ПОСЕТА „КУЋИ ЦВЕЋА“!
И ове 2022. године, Делегација удружења, од 3 чланa, МАРА БАСТА, БИСЕРКА ЗДРАВКОВИЋ и ВЕЉКО ЖИГИЋ, као део реализације програма, „Они што хоће да што прије забораве – спремни су да понове “, чију је реализацију подржао Секретаријат за социјалну заштиту градске управе града Београда и за период реализације 31. 05/30.11.2022. односно реализације пројекта, „Промоција тековина ослободилачких ратова Србије – Култура сећања“, којег је подржало Министарство за рад, борачка и социјална питања, посетила је „КУЋУ ЦВЕЋА“, где је, на гроб Врховног команданта НОВЈ, Маршала Тита и Другарице Јованке Будисављевић Броз, борца 6. Личке дивизије и супруге Друга Тита, која је и преминула на данашњи дан, 20.10.2013. године, положити венце, одала заслужену почаст и уписала се у књигу сећања, а све то као део обележавања 20. октобра 1944. године, Дана ослобођења Београда у Другом светском рату али и Дана смрти Јованке Беоз.
Горе, с лева, Мара Баста и Бсерка Здравковић, доле, Вељко Жигић и Мара Баста, након полагања венаца и одавања почасти
ТЕКСТ КОЈИ ЈЕ ВЕЉКО ЖИГИЋ УПИСАО У КЊИГУ УТИСАКА- СЕЋАЊА
ЈОВАНКА БУДИСАВЉЕВИЋ БРОЗ – 1924/2013.
Два пута рањена…………
Капетанка Јованка Будисављевић се 1942, са само 17 година, придружила Првој женској партизанској чети (и не само Прва у Лици и Југославији, већ и у целој поробљеној Европи), која је формирана 25. августа 1942. године и коју је чинило 74 девојака и једна жена (и то све из Лике и све Српкиње), у селу Трнавац, Кореница. У борби је два пута рањена, али без тежих последица. Поткрај рата постала је комесар Интерне болнице у Дрвару, а потом Хируршке болнице Прве армије. Потицала је из угледне, мада сиромашне, сељачке породице, и учила је народну школу, што није било баш уобичајено за девојке са села. Као проверен кадар, након рата је неко време радила у главном штабу ЈА у Београду, након тога у Нишу, а пред крај 1945, по налогу Озне, била је задужена за управљање кабинетом маршала Југославије. Имала је нешто искуства и у вођењу домаћинства, јер је у младости помагала рођаку који је држао неки хотел. Ипак, највећа квалификација била јој је партизанско искуство (била је носилац Партизанске Споменице 1941. Године, борац 6. Личке дивизије, мајор НОВ Југославије), и да је била предана партији и њеном шефу. Она је практично, припадала Титовој личној гарди, која је устројена по угледу на Стаљинову, али и на гарду краља Александра. На посао је увек долазила у униформи, у тешким војничким чизмама и с титовком на глави.
Она је стварно потресала Југославију две деценије, написао је средином деведесетих о Јованки Броз тадашњи председник Југославије Добрица Ћосић.
Живот другарице Будисављевић тешко да би стао и у целовечерњи филм: од одрастања у Лици (село Пећани, код Коренице), преко службовања у Београду, живота с Титом и потом наметнуте изолације, из које би се тек понекад огласила, често оштрим оптужбама на рачун људи који су је „скрајнули“ од Тита и протерали у трошну и све трошнију кућу на Дедињу. Тамо је више животарила него живела, без осигурања, без личне карте и пасоша, које ће добити тек 2009. од министара Расима Љајића и Ивице Дачића. Ето ироније: жена која је пропутовала цео свет на крају није имала никакву путну исправу…
Како је Јованка Броз пропустила шансу да постане југословенска Евита Перон, и уместо тога се претворила у затвореника сопствене судбине и читаве наше историје? У чему је њена тајна?
А није да је нису волели: жене су је имитирале, обични људи били поносни на њено држање, многи Срби у њој видели заштитницу, посебно у доба првобитног бујања национализма, почетком седамдесетих… Је ли она скрајнута управо зато што је предвидела распад Југославије? Јер, југословенску идеју требало је покопати, одстранити, затворити у изолацију, у неку кућу кроз коју ће од осамдесетих па за вјеке вјекова дувати ледена промаја.
На неки начин, Јованка Броз је била и последњи интегративни фактор СФРЈ. Последње сећање на једну велику земљу, сада кад су зарђале медаље са спортских такмичења, сада кад се слуша нека нова музика, кад су фиће одавно у старом гвожђу. Зато је Јованка морала да оде, много раније него што ће стварно отићи.
“Власт ми се гадила…”
Према речима Жарка Јокановића, била је велика подметачина да је комисија била формирана да испита случај Јованке Броз. Испитивали су случај Мишковић.
“Јованка ми је рекла: ‘Ја знам како се на власт долазило и није ми јасно с којих позиција бих дошла на власт, по ком закону и уставу. То су биле лажи, само да би ме елиминисали из Титовог окружења, као глас разума. Осим тога, власт ми се гадила. А и с каквих бих ја то позиција дошла на ту власт, кад у томе никаквог упоришта није било ни у једном закону, нити у Уставу. Све су то биле лажи да би мене облатили.”
