ОБЕЛЕЖЕН, 23.10.1944. ДАН ОСЛОБОЂЕЊА БАТАЈНИЦЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Поводом Дана ослобођења Батајнице – 23. октобра 1944. године, на Споменик палим борцима за слободу, 1941/45. у центру овог земунског насеља Делегације, ГО Земун, Месне заједнице Батајница, МО СУБНОР-a, Удружења и грађани, положиле су венце и поклониле се сенима 220 погинулих бораца и преко 300 суграђана пострадалих за слободу, 1941 – 1945. године.
У име делегације Удружења бораца, потомака и поштовалаца НОР-а, 6. Личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и 35. Личке ударне дивизије, венац су положили, ЖЕЉКО БУРСАЋ, ЈОВО ВУЧЕНОВИЋ И ИЛИЈА БУРСАЋ!
A КАКО И ОТКУД, 6. Личка дивизија (1944.), па самим тим и Делегација Удружења у Батајници?
Након Четвртe (операција Вајс), Петe (операција Шварз) и Шестe офензивe (операција Кугелблиз), Дрварскe и Београдскe операцији, Шеста личка дивизија је уз Тринаесту пролетерску бригаду прва јединица НОВ Југославије која је под борбом прешла мост на реци Сави, 20. октобра 1944. године, ослободила Земун 21/22. октобра 1944. и Батајницу, 23. октобра 1944. године и наставила наступање кроз Срем, где су је чекале крваве и тешке борбе на Сремском фронту. А затим и завршне борбре за коначно ослобођење земље од окупатора и завршетак Другог светског рата!
Током поподнева 20. октобра 1944. под јаком непријатељском артиљеријском и авијацијском ватром, на леву обалу Саве прешле су напоредо јединице 1. личке бригаде 6. дивизије и јединице 73. гардијске дивизије Црвене армије. Прва бригада се развијала лево од моста према аеродрому и Бежанијској коси, а два пука 73. гардијске дивизије наступале су у захвату пута према железничкој станици у Земуну и »Икарбусу«. Одмах иза њих мост је прешла и 13. пролетерска бригада »Раде Kончар« 1. дивизије и стављена под команду 6. дивизије, која је наступала десном обалом Дунава узводно према Земуну, а потом је Саву прешла и Kосмајска бригада 6. дивизије која је образовала општу резерву у рејону Старог сајмишта, наступајући за 1. бригадом. Непосредно иза 1. личке бригаде мост је прешао и Штаб 6. дивизије, ради непосреднијег командовања са јединицама у нападу.
Жестоке борбе за Земун и Бежанијску косу настављене су током ноћи и дана 21. октобра. »Непријатељ врло упоран. Данас је неколико пута вршио контранападе на наше лијево крило (1. личку бригаду – Д.О.). Бори се до задњег метка. На правцу Тринаесте (наше десно крило) вршио два пута напад« – извештавао је Штаб 6. дивизије 21. октобра 1944. У освајању Бежаније и Бежанијске косе 1. личка и Kосмајска бригада имале су 15 погинулих и 68 рањених бораца (по другим изворима 30 погинулих и 96 рањених). Ипак су, у јутро 22. октобра Земун и Бежанијска коса били ослобођени. Међу погинулима био је и политички комесар 2. батаљона првоборац Јово Ћопић, као и заменик политичког комесара 3. батаљона Младен Штетић. из Земуна, рођењем и пореклом из Лике, Обојица су са својим батаљонима превалили мукотрпан пут од своје кршне Лике до Београда, да би јуначки пали у борбама за Бежанију. Током дана наше снаге су чистиле Земун и Бежанијску косу од непријатељевих заосталих група.
23.10.1944.„и 2. бригада 6. дивизије, са два батаљона (њен 3. и 4. батаљон су тада кретали са Вождовца), уведена је у наступање десно од 1. бригаде. Наступање кроз источни Срем се у току дана одвијало без додира са непријатељем, па је 2. бригада стигла у Угриновце, где су јој сутрадан стигли и заостали батаљони, а 1. бригада у Добановце иKосмајске бригада у Батајницу. У Добановцима је 24. октобра Милан Антончић предао дужност команданта бригаде свом заменику Милошу Чанковићу. У рејону Батајница, Стара Пазова, Голубинци 6. дивизија се задржала наредних дана као резерва (тада јачине преко 6.000 бораца) 12. корпуса, пошто је 23. октобра стављена под његову команду“.
У борбама за ослобођење Београда, 6. Личка дивизија имала је 243 погинула борца (76 несталих), међу којима и ЂУРО УГАРАК ЦОГО, командант 3. батаљона, 3. бригаде, 6. Личке дивизије, командант Првог батаљона Прве личке бригаде, Јандрe Жунић, командант Четвртог батаљона Друге личке бригаде, Милан Дракулић, политички комесар Другог батаљона Прве личке бригаде Јовo Ћопић и многи друге, а рањено је око 760 бораца 6. Личке дивизије. Међу рањенима је био и командант 6. дивизије, НХ, ЂОКО ЈОВАНИЋ!
Батајница у Народноослободилачкој борби
Батајница данас приградско насеље на територији Градске општине Земун, са око 48.000 становника (према попису из 2011) у време Другог светског рата била је сеоска општина у саставу Земунског среза, са око 3.500 становника (према попису из 1931).
Батајница је окупирана 12. априла 1941. године када су делови немачке Осме тенковске дивизије заузели Земун и околину. Све до 10. октобра 1941. године део југо-источног Срема, који је обухватао делове земунског и старопазовачког среза, се налазио под немачком окупацијом, са доминантном улогом домаћег немачког становништва, а потом је укључен у састав усташке Независне Државе Хрватске (НДХ), као део Велике жупе Вука, са средиштем у Вуковару.
У јулу 1941. године у Батајници су биле организоване партијске ћелије Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), преко којих је отпочело ширење Народноослободилачког покрета (НОП). Главни покретачи НОП-а у Батајници су били Ратко Бокун, Светислав Голубовић Митраљета и Рада Обрадовић. Они су уз помоћ члана Среског комитета КПЈ за Земун Пала Шотија, као и Уроша Остојића Ђетића и Драгана Рајнпреха Брке, радили на омасовљењу организација КПЈ и СКОЈ-а, али и на укуљчивању становништва у НОП.
Светислав Голубовић Митраљета директно је био задужен за формирање првих ударних група које су у почетку вршиле ситне саботаже и диверзије — сечење телефонско-телеграфских жица и стубова, паљење жита намењеног окупатору и др. Поред овога они су радили на сакупљању оружја, муниције и друге војне опреме. Већ крајем 1941. године, у Батајници је постојалао неколико сигурних база Окружног комитета КПЈ за Срем, као и Среског комитета КПЈ за Земун. Због тога су у Батајницу илегално долазили и овде одређено време боравили многи руководиоци ослободилачке борбе у Срему — Аћим Груловић, Јован Веселинов Жарко, Станка Веселинов Сека и др, као и истакнути руководиоци НОП-а у Земуну — Андрија Хабуш, Јанко Лисјак, Силвестер Фогл, Драган Рајнперх, Анка Даус, Милка Бобинац и други.
Са развојем ослободилачке борбе у Срему, почетком 1942. године, долази до снажног ширења Народноослободилачког покрета у селима југо-источног Срема, па самим тим и у Батајници. Преко разних масовних антифашистичких организација, које су окупљале родољубе, жене, омладину и др, до краја 1942. године око 70% становништва Батајнице се укључило у НОП. Од тада па до краја рата, месне десетине и ударне групе изводиле су низ акција против окупаторско-квинслишких снага — сечење телеграфско-телефонских жица и бандера између Земуна и Нове Пазове, напади на окупаторске посаде у садејству са партизанским јединицама, учешће у заједничким акцијама са земунским илегалцима, паљење жита и друге летине на имањима домаћих Немаца (фолксодојчера), као и срадника окупатора и др.
Децембра 1942. године месна партизанска десетина је из заседе напала седам немачких полицајаца, који су се враћали из Земуна. Том приликом убијена су петорица полицајаца, као и кочијаш, док су двојица успела да побегну, а страдала су и двојица партизана. У току читаве 1943. и 1944. године вршене су континуиране акције на минирању железничке-пруге Београд–Загреб и Београд-Нови Сад. Ове акције вршила је Диверзантска група Трећег сремског одреда, која је новембра 1943. године прерасла у Диверзантски батаљон Главног штаба НОВ и ПО Војводине. Све диверзантске акције на прузи у околини Батајнице, вршене су уз помоћ месне партизанске групе из села. У току јуна 1943. године извршене су две диверзантске акције. Прва 8. јуна на прузи између Батајнице и Нове Пазове, када је уништена теретна композиција од седам вагона, а прекид железничког саобраћаја је трајао 15 часова. Друга 19. јуна на прузи између Батајнице и Добановаца, када је уништена теретна композиција од девет вагона, а прекид саобраћаја је трајао три дана. Већ у јулу изведена је нова диверзија када је минирана пруга између Батајнице и Нове Пазове, уништено пет вагона, а саобраћај обустављен 14 часова. После краће паузе, пруга је поново минирана 20. септембра, када је уништено неколико теретних вагона. У току новембра и децембра 1943. године извршено је још неколико диверзија на прузи у околини Батајнице — 6. новембра, 29. новембра, 11. децембра и 29. децембра. Са акцијама на прузи настављено је и у 1944. години — 9. јануара, 20. јануара, 19. априла и 1. септембра. Последњу већу диверзантску акцију у близини Батајнице је извео 1. септембра Посавски партизански одред када је железничку пругу између Земуна и Батајнице минирао на 25 места и посекао 40 телефонско- телеграфских стубова, док је пругу између Батајнице и Нове Пазове порушио у дужини од 500 метара и посекао десет стубова.
Народ Батајнице, као и читавог Срема, био је изложен страшном терору окупаторско-квинслишких снага, у чему су предњачиле усташе и фолксдојчери. Посебно је остала упамћена акција редарственог повереника Велике жупе Вука Виктора Томића, који је у циљу заустављања Народноослободилачког покрета, током августа и септембра 1942. године спровео масован терор над становништвом јужног Срема. У терору над становништвом Земуна и околине, посебно се истицао усташки натпоручник Мартин Волф, кога су почетком новембра 1943. године убила двојица земунских ударника — Лазар Саватић и Иван Радосављевић. Као одмазду за ово убиство, окупатор је између Батајнице и Земуна, на месту званом Говеђи брод стрељао 10 ухапшених родољуба, од којих су њих седам били из Батајнице.
Један од трагичнијих догађаја у току окупације Батајнице догодио се 23. јула 1943. године када је извршена блокада села Батајнице. У периоду од 23. до 26. јула немачки 14. СС полицијски пук, заједно са усташко-домобранским снагама, вршио је блокаду неколико села југо-источног Срема. Овом акцијом руководио је злогласни Антон Бауер, шеф немачке полиције из Руме. Током акције чишћења сремских села на лицу места је убијено 20, а неколико стотина људи је одведено у логоре. Приликом блокаде Батајнице, били су блокирани сви прилази селу, а сво мушко становништво је било доведено у порту православне цркве, на центру села. Локални издајник Ранислав Живан звани Рувеља тада је Бауеру потказивао припаднике и симпатизере НОП-а. Током блокаде ухапшено је око 180 мештана Батајнице који су били упућени у логоре Сајмиште, Вуковар, Рума, Аушвиц и др. Многи од тада ухапшених нису дочекали слободу.
Упркос репресалијама окупатора народ Батајнице је до краја рата давао снажну подршку Народноослободилачком покрету. Кроз Батајницу је пролазио један од главних коридора, којим су Земунци и Београђани одлазили у партизанске јединице у Срему и Босни. Будуће борце у селу су прихватале месне организације КПЈ и СКОЈ-а и смештале их код мештана који су били сарадници НОП-а, а потом су преко курира одлазили на Фрушку гору. Такође, преко Батајнице је ишла и главна веза између Покрајинског комитета КПЈ за Србију и Окружног комитета КПЈ за Срем, а касније Покрајинског комитета КПЈ за Војводину.
Батајница је ослобођена 23. октобра 1944. године, у склопу Београдске операције. Јединице Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла”, су након ослобођења Земуна и сламања јаког немачког отпора на Бежанијској коси, 23. октобра кренуле ка Новој Пазови, у сусрет јединицама 12. војвођанског корпуса, који је форсирао Саву и кретао се из правца Сурчина и Јакова. У току 23. октобра Прва личка бригада је заузела Добановце, Друга личка бригада Угриновце, а 22. српска космајска бригада Батајницу. Батајница је ослобођена без веће борбе, јер се главнина немачких снага из Земуна повукла ка Новој Пазови, а у селу је остао само мањи број војника, који се утврдио на сеоском гробљу, али се након краће борбе предао.
У току Народноослободилачког рата око 300 мештана Батајнице се борило у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ). Око 220 Батајничана је страдало — у борби или као жртве фашистичког терора.
Жељко и Илија Бурсаћ и Јово Вученовић, током церемоније полагања венаца