Удружење 6. личке дивизије, Београд

Oбележена годишњица смрти НХ МИЛАНА ТЕПИЋА!

„Они што хоће да што прије забораве – спремни су да понове “

Државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Лав Григорије Пајкић, предводио је државну церемонију полагања венаца и одавања почасти, поводом обележавања 32. годишњице од смрти народног хероја Милана Тепића, код споменика у истоименој улици у Београду.

 

Наведеној церемонији присуствовало је и 12 чланова Удружења 6. и 35. Личке дивизије и то:

 

Милица Тодорић, Исо Рапајић, Рајко Андрић, Душан Сурла, Вељко Жигић, Бранка Мосуровић, Ана Петровић, Марија Обрадовић, Илија Сурла, Вељо Гога, Радован Обрадовић и Мирко Бошњак!

 

Венце су положили и одали почаст чланови породице Тепић, делегација Министарства одбране и Војске Србије, члан градског већа Града Београда Вук Мирчетић, као и бројне делегације борачких и других удружења опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. У име Удружења венац су положили и одали почаст, М.Обрадовић и И.Сурла.

 

„Србија на челу са председником Вучићем нема намеру да икада више ћути на злочине над нашим народом, а и те како се дичи људима као што је Милан Тепић. Исправља полако, али упорно, све неправде према њима и намерава да дуго, дуго у свим наредним поколењима памти своје јунаке. Никог не мрзи, пружа свима руку сарадње, али не заборавља, да нам се нека прошла времена у којима смо тешко страдали не би поновила“, рекао је Небојша Стефановић, 2022. године, тада Министар обране Србије!

 

Председништво СФРЈ је 19. новембра 1991. године постхумно одликовало мајора Милана Тепића „за изванредан подвиг у борби против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару“ Орденом народног хероја Југославије и прогласило народним херојем Југославије.

 

МИЛАН ТЕПИЋ

Милан Тепић је рођен у месту Комленац код Козарске Дубице, 1957. године. 29. септембра 1991. године погинуо је у Беденику код Бјеловара, јер није желео да препусти непријатељу велико складиште оружја и муниције које му је било „поверено“ на чување. Мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Ово дело многи су упоредили са сличним потезом ресавског војводе Стевана Синђелића.

Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику, у близини Бјеловара. Припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни „Божидар Аџија” у Бјеловару, држали у окружењу. У касарни се налазила 265. моторизована бригада ЈНА и новопридошли регрути. Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице” којој припадници ЗНГ-а нису дозволили приступ у касарну.

Пребег из ЈНА, потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара, припремио је напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна, у којој данима није било воде и струје, је нападнута са 2.000 војника.

Пошто команда ЈНА није послала помоћ, командант бригаде, пуковник Рајко Ковачевић, је наредио предају и одлагање оружја. По уласку у касарну, тадашњи председник Кризног штаба Бјеловара, Јуре Шимић, је наредио да се припадници ЈНА скину до појаса, након чега је из строја извео команданта Рајка Ковачевића са помоћницима, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, које је потом одвео 50 метара даље и убио из пиштоља.

Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Ово дело многи су упоредили са сличним потезом ресавског војводе Стевана Синђелића.

Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као

„нестали”. У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку од главног објекта — на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник — командир страже Ранко Стефановић.

„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.”— Милан Тепић Народни херој Југославије.

Председништво СФРЈ, којим је председавао потпредседник Бранко Костић, 19. новембра 1991. године је мајора Милана Тепића „за изванредан подвиг у борби против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару” постхумно одликовало Орденом народног хероја Југославије и прогласило народним херојем Југославије.

Његово име носи улица у Београду (општина Савски венац), Бањој Луци, Источном Сарајеву, Нишу, Бачкој Паланци, Бешки, Инђији, Кули, Лесковцу, Новом Саду (три улице), Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Митровици, Темерину, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину, Теслићу, Козарској Дубици, Градишци и у више других српских градова. У његову част, Република Српска је установила орден „за посебне заслуге у рату”.

СТОЈАДИН МИРКОВИЋ

„……. И ЈА САМ ДАО РЕЧ“! Рођен је 14. јануара 1972. године у селу Горње Лесковице, општина Ваљево, одакле је после регрутације отишао 28. децембра 1990. године на редовно служење војног рока у Бању Луку. После завршене обуке за возача војног транспортера прекомандован је у ВП 4848/16, Бјеловар и у централно складиште борбених средстава у селу Беденик код Нове Раче, удаљеном двадесетак километара од Бјеловара.

 

После блокаде хрватских паравојних формација, мајор Милан Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану. Не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, Тепић је дигао 29. септембра 1991. године у ваздух војно складиште и себе. Том приликом је погинуо и војник Стојадин Мирковић, када је његов транспортер из којег је дејствовао погодила „зоља”.

 

После непуне четири године од погибије његови посмртни остаци су допремљени са гробља у Бјеловару и 18. јула 1995. године сахрањени уз војне почасти у родном селу.

 

Њему у част, откривена је биста у дворишту ОШ „Милош Марковић” у Горњим Лесковицама, док је својевремено за херојско дело, Стојадину постхумно додељено највеће градско признање „Септембарска повеља” и Орден за заслуге у области одбране и безбедности I степена.

Са Драганом Подгорелац, шефом протокола наведене церемоније, с лева, М.Тодорић, И.Рапајић, Р.Андрић, Д.Сурла, В.Жигић, Б.Мосуровић, А.Петровић, М.Обрадовић, Д.Подгорелац, И.Сурла, В. Гога, Р.Обрадовић и М.Бошњак, доле, М.Обрадовић и И.Сурла, током церемоније полагања венаца