Удружење 6. личке дивизије, Београд

У “Кући цвећа“ и Музеју „25 мај“, у Београду, обележена ГОДИШЊИЦА СМРТИ ДРУГА TITA!

Делегација Удружења, од 5 чланова, МИРЈАНА ЛАЛИЋ, БРАНКА МОСУРОВИЋ, МИРКО БОШЊАК, ДУШАН ОПАЧИЋ и ВЕЉКО ЖИГИЋ, у „Кући цвећа“, на гробним местима Друга Тита и Другарице Јованке, положила венац и цвеће и у име Удружења, одала и више него заслужену почаст!

Јосип Броз Тито (Кумровец, 7. мај 1892. — Љубљана, 4. мај 1980.) je био југословенски комунистички револуционар, генерални секретар Савеза комуниста Југославије (КПЈ/СКЈ, 1939— 1980) и југословенски државник, који је обављао разне државничке функције од 1943. до своје смрти 1980. године.

Током Другог светског рата (1941/45) био је вођа југословенских партизана, који се често сматрају најефикаснијим покретом отпора у окупираној Европи. За време своје политичке каријере, био je веома популарна и цењена личност, како у земљи, тако и у иностранству. Стекао је велику међународну славу као главни вођа Покрета несврстаних, поред Џавахарлала Нехруа, Гамала Абдела Насера и Ахмеда Сукарна.

Био је генерални секретар (касније председник Председништва) Савеза комуниста Југославије (КПЈ/СКЈ, 1939—1980). Током Другог светског рата је постао премијер (1943—1963), а уставним променама 1953. постао је и председник (касније доживотни председник; 1953—1980) Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Од 1943. до своје смрти 1980. године, имао је звање маршала Југославије и положај Врховног команданта Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ, до 1945.), Југословенске армије (ЈА, 1945—1951), Југословенске народне армије (ЈНА, 1951—1980). Будући да је био изузетно цењен у оба блока током Хладног рата, примио је око 98 страних одликовања, укључујући и Орден Легије части.

Амерички ратни дописник В. Бернстеин јављао је 1944. године:

„Јосип Броз, више познат свијету као маршал Тито, командује војском уједињених народа и има једну од најачих борбених организација на свијету. Праву војску од неких 36 дивизија, војску која држи приковано бар 300 хиљада осовинских људи у самој Југославији и бори се против више Нијемаца него Пета и Осма савезничка армија заједно. Од значаја је још једна ствар. Титова војска пјева. Могло би изгледати чудно да народ који је прошао кроз такве невоље има жељу да пјева, али они пјевају више него иједна друга војска на свијету. То нису сладуњаве нити пригодне пјесме и пјесмице, исто онако као што ни сама војска није пригодна. Као и војска, и те пјесме дају на знање свијету да народ Југославије осваја слободу и да хоће и да је задржи.

БОЈАН ДРАГИЧЕВИЋ, 07.МАЈА 2020.

Тито међу Србима је још један доказ да највеће мржње избијају из неузвраћених љубави и да је кратак пут од фараонског идолопоклонства до свеопште сатанизације. Колико су се клели у Тита док је био жив, клечали и гмизали пред њим и стопе му целивали, толико су почели да скрнаве његову успомену и горде се на његов гроб када је овај умро. Храброст им је дошло мало накнадно, после десет година од смрти Старог јер су морали да се увере да је заиста умро. Да се гроб мало затресао, и тада би се Драшковић вратио код Шпиљка у кабинет, Шешељ би вратио мараму у којој је примљен у Партију пре пунолетства, па би се сви сетили ко води дивизије преко Романије. Антититоисти су некако постали приметљиви тек кад је Тита нестало.

 

Те приче како Срби нису волели Старог су најобичније лажи конвертита који се перу, које за циљ имају да прећуте оно што је сада срамно, а некада је за понос било. Док је био жив, Срби су га обожавали више од свих. Словенци су између Тита и Кардеља стали на страну Кардеља и поручили да је проблем са Кардељом проблем са Словенијим – Кардељ је добио демонстрације подршке и преживео је. Хрвати су у Хрватском пролећу стали иза свог руководства које је тражило промене. А Срби? Држали су свилен гајтан којим је политички задављен Ранковић. Срби јесу огромном већином били одани Титу и импресионирани њиме. Када је долазио у моје Краљево, било је више људи на дочеку но што је град имао становника са све широм околином. Долазили су са стране да га виде. То нису били Мексиканци, ни Монголи.

 

А данас од бивших идолопоклоника љути антикомунисти, који су изгмизали из мишијих рупа и који су до јуче целивали маршалов шињел. Наједном испаде да ником није ваљао, да су сви били приморани и да су сви били дисиденти, четници и православци. Да је било тако како причате, Стари 1950. на власти не би дочекао. Сад се њему калеми и шта јесте и шта није грешио, док му се пориче све добро што је урадио. То је израз импотентности оних који му за живота нису смели сенку погледати, па се сад јуначе на гробу. Ти и такви више о себи говоре него о њему. Што је било веће идолопоклонство, данас је већи антититоизам. Потурица до лаката…

 

Велики мајстор је класа за гомилу пацова који су за његова живота били у мишијим рупама. Уопштено узевши, ови простори су дали два владара који су били светски релевантни – Флавија Валерија Константина и Јосипа Броза Тита. То шта ће о њима причати након свега није ни битно. И један и други су се дигли у бесмртне титанске фигуре људске историје.

А пљувачи? Они на сваких десет година добију новог месију ком се клањају као богу да би га одмах по паду са власти частили трулим парадајзом и поквареним јајима.

 

Увек проверите информације о Другом светском рату на простору Југославије да не бисте испадали магарац.

 

Један од најчувенијих фалсификата који се врте интернетом, уз споразум Будак-Пијаде, фалсификован говор у ком Пијаде говори о бескућницима и фотографију доктора Павла Грегорића у црном оделу на заседању АВНОЈ-а који се због тога проглашава за усташу, иако су човеку усташе убиле жену, а био је учесник Октобарске револуције и народни херој. Преносиле су га новине, странице и јавност која сваку антикомунистичку подвалу гута као сомина мамац без икакве верификације. Други светски рат има жалосну тенденцију историјског негационизма на овим просторима, а људи информације купе без било какве критичке обраде, па су њихова гледишта изграђена на спиновима, полуинформацијама, прећуткивањима, чистим лажима и доказаним фалсификатима. Антикомунистичка хистерија и острашћеност је таква да се без икаквог преиспитивања купе све бљувотине о комунистима, ма колико смешне биле. Хрпом атлантистичких пара и деловањем страних служби у прилагођавању историје народ је вештачки бачен у антикомунистичку параноју, у којој се оваквим стварима одржава.

 

Наравно, сигуран сам да ово неће спречити балканинфоизовану јавност да настави да дели овај документ псујући комунистима матер док јој расту магареће уши.

 

На данашњи дан УМРО је онај који је мрзео Србе, а Срби били већина у Партији, Армији, службама, Скупштини и на кључним местима у привреди.

 

  • Онај што је бранио Србима да се сећају Првог светског рата, а дао пензије солунским борцима, посећивао Зејтинлик и изједначио Орден народног хероја и Карађорђеву звезду, притом рехабилитујући Аписа и црнорукце.

 

  • Онај што није дао Србима да се крсте, али је помагао Пећку патријаршију, финансијски стао иза обнове Жиче и Манасије и допустио рестаурацију Богородице љевишке, док су му два министра и градоначелник Новог Сада били православни попови, а званични лист Цркве Православље му се захваљивао на 35 година благостања, мира и среће.

 

  • Онај што је мрзео све српско, али је писао говор о годишњици Првог српског устанка, сликао се са Карађорђевом сликом, организовао годишњицу Церске битке и допустио снимање најбољег српског ратног филма Марш на Дрину.

 

  • Онај што је био усташа, па је поубијао 40 000 усташа на Блајбургу, срушио НДХ, поубијао јој готово целу власт и пола емиграције, а НР Хрватску свео на мању територију од Бановине Хрватске коју је дао многољубљени монархистички режим.

 

  • Онај што је скривао Јасеновац тако што се у уџбеницима учило да је број убијених 700 000, а екскурзије деце вођене тамо да се поклоне споменику који је направила његова власт.

 

  • Онај што је био против косовског духа српског народа, али је изградио Кулу на Газиместану да то сакрије.

 

  • Онај што није поштовао српску војничку традицију, али му ветерани нису просили по улицама, већ су добили борачке пензије.

Горе, с лева, Д. ОПАЧИЋ, М.ЛАЛИЋ, Б.МОСУРОВИЋ, В.ЖИГИЋ и М.БОШЊАК

Горе, с лева, М.Лалић, М.Бошњак и Д.Опачић, доле с лева, Б.Мосуровић, М.Бошњак и М.Ллалић, полажу венац и цвеће

У име Удружења, у књигу утисака се уписао ВЕЉКО ЖИГИЋ, у присуству, с лева, Б.МОСУРОВИЋ, М.БОШЊАКА и М. ЛАЛИЋ, испод већ припремљеног текста:

 

Друже ТИТО! Некада борци легендарне 6. Личке дивизије „Никола Тесла“, сада и њихови потомци, нису и никада неће напустити идеју борбе против фашизма и нацизма, највећих зла у историји човечанства, против којег се и сада треба борити и изборити, зато ти поручујемо да следимо и следит ће мо твој пут, пут мира, заједништва и љубави, нека ти је вечна слава и хвала, за све оно што си радио и урадио, првенствено као Врховни командант НОВ Југославије, а касније ЈНА, али и као доживотни председник СФРЈ! Да, наш Друже Тито, био си, јеси и бит ћеш део историје.

Твоји Личани, чланови Удружења 6. и 35. Личке дивизије из Београда.

 

За Удружење 6. и 35. Личке дивизије, Београд,

ВЕЉКО ЖИГИЋ, председник!