне скупштине Републике Српске, посланика у Парламентарној скупштини БиХ, српски представници у институцијама БиХ, градоначелници и начелници општина у Републици Српској и делегације СУБНОР-а Републике Српске и Србије. У име СУБНОР-а Србије цвеће је положио пуковник пилот, члан председништва СУБНОР-а Србије, Зоран Јаковљевић.

На спомен-обележје цвијеће су положиле и делегације Трећег пешадијског (Република Српска) пука, генерали у Оружаним снага БиХ, удружења логораша Другог светског рата Републике Српске и Србије, Удружење бораца, потомака и поштовалаца НОР-а, 6. Личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и 35. Личке ударне дивизије, коју су представљали МАРИЈА и РАДОВАН ОБРАДОВИЋ  Удружења антифашиста из Бјеловара, те представници организација и удружења проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата.

Српски члан Председништва БиХ Милорад Додик у своме обраћању је изјавио, да Република Српска и Србија шаљу јединствену поруку данас да страдање српског народа на Козари не сме бити заборављено, истакавши да је прошли био век српског страдања, а да овај треба да буде српског уједињења – државног и националног. „Козарачка епопеја живи и живеће“, рекао је Додик.

Милорад Додик је истакао да је заједно са председником Србије Александром Вучићем раније договорио да заједно обележавају важне датуме из српске историје, а један од тих је Козара. „Монструм од НДХ је организовао логоре за децу кроз које је прошло 32.000 козарачке деце. Та деца су била једина деца на свету која су имала свој логор, то је урадила НДХ, то је била званична политика те државе“, рекао је Додик.

Изасланик председника Републике Србије Александра Вучића министар унутрашњих послова Александар Вулин у свом обраћању је истакао да не постоји нити једна генерација Срба која није доживела своју Козару и страхоте мучења и убијања, те да су кроз историју Срби убијани само зато што су Срби.

„Да је правде, да је истине, данас бисмо о Козари говорили као страшном, великом, нечовечном страдању, као нечему што се десило једном и никад више, али Козара се десила и пре и после Козаре и нема генерација у историји српског народа који није доживео Козару. Нема генерације ни пре ни после Козаре ко није доживео да му дете, оца, мајку одведу и да се више никада не врате. За све на свету маљ је алатка, а кад Србину кажеш маљ, он помисли на усташу у Јасеновцу, он помисли на звук оних белоглавих, светих дечјих главица које су усташки крволоци маљевима разбијали. Нема ниједне генерације у историји српског народа који нема своју Козару. Некад су Србе на овим планинама убијали и набадали на кочеве, зато што су хришћани, некад зато што су били вере онога ко је пуцао на Франца Фердинанда, некад зато што су били једини антифашисти у Европи, некад зато што нису одговарали, што није требало да се роде ту где су се родили, али увек су их убијали зато што су Срби“, поручио је изасланик председника Републике Србије и министар унутрашњих послова Александар Вулин.

Министар је истакао да Европу не боле српске сузе и патња и да у прилог томе говори и чињеница да нико од страних званичника није дошао нити у Братунац нити на Козару да се поклони српским жртвама и затражи опрост у име својих предака.

„Сами смо, ево овде у првим редовима који се увек остави за најугледније, за најдраже или најважније нема никога ко се не одазива на српско име и презиме. Нема странаца, нема високих представника, нема баш никога да подели и наш бол. Је ли 30 хиљада уморених Срба мало? Је ли премало, за једно опрости, је ли премало за једну сузу, је ли премало 30-40 хиљада покланих, уморених, је ли премало да неко буде у првом реду, ко није из српског народа, да клекне, да замоли, да тражи опрост, у име својих предака и својих очева, у име наше деце која никада нису постали преци. Је ли премало 30 хиљада побијених и покланих Срба да неко овде буде и затражи опрост на овом и на оном свету? Ни јуче у Братунцу баш никога. Колико Срба треба да буде побијено и поклано да би неко дошао и затражио опрост и на овом и на оном свету?“, упитао је Вулин. Такође Министар је истакао да је дужност ове генерације политичара да створи српски свет како се Козара, Јасеновац и „Олуја“ никада више не би десили српском народу.

Битка на Козари почела је 10. јуна 1942. године и трајала је 27 дана, до пробоја на југозападном делу планине, 15 километара источно од села Међувође.

На Меморијалном зиду централног споменика на Мраковици уписана су имена 9.921 погинулог борца у борбама на овом подручју током Другог светског рата.

БИТКА НА КОЗАРИ – Званично операција “Њест Босниен” јун и јул 1942 г.

Битка на Козари, званично операција Западна Босна (нем. Њест Босниен), је битка из Другог свјетског рата која се водила у јуну и јулу 1942. године на  подручју босанскохерцеговачке планине Козаре између партизана и осовинских снага.

Козара је, услед свог положаја у односу на савску, унску и врбаску комуникацијску линију, као и у односу на важан рудник Љубија, била област од великог значаја за окупациону управу. Стога су предузете бројне офанзивне операције против партизана на Козари. Међу њима се, како по жестини борби, тако и по значајном страдању цивилног становништва, истиче операција Западна Босна, вођена од 10. јуна до 15. јула 1942.

Током прољећа 1942. партизански покрет у западној Босни је знатно ојачао. То је довело до ослобођења Приједора и Љубије 16/17. маја и оснивања Прве крајишке бригаде 21. маја 1942. Иако се ово одвијало у периоду минималног немачког војног присуства у Југославији, пацификација постигнута у Србији и другим деловима Босне омогућила је немачкој команди формирање знатне борбене групе. Њу сачињавали делови 3 (од укупно 4) њемачке дивизије, као и главнина управо формираног Првог збора (корпуса) НДХ.

Осовинске снаге су 10. јуна отпочеле концентричан напад на партизане из свих околних гарнизона. Након опкољавања, формирале су широке запречне појасе око Козаре и кренуле у систематско потискивање и исцрпљивање бранилаца. Одбрана, у почетку успјешна, је након десетак дана непрекидних борби почела слабити услијед губитака, замора и нестанка муниције.

Партизански делови који су се нашли ван обруча, применили су две врсте дејстава ради помоћи опкољеним снагама. 3. и 4. батаљон упорно су покушавали да се пробију у обруч ради помоћи, што је и успело деловима 4. батаљона. Остале снаге, 1. и 2. батаљон бригаде, и 1, крајишки одред, покренуле су низ енергичних напада на околне гарнизоне ради привлачења на себе делова осовинске оперативне групе. Извршени су успешни напади на Добрљин, Босански Нови и Сански Мост.

Ово ипак није довело до слабљења и одвајања значајних ефектива оперативне групе Западна Босна. Довођењем појачања, притисак на опкољене снаге је појачаван, што је довело до кризе одбране.

Суочени с немогућношћу даљег одолевања, борци Другог крајишког одреда одлучили су се за пробој из обруча. Пробој кроз вишеструке утврђене линије обруча одиграо се 3. јула 1942. у југозападном делу Козаре, 15 км источно од села Међувође, у северозападној Босни.

Кроз све линије обруча пробио се знатан део Одреда и један део збега (око 10.000 цивила). Интервенцијом оклопних делова Немци су у зору затворили брешу, поново успоставили обруч, и већ следећег дана кренули у прочешљавање Козаре. Остатак одреда и цивили који су остали у обручу покушавао је да се спаси кријући се у планини. Већ првог дана ликвидирана је партизанска болница и побијено око 300 рањеника.

Током наредне две недеље снаге Немаца и НДХ систематски су прочешљавале Козару и Поткозарје. Карактеристика ове операције је посебно бруталан поступак према цивилном становништву. Један број ухваћених становника ликвидиран је на лицу места, док је већина транспортована у логоре. Била је очигледна намера да се подручје потпуно испразни од становништва, како би се партизани лишили базе и могућности преживљавања. Током операције преко 68.000 становника (око половина) депортована је у логоре. Укупан број цивилних жртава на Козари и Поткозарју износи око 35.000 људи, од чега је највећи део страдао управо у овој операцији и током интернације у логоре која је следила.

Неки аутори ову операцију сматрају ђелом Треће непријатељске офанзиве.

Почетком 1942. године потписан је низ споразума четника са усташким властима, ради пацификовања устанка у НДХ. Урош Дреновић, командант четничког одреда »Кочић« склопио је споразум са НДХ у Мркоњић Граду 27. априла 1942. Лазар Тешановић, командант четничког батаљона »Мркоњић«, склопио је споразум са НДХ 23. маја 1942. Цвијетин Тодић и Саво Божић, заповједници Озренског и Требавског четничког одреда склопили су споразум са властима НДХ 28. маја 1942. у селу Липац. Представници Мајевичког четничког одреда склопили су споразум са властима НДХ 30. маја 1942 Раде Радић, заповедник четничког одреда “Борја” склопио је споразум са властима НДХ 9. јуна 1942.

Потреба за заустављањем непријатељстава је проистекла из четничке уверености да није време за одлучујућа разрачунавања, да се устанак мора стишати, а стање довести у нормалу, јер се сматрало да провоцирање неупоредиво јачег непријатеља може да доведе српски народ до истребљења. Ова стратегија је била у директној колизији са партизанском стратегијом која је покушавала да устанак прошири и распламса. Сви четнички споразуми прављени су првенствено ради очувања голог живота тамошњег српског становништва и без изузетка садрже клаузуле о ненападању са окупатором и снагама НДХ као и одбијање да се преда оружје. Осим ових клаузула у њима се захтева да четничке снаге на подручју које контролишу саме спроводе ред и мир уз асистенцију хрватских власти, што је не само подразумевало борбу против партизана него се у споразумима то и конкретно наглашава. На подручјима под четничком контролом су ови споразуми углавном имали успеха па је српско становништво на њима углавном и успело да се очува.

Усташе спроводе жене и децу са Козаре

С друге стране партизанска стратегија је била проширивање и омасовљавање устанка уз непрестано узнемиравање противника и офанзивне акције. Подручје под контролом партизана било је у средишту НДХ, близу реке Саве и у близини осталих виталних комуникација и у непосредној близини Бања луке. У пролеће 1942. партизани у централној и западној Босни су ослободили Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор. 20. маја је основана И крајишка бригада, а следећег дана је добила тенкове и старе авионе. Охрабрено оваквим успесима партизанско вођство је планирало и знатно проширивање територије под својом контролом на југ према Мркоњић граду, на територијама које су тада биле под контролом четника. Овакви планови показали су се као нереални јер се са постојећим снагама и у датим околностима тешко могло сачувати и оно што је до тада било постигнуто. Делови Прве крајишке бригаде су и почели дејства у правцу Бања луке где је у првој половини јуна 1942 године дошло до сукоба са четничким снагама које су југозападно од Бања луке запречавале правац под својом контролом.

Партизанска слободна територија се простирала од реке Саве на југ до планина Козаре и Грмеча. Ова подручја која су углавном насељена српским становништвом била су наклоњена партизанима и листом тешко пострадала током рата. Немци и усташе су схватиле да су град Бања Лука и рудник гвожђа Љубија у опасности и организовале су офанзиву да униште партизане и њима наклоњено становништво, што им је само делимично успело, с обзиром да је део партизанских јединица успео да се извуче из обруча, али је зато цивилно становништво тешко пострадало.

Фашистичке снаге су бројале 11.000 официра, подофицира и војника Вермахта, 20.000 усташа и домобрана, 2000 четника Драже Михајловића (групе Дреновића и Марчетића), а Мађари су учествовали са 5 топовњача речне флотиле. Четничке снаге коришћене су углавном за запречавање и локалне нападе. Од педесетак дана колико су трајале операције четници се помињу у документима само у првих неколико дана офанзиве.

Партизанска група је имала око 3.000 војника, али је регрутовала резерве из 60.000 цивила на слободној територији.

Након интезивне битке, у ноћ 3. јула неке партизанске јединице су пробиле обруч, али је главна група следеће ноћи опет остала опкољена и углавном је уништена. Само неколико стотина бораца са делом становништва пробило је обруч и успело да се извуче према планини Грмеч. Велики број оних који се нису успјели провући кроз обруч пали су у руке усташама и Немцима, и тада су почињени велики злочини над њима. На месту пробоја обруча, у југозападном делу Козаре данас се налази споменик назван “Патрија“.

Жртве су усташе убијале клањем на лицу места непосредно након заробљавања или маљевима на обали Саве код Босанске Дубице, а неки су по захтеву немачких власти, првенствено Глеза фон Хорстенау, одведени на рад у Немачку. Преостали су одведени у хрватске концентрационе логоре, махом у Јасеновац и Стару градишку.

После заробљавања народ је стрпан делимично у Јасеновац, а делимично у оближње привремене логоре код Босанске Дубице, Костајнице и друге одакле је затим пребациван у Јасеновац у групама по неколико хиљада људи. Жртве су убијане одмах. Према сведочењима Јевреја сабраним у књизи “Сећања Јевреја на логор Јасеновац” усташе су се брзо решиле огромног људства са Козаре. Према тим сведочењима, усташки кољачи су се тих дана највећих покоља Козарчана “по цели дан вуцарали по логору и смејали се пред заточеницима, пјевали и хвалили се како су данас имали много посла”.

По усташким и немачким документима у козарачкој офанзиви заробљено је 68.000 људи. Спомен парк Козара прикупио је непотпуни списак од 33.398 побијених козарачких цивила док судбина многих несталих ни до данас није позната.

Око 900 преживелих партизана је основало Пету крајишку бригаду. У исто време, главнина партизана са Титом се кретала из источне у западну Босну. За време офанзиве, Први крајишки одред и делови Прве крајишке бригаде извршили су нападе на Босански Нови, заузели Босанску Крупу, и извршили већи број других напада у циљу смањивања притиска на Козару. Непосредно након операције, 31. јула ослобођен је Кључ, а са доласком пролетерских бригада створена је пространа слободна територија.

ПРОБОЈОдлука о пробоју из непријатељског обруча на Козари је донешена јер је, због интензивних борби са далеко надмоћнијим непријатељем, запријетила опасност да снаге Одреда буду разбијене на два дијела. Одлука о пробоју је донешена на састанку који је одржан 2. јула 1942. године око подне, на самој Мраковици, на једном пропланку испод пута који води од Мраковице према Подградцима. На овом састанку су присуствовали, Обрен- Обрад Стишовиц- командант козарског Одреда, Јосип Мажар Шоша- замјеник команданта Одреда и командант 2 батаљона, Бранко Бабич Словенац- секретар Окружног комитета КПЈ за Козару, др Алфред Хржехак- шеф одредског санитета, и Ранко Шипка -командант ударног батаљона. На поменутом састанку, који је одржан 2. јула 1942. године, донешена је одлука да се пробој изврши дана 3. јула са почетком у 22. сата, те да се пробој врши у реону села Горњи Јеловац- брдо Патрија, гђе ће се направити бреша у ширини око 2-3 километра, куда би требало да се извуку јединице и народ из збјегова. Такође је одлучено да се непосредно прије отпочињања борбе поново састану код Чупица куће, а до наведног састанка није дошло јер на састанак није дошао ни Шоша, Ратко Вујовић Чоче и Бошко Шиљеговић. Како се на навденом подручју налазио први батаљон којим је командовао Жарко Згоњанин, одлучено је да лијево наступа Ударни батаљон са командантом Ранком Шипком, а десно други батаљон са командантом Јосипом Мажаром Шошом. Треци батаљон са командантом Мирком Пекићем ће насупати долином ријеке Мљечанице. У вријеме пробоја, тј у 22 сата, на почетни положај није дошао Јосип Мажар Шоша, као ни Бошко Шиљеговић, те је напад каснио и почео тачно у поноћ. Сходно да је дошло до кашњења напада и не придржавања договореног од стране наведених руководилаца, пробој је ђелимично успио јер није направљена бреша договорене ширине, те се обруч поново затворио већ наредног дана у подне. Пробој је покушан и наредног дана али без успјеха, те након тога јединице 2 КНОП одреда нису биле у могућности предузимати офанзивне акције.

Битка на Козари је по завршетку рата и успостављању југославенске комунистичке државе постала важан дио њене митологије, те славила као примјер јунаштва и мућеништва слабијих и лошије наоружаних партизана који су настојали заштити народ од надмоћног непријатеља. Преживјели учесници тих догађаја су о њима оставили низ свједочанства у облику мемоарских записа и других књижевних ђела, али вјеројатно најпознатије ђело од свих је Стојанка мајка Књежпољка, епска поема коју је био написао Скендер Куленовић. Године 1962. је поводом 20. годишњице снимљена Битка на Козари, играни филм у којем су реконструирани ти догађаји и који се сматра једним од најпознатијих остварења партизанског жанра, односно југославенске кинематографије. Године 1967. је указом предсједника СФРЈ Јосипа Броза Тита Козара као поприште битке проглашена националним парком.

У југославенској, али и међународној јавности је занимање за битку 1980-их изазвало откриће да је Курт Њалдхеим, тадашњи аустријски предсједник и бивши генерални секретар УН као млади официр Њехрмацхта суђеловао у битци, те је стога, непосредно или посредно био повезан са тада почињеним ратним злочинима.