Удружење 6. личке дивизије, Београд

БЕОГРАД – СПОМЕНИК ЖРТВАМА ХОЛОКАУСТА, ГЕНОЦИДА И ДРУГИХ ЖРТАВА ФАШИЗМА У 2. СВ. РАТУ, БИВШИ ЛОГОР „СТАРО САЈМИШТЕ“

У организацији Одбора за неговање традиције Владе Србије, на Старом сајмишту, месту погибије хиљада Срба, Јевреја и Рома одржано је комеморативно окупљање поводом обележавања Дана сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава нацизма и фашизма у Другом светском рату.

 

Државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић предводио је државну церемонију полагања венаца и одавања почасти, код Споменика жртвама геноцида и холокауста, сада обала Јасеновачких жртава (подручје бившег логора „Старо сајмиште), на Старом сајмишту, поводом обележавања Дана сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава нацизма и фашизма у Другом светском рату.

 

У име Владе Србије венце су положили државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, социјална и борачка питања Зоран Антић и помоћница министра Татјана Миленковић, представници Града Београда, Заменица градоначелника Београда Весна Видовић, представници Војске Србије, Музеја жртава геноцида, Меморијалног центра „Старо сајмиште“, Националног савета Ромске националне мањине, амбасаде Савезне Републике Немачке, Удружења грађана и и бораца, међу којима и Удружења бораца 6. и 35. Личке дивизије, из Београда.

 

Делегација Удружења 6. и 35. Личке дивизије из Београда, од 11 чланова, РАДОВАН ЗОРИЦА, ТОМИСЛАВ ПАВЛОВИЋ, ДРАГАНА СТОЈСАВЉЕВИЋ, МАРА БАСТА, МИРКО БОШЊАК, БОГДАН ЂУКИЋ, МИРЈАНА ЛАЛИЋ, ВЕСНА ЏУВЕРОВИЋ, ДУШАН СУРЛА, ДУШАН ОПАЧИЋ и ВЕЉКО ЖИГИЋ, положила је венац и одала заслужену почаст (Драгана Стојсављевић, Томислав Павловић и Радован Зорица) жртвама геноцида и холокауста, па самим тим узела учешће у обележавању ДАНА СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ХОЛОКАУСТА, ГЕНОЦИДА И ДРУГИХ ЖРТАВА ФАШИЗМА У 2. СВ. РАТУ!

С лева, Душан Опачић, Мирко Бошњак, Радован Зорица, Мара Баста, Мирјана Лалић, Вељко Жигић, Душан Сурла, Богдан Ђукић, Весна Џуверовић, Томислав Павловић и Драгана Стојсављевић

УЧЕЋИ НА ГРЕШКАМА ПРОШЛОСТИ, ОСЛИКАВАМО СВОЈУ БУДУЋНОСТ!

Током Другог светског рата убијено је 88.677 југословенске деце. О њима скоро нико не прича. За њихов плач, јаук и јецај не горе свеће. Њих се ретко ко сети!

Српски народ као да је изгубио културу сећања на своје жртве, а народ који заборавља своју прошлост губи право на будућност зато што ће свака будућност некада бити прошлост!

Јаки и одважни памћењем се боре да се зла прошлост не понови, а она се понавља онима који заборављају!

Имамо ли снаге и времена за још једну репризу?

 

Две хришћанске изреке нашег патријарха Павла које су, по мом мишљењу, добар оквир свима нама за размишљање.

Прва: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Треба да се живи тако да кад умре цео свет плаче, а само он се радује“

и друга: „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди“!

С лева, Р.Зорица, Д.Стојсављевић и Томислав Павловић, полажу венац

Пробој из логора Јасеновац извршило је, 22. априла 1945. године, 600 од преосталих 1073 логораша, заточених у Циглани, када су схватили да их чека сигурна смрт. Пробој је преживело само њих 117. Истог дана, пробој је извршило и 147 заточеника у Кожари, од којих је преживело 11 њих.

Напредовање Народноослободилачке војске Југославије кроз Југославију управи логора Јасеновац није нимало сметало да и даље наставе с ликвидацијама. Напротив, то су након ослобођења Београда радили још жешће и интензивније, настојећи да до доласка НОВЈ уклоне све доказе и усмрте живе логораше. Убијало се неконтролисано, а успут је уништавана и документација. Тако је до 22. априла 1945. године у Јасеновцу остало свега 1.220 људи.

По наређењу управе логора Јасеновац, све нове групе заточеника које су довођене у Јасеновац, истог су часа одвођене на Саву, убијане и бацане у реку. Особље управе логора, стражари, командири и остали били су ангажовани на уништавању архиве, циглане, ланчаре, магазина, барака. Једни су подметали мине и дизали грађевине у ваздух, други убијали преостале или новопридошле, трећи палили бараке и документацију.

Усташе су прво пришле ликвидацији женског логора. Последња група жена, њих 80-ак, убијена је 21. априла 1945. године.

Пробој из Циглане

Преосталих 1073 логораша усташе су затвориле у велику фабричку зграду „Циглане“, чији су прозори и врата били заковани даскама. Усташе су припремали минирање и паљење зграде. У међувремену се међу логорашима пронела вест шта им усташе спремају. Током ноћи, неколико њих се обесило како не би дочекали смрт од руке усташа. Док су напољу одјекивале експлозије, десетак се заточеника, међу њима Анте Бакотић, Чедомил Хубер, Драгутин Шкргатић, Павао Кулаш и др Петар Крстић одвојило у малу просторију како би се договорили о покушају пробоја из логора. Свима је било јасно да након ликвидације жена и њих чека сигурна смрт. Усвојен је план према којем би се на сваки од четири излаза поставило десетак најодлучнијих људи који ће, наоружани постоларским ножевима, чекићима, летвама и циглама истовремено провалити на све капије и бежати према излазу из логора. Договорени су састави десета и која ће десетина напасти коју капију. Пробој је требало да уследи на знак Анте Бакотића.

Кишовитог недељног јутра, 22. априла 1945, источне капије логора уз пут према Кошутарици биле су немарно притворена, док су се усташке страже завукле у бункере и извиднице на логорском зиду. Око 10 часова изјутра, на повик Анте Бакотића „Напред другови!“, десетине су разбиле капије и прозоре и појуриле напред према 150 метара удаљеној капији логора. У том тренутку њих 460 болесних и старих није имало снаге да крену у пробој. Осталих 600, иако физички слаби и исцрпљени патњама у логору, прикупили су снагу, напали усташке стражаре, неколицину рукама задавили и одузели им пушке. Други су зграбили гвоздене предмете или цигле и потрчали према источној логорској капији по путу који води у Кошутарицу. На том путу су морали да прођу простор који се налазио између јужног огранка великог зида и реке Саве. На том су терену усташе имале поглед на брисан простор, те су митраљезима косили бегунце који су трчећи према слободи падали један за другим. Логораш Миле Ристић је појурио према митраљесцу, скочио на њега и успео да га задави. Потом је легао поред оружја и почео да пуца на усташе. У метежу бега, Едо Шајер пресекао је телефонске жице.

Од 600 логораша који учествовали у пробоју, преживело је само њих 117. Страдали су нашли смрт на путу од логорске зграде до логорских капија, на путу, у хладној и набујалој реци Сави, на ливадама око логора те на прилазима шуми код Кошутарице. Другу групу од 470-ак логораша, који су остали у Циглани, усташе су наредних дана побили и спалили заједно с логорским објектима.

Пробој из Кожаре

Истог дана, само неколико часова касније, започео је пробој заточеника из Кожаре. Према Егону Бергеру, у Кожари се тада налазило 147 заточеника. Веза између Циглане и Кожаре била је потпуно прекинута, па нису знали за намере њихових другова. Ипак је група од 40-ак заточеника смислила план пробоја из Кожаре. Формиране су ударне десетине, подељени задаци за сваку од њих и утврђен правац бега према пољима иза логора. Почетак пробоја планиран је за 24. април. Међутим, у ноћи са 21. на 22. априла заточеници су чули експлозије и видели одсјај пламена који је гутао зграде. Група заточеника (Станко Гаћеша, Захид Букуревић, Егон Бергер, Алберт Атијас-Зекић, Ацо Данон, Леон Маестро и рабин Арнолд Баш) договорили су се да пробој изврше раније, односно већ сутра у 20 часова. Инжењер Демајо припремио је екразит, а браћа Мостер отров који је подељен заточеницима. Десетак је ножева за обраду коже претворено у оружје, а у магацин је сакривен део алата који је могао да послужи као оружје.

Пробој је започео 22. априла у 20 часова. Након убиства тројице усташких стражара, којима је одузето оружје, прва десетина напала је ножевима стражу на излазној капији логора, а друга усташе код главне капије. Трећа десетина разрезала је жицу на страни логора према пољима и железничкој прузи. Четврта десетина обавестила је остале заточенике о бегу и потпалила радионице и магацине. Заточеници су бежали из логора према Сави, низ јасеновачке улице, трчали према пољима и железничкој прузи. Усташка потера за одбеглим логорашима трајала је читаву ноћ. Једанаест заточеника Кожаре преживело је пробој.

Дан после, усташе су почеле да се повлаче према западу, оставивши за особом лешеве и рушевине.

У Извештају Југословенске Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача који је достављен Међународном војном суду у Нирнбергу 26. децембра 1946. године, наведено је да се бегом из логора спасило 50 заточеника. Накнадним истраживањима утврђено је да се спасило 117 логораша. Подаци у списковима се разликују због чињенице да су заточеници бежали у групама или појединачно, па нису имали потпуну слику о заточеницима који су успели да се спасе. Такође се у списковима поједина имена или презимена разликују за понеко слово.

Осим набројених, Стјепан Кешеровић, Вељко Ћирић и Јован Живковић сакрили су се у логору и преживели, а Јакица Атијас (19. априла) и Лазар Јанков (21. априла) препливали су Саву и тако се спасили.

Ако се уважи чињеница да се у Логору III и Кожари у ноћи са 22. на 23. априла налазило укупно 1.220 заточеника, указује се застрашујућа бројка од 1.103 људи који су изгубили живот у последњем дану постојања јасеновачког логора.

Доња Градина је највеће стратиште у систему концентрационих логора „Јасеновац“ који је формиран у августу 1941. године, непосредно након проглашења Независне Државе Хрватске.

 

Међународна комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора закључила је да су Хрвати у Јасеновцу и Доњој Градини убили више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја.
 
Међу страдалима за 1.337 дана постојања логора Јасеновац било је скоро 20.000 деце.

 

У име сећања на јасеновачке жртве, као и у име младости која долази, сваки дан и на сваком месту морамо гласно да говоримо о страхотама и страдању у једном од најужаснијих концетрационих логора Другог светског рата, како се злочин више никада не би поновио.

 

На сваком месту и у свако време указати и указивати да су у Доњој Градини, која је највеће стратиште логора Јасеновац, као и у другим логорима у Независној држави Хрватској, попут Јастребарског, Старе Градишке, Сиска, Лоборграда, Јадовна и небројеним знаним и незнаним стратиштима, људи истребљивани систематски, смишљено и организовано. Маја Гојковић, Министар/ка у Влади Србије је рекла, да се и после више од седам деценија питамо како је могуће да у људима може да постоји тако страсна мржња према човеку, према другоме и то само зато што су били Срби, Јевреји, Роми.

 

Страхота ових злочина не огледају се само кроз број невиних жртава које су усмрћене на најсвирепији начин, већ и у чињеници да се радило о државном пројекту, чији је крајњи циљ био затирање читавих народа – Срба, Јевреја, Рома. Зато смо данас, у обавези да подигнемо наш глас против покушаја ревизионизма и рехабилитације наказне идеологије мржње и расизма која је била у темељима НДХ, наводећи да сваки покушај оживљавање фашизма и усташтва угрожава људска права и достојанство.

 

Долина тишине И туге – Доња Градина. Побили сте нас само зато што смо били Срби, побили сте нас јер смо били бољи људи од вас, ођекнуло је данас гробним пољем “Храстови”. Монструозне злочине никада нећемо заборавити. Овђе ћу долазити док сам жив, поручује Милорад Додик. Тада Српски члан Предсједништва Б и Х, а сада председник Републике Српске, који каже да је велики злочин и то што се након рата није дозволило да се уради истраживање, запише истина, утврде имена убијених, али и оних који су убијали.

 

Јасеновац и његове јаме највећи су српски град послије Београда, порука је председника Србије. Александар Вучић каже да за разлику од других ми морамо да, осим јунаштва, његујемо и чојство, а чојства нема без памћења.

 

“У Јасновцу је убијено више Срба, Јевреја и Рома него свих заједно и Срба и Хрвата и Бошњака што је страдало на свим осталим стратиштима широм бивше Југославије од 1941. године. Ко је о томе данас спреман да говори? Говори ли се о томе на Западу? Наравно да се не говори”, истакао је Вучић.

 

Српски народ данас мора да сачува мир, територијални интегритет држава, своју децу, свој српски језик, ћирилично писмо, Српску православну цркву и Србија и Република Српска једна другу, још је једна од порука из Доње Градине. Чуло се и да другима треба да опростимо, да покажемо да смо људи, а своје жртве и своја стратишта никада да не заборавимо.

Споменик „КАМЕНИ ЦВЕТ“, у Јасеновцу, посвећен невиним жртвама логора.
Аутор споменика је архитекта Богдан Богдановић.
Споменик је завршен и свечано отворен 4. јула 1966. годинe