БЕЛА ЦРКВА, ОБЕЛЕЖЕН ДАН АНТИФАШИСТИЧКОГ УСТАНКА У СРБИЈИ!
Државни секретар Министарства за рад, запошљавање, ворачка и социјална питања Зоран Антић предводио је државну церемонију обележавања 82. годишњице Дана устанка у Другом светском рату у Крупњу. Он је том приликом подсетио да је српски народ увек био на правој страни историје и да се кроз векове уназад борио за слободу, борио за мир и своју државу.
„Носећи ген својих предака који су војевали битке против Османског царства, а затим и против Аустро-угарских снага, некако је било очекивано да један од првих отпора против фашистичке чизме, крене управо из Србије и од српског народа. Тако је било и тог далеког 7. јула 1941. године. Опет не случајно овде у Белој Цркви, не случајно недалеко од Крупња, не случајно у Рађевинском крају. Памте планине Влашић, Цер, Јагодња и Соколске планине многе буне и побуне, важне битке и устанке, који су се овде водили против оних који су дошли да покоре српски народ“, истакао је Антић. Он је напоменуо да је Србија тог 7. јула учинила први корак борбе у циљу уништења нацистичке силе, што је био и почетак Хитлеровог краја. Подсећајући да је Живорад Жикица Јовановић Шпанац, заједно са својим саборцима, опалило први метак, Антић је додао да је то била порука немачком окупатору, али и његовим савезнцима, да ће српски народ пружити отпор и да предаја није опција.
„Сећајући се наших хероја, победа, борбе за слободу, али и на стотине хиљада жртава, знајући да је српски народ увек кроз историју трпео велике губитке, још једном се подсећамо да морамо да чувамо оно што је наше, да чувамо мир и слободу. То данас са посебном тежином говорим, узимајићи у обзир са каквом ситуацијом се већ месецима суочавају наша браће и сестре на КиМ. Наш народ поново брани своју слободу, наша држава своју независност. Али, као што се више пута у времену иза нас показало, српски народ предвођен мудром политиком, као што је то случај и данас, избориће се за мир, за слободу и за своју земљу“, истакао је државни секретар на обележавању Дана устанка у Крупњу.
Поред државног секретара Антића, венце су на споменик Жикици Јовановићу Шпанцу положили предтавници Министартсва одбране и Војске Србије, председник општине Крупањ Иван Исаиловић и предстваник СУБНОР-а Видосав Ковачевић, као и бројне
Делегације Удружења која негују традиције ослободилачких ратова Србије, у целини, међу којима и Делегација 6. и 35. Личке дивизије из Београда и то, ДУШАН ОПАЧИЋ, МИРКО БОШЊАК, БОГДАН ЂУКИЋ, ВЕСНА ЏУВЕРОВИЋ и ДОБРИВОЈЕ СИМИЋ. У име Удружења венац су положили и одали почаст, Д. Симић, В. Џуверовић и Б.Ђукић!
Горе, Државни секретар. ЗОРАН АНТИЋ, предводи Делегације за полагање венаца.
Доле, с лева, М. БОШЊАК, В. ЏУВЕРОВИЋ, Д. СИМИЋ и Б.ЂУК
Горе, с лева, Б.Ђукић, В.Џуверовић и Д. Симић, доле, Д.Симић, полаже венац
Горе, Д.Опачић, након церемоније полагања венац, доле, део присутних приликом извођења Културно забавног програма
Шта се обележава 7. јула и зашто је то био државни празник
Више од пола века, у Србији се 7. јул славио као Дан устанка народа Србије против окупације нацистичке Немачке у Другом светском рату.
Тог дана 1941. године, југословенски комуниста Жикица Јовановић Шпанац је у Белој Цркви код Крупња опалио прву устаничку пушку и убио два жандарма на сеоском вашару.
„Ми са поносом можемо закључити да је пропаст Хитлерове нацистичке машинерије започео на територији непокорне Србије, и то управо овде, у јуначкој Рађевини“, рекла је већина присутних, овог 07. јула 2022. године.
Од почетка двехиљадитих, све чешће се може чути супротан став – да тај догађај није разлог за понос „јер је Србин пуцао на Србина“, а двојица жандарма судски су рехабилитована.
На црквени празник Ивањдан 1941. у Белој Цркви је одржан традиционални сеоски вашар. Србија је тада већ била под немачком окупацијом и народ се махом брзо и разишао.
Током поподнева, у село су дошли наоружани партизани Рађевачке чете Ваљевског партизанског одреда да одрже говоре против нациста.
Предводили су их Ваљевци – добровољац Шпанског грађанског рата Жикица Јовановић и лекар Милош Миша Пантић.
Када је жандармска патрола покушала да растури овај скуп, Јовановић је пуцао и убио два жандарма.
Пошто се више не слави као државни празник, овај датум данас обележавају углавном представници Савеза удружења бораца народнослободилачког рата Србије (СУБНОР), Социјалистичке партије Србије и локалних власти.
Ко су били партизани Жикица Јовановић и доктор Миша Пантић?
Споменик Жикици Јовановићу Шпанцу у Радановцима покрај Косјерића, на месту Јовановићеве погибије, рад вајара Мирослава Протића
Осим што су били заједно у акцији 7. јула, обојица су били предратни комунисти и обојица су погинули су у борбама са четницима током 1942. године.
Шпанац је тада имао свега 27 година, а за народног хероја проглашен је 6. јула 1945.
Рођен је у Ваљеву 1914. По завршетку средње школе уписује студије југословенске књижевности на Филозофском факултету у Београду. У то време радио је као новинар Политике, одакле је избачен 1936.
Биста хероја налази су у градском парку и рад је вајарке Виде Јоцић.
У 21. години прикључио се тада илегалној Комунистичкој партији Југославије. Већ следеће године је, као добровољац, отишао да се придружи борцима у Шпанском грађанском рату – отуд му надимак Шпанац.
„Мајко, ја нисам могао остати слеп и глув за болове и дозиве човечанства. Ја то нисам могао. Ја волим човека. Ти си ми удахнула ту љубав. Разуми то и, молим те, опрости ми што сам ти нанео бол. Теби и оцу…”, цитира СУБНОР Јовановићево писмо мајци.
Вратио се у Југославију пре избијања рата и учествовао у демонстрацијама против потписивања Тројног пакта.
Иако се деценијама говорило о „првој устаничкој пушки“, Жикица је користио пиштољ.
„Носио је два пиштоља на боковима, као и сви комесари из шпанског рата“, наводи се у биографији.
