ОБEЛЕЖЕНО 78. ГОДИНА ОД РАСПУШТАЊА ЗЛОГЛАСНОГ БАЊИЧКОГ ЛОГОРА!
У организацији СУБНОР Београда, на комеморативан и више него достојанствен начин, обележено је 78. година од распуштања логора смрти на Бањици – Бањичког логора. Поред Делегације организатора, обелажавању су присутвовале и Делегације, ГО Вождовац, ОО СУБНОР Вождовац, ОО СУБНОР Савски Венац и Делегација Удружења 6. Личке дивизије. Након церемоније полагања венаца и одавања почасти, у име организатора, присутнима се кратко обратио пуковник Бора Ерцеговац, председник ГО СУБНОР Београда.
Као део реализације програма “ Они што хоће да што прије забораве – спремни су да понове „, којег самостално реализује Удружење 6. Личке… , уз подршку града Београда, Секретаријата за социјалну заштиту и реализације Пројекта „Промоција тековина ослободилачких ратова Србије – Култура сећања“, којег Удружење 6. Личке……. реализује у партнерству са ОО СУБНОР Раковица, а чију реализацију је подржало Министарство за рад, борачка и социјална питања, наведеном обележавању је присуствовала Делегација Удружења, од 4 члана, МИРКО БОШЊАК, МАРИЈА И РАДОВАН ОБРАДОВИЋ и АНА ПЕТРОВИЋ!
С лева, МИРКО БОШЊАК, АНА ПЕТРОВИЋ И РАДОВЦАН ОБРАДОВИЋ
С лева, АНА ПЕТРОВИЋ, МИРКО БОШЊАК и МАРИЈА ОБРАДОВИЋ
– ШТА ТРЕБА ПАМТИТИ И НИКАДА НЕ ЗАБОРАВИТИ!
Логор на Бањици био је највећи концентрациони логор на подручју окупиране Србије (1941—1944). Немачке окупаторске власти наредиле су, у јуну 1941., српској квислиншкој управи да формира концентрациони логор у Београду.
За смештај логора било је потребно одабрати одговарајући објекат, па је комисија, у саставу од једног гестаповца, Миодрага-Мике Ђорђевића, помоћника управника града Београда и инж. Милана Јањушевића, директора Техничке документације Управе града – одлучила да за логор највише одговара касарна 18. пешадијског пука, на Бањици у данашњој Улици Вељка Лукића Курјака бр. 33.
Командант логора на Бањици био је немачки поручник Вили Фридрих, док је дужност управника логора вршио Светозар Вујковић. Логор је званично био у надлежности Управе града Београда, па су тако у логорској управи били заступљени већином српски цивилни органи који су вршили разне административне послове. Заменик управника логора је био Радован Чарапић, а помоћник команданта логора Петер Кригер.
Стражу и обезбеђење логора давали су војници српске жандармерије, а касније Српске државне страже и Српског добровољачког корпуса.
Логор је био у функцији од јула 1941. до октобра 1944.године. Логор је имао две секције у којој је једна била у надлежности Специјалне полиције, док је други део био у надлежности Гестапоа. Први затвореници доведени су 9. маја 1941. и затвореници били су Јевреји и Роми, а од 1941. када је Београд проглашен за Јуденфрај углавном противници Недићевог режима, већином заробљени партизани и српски комунисти. Бањица је био сабирни и егзекуцијски логор. Многи затвореници из Бањице били су пребачени у друге концентрационе и радне логоре које су Немци држали под својом контролом у окупираној Европи.
Ликвидација заточених лица су најчешће вршили припадници СС-одреда. Од новембра 1942. лица одређена за стрељање су одвођена у посебну собу. Прозивање лица одређених за стрељање вршио је управник логора Вујковић обично увече. У почетку је жртве бирао одока, а од 1942. одвођење лица на стрељање је вршено по списковима која су састављали Гестапо и Специјална полиција. Логораши су убијани у кругу логора, али најчешће ван логора. Рано ујутро би по њих долазио камион који би их везане жицом по двоје-троје водио на стратиште. Од 15. јула 1941. до 6. новембра 1943. стрељања су се обављала на стрелишту у Јајинцима. Од јесени 1943. стрељања су вршена на Централном гробљу, а од 27. јула 1944. до 1. октобра 1944. на Јеврејском гробљу.
Прво масовно стрељење логораша се десило 17. децембра када је на Јајинцима убијено 160 особа, међу којима су били Вукица Митровић и Милош Матијевић. За шест дана марта 1942, на Јајинцима је стрељано 328 особа, а 6. маја 228. Највише људи стрељаних у једном дану било је 323 1. октобра 1943. Према сачуваним бањичким књигама логораша, кроз овај логор је за време окупације прошло тачно 23.288 логораша, од којих је стрељано њих 3.849. Међутим, то је према непотпуним бањичким књигама које су сачуване, док је према стварним показатељима кроз логор прошло близу 250.000 људи и за одмазду стрељано њих 30.000. Велики број осуђеника није ни увођењен у бањичке књиге већ је директно вођен у Јајинце. Кроз логор је прошао и велики број логораша са Старог Сајмишта, од којих је највише било Јевреја. Они су били транспортовани на Бањицу као попуна квоте која се морала испунити за одмазду, а такође и због интернирања. Стрељања и вешања логораша вршена су и у самом логору. Почетком 1942. постављен је грудобран у дворишту логора који је коришћен за стрељања, а било је случајева убиства из чисте обести.
Затворенике је највише слала немачка СС и полиција, Управа града Београда, Престојништва и Среска начелства. Из Бањичког логора су стрељани Јевреји, Роми, партизани, присталице НОП-а, четници, присталице Равногорског покрета, странци, криминалци и преступници. Правилан редослад је тешко одредити, јер недостају битна документа.
Логор на Бањици је распуштен у октобру 1944. Тада су се Београду приближавали војници Црвене армије и НОВЈ-а. Логорска архива била је спаљена и једино су захваљујући заменику управника логора Радовану Чарапићу остале недирнуте поједине бањичке књиге логораша које се и данас чувају у архиву града Београда. Чарапић је најпре пустио на слободу ухапшенике који су доведени из Гестапоа, а затим је дао објаве о пуштању свих заточеника који су се налазили у логору. Последњи заточеник је напустио логорску капију 5. октобра 1944. Тај дан се узима као дан када је логор на Бањици био распуштен.
Данас је Бањички логор претворен у Музеј Бањичког логора. Некадашња соба смрти је претворена у спомен-собу са изложеним стварима и предметима који су некада припадали логорашима. Скупштина града Београда поставила је 1969. године поводом 25-годишњице ослобођења града, спомен-обележје испред зграде бившег концентрационог логора на Бањици. Спомен –обележје је рад вајара Коље Милуновића, а стихови који су уписани Светозара Требјешанина. Том приликом је Музеј града отворио Спомен –собу у једном од објеката бившег логора.
За споменик културе, утврђен 1984. године.