Удружење 6. личке дивизије, Београд

ОБЕЛЕЖЕНИ ДАНИ ФОРМИРАЊА ЛИЧКИХ БРИГАДА (08.07., 18.08. и 15.09.1942.) И 25.08.1942. године, ДАН формирања 1. женске партизанске чете, у тада окупираној Европи

Све три Личке бригаде, а самим тим и 6. Личка дивизија, проглашене ПРОЛЕТЕРСКОМ и све три одликоване ОРДЕНОМ НАРОДНОГ ХЕРОЈА!

»Пролетерске јединице, то везивно ткиво наше ратне стратегије, нису толико стваране из идеолошких колико из прагматичних разлога, сагласно нашим реалностима. Било је важно имати покретну борбену формацију кадру да се туче свуда, изван локалног атара“ – КОЧА ПОПОВИЋ“!

ВЛАДИМИР НАЗОР: ОД АМАЗОНКЕ ДО ПАРТИЗАНКЕ, цитат:

“ И ми се можемо поносити што смо у ове тешке али велике дане дали свијету нов тип жене — жену партизанку.“

„Југословенским женама нико није поклонио равноправност већ су оне својим учешћем у народноослободилачкој борби, и то масовним учешћем – са оружјем у руци, избориле“!

Овом приликом желим да Вас, борце, потомке и поштовалаце НОР-а 1941/45. године, Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Босанске крајине, као и све људе добре воље, који његују традиције ослободилачких ратова Срба и Србије, првенствено НОР-а 1941/45. обавестим о одржаном ЈАВНОМ СКУПУ/СВЕЧАНОЈ СЕДНИЦИ, који/а је одржана у Сали на 1. спрату Дома РВИ Београда, са почетком у 10:30 часова, на адреси Савски Трг 9. у организацији Удружења бораца, потомака и поштовалаца НОР-а, 6. Личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и 35. Личке ударне дивизије, у партнерству са Удружењем избеглица из Р.Хрватске и Удружењем бораца 8. Кордунашке дивизије……., а све у вези са наведеним обелеежавањем, које је реализовано као део Програма/Пројеката Удружења 6. и 35. Личке…….,: КО СМЕ И ХОЋЕ, ТАЈ И МОЖЕ , чију је реализацију подржао Секретаријат за социјалну заштиту градске управе града Београда и ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТОВИ СРБИЈЕ – КУЛТУРА СЕЋАЊА“, чију је реализацију подржало Министарства рада……, као и реализације програма Удружења избеглица из Р.Хрватске, „БЕОГРАД ЈЕ И НАШ ГРАД“, чију реализацију је подржао Комесаријат за избеглице и миграције Р.Србије (КИРС)!

Пред око 35 присутних, међу којима и представник КИРС-а, КРИСТИНА ВУКОВИЋ, представник, ОО СУБНОР Савски Венац (Секције 1. пролетерске НОУ бригаде), НЕНАД СИМИЋ (уједно и члан Удружења 6. и 35. Личке……), представници Удружења бораца 8. Кордунашке дивизије……, ЂУРО ШКАЉАЦ (обратио се скупу) и , СТАНКО ПАЈИЋ, представник Удружења Крајишника „Глас Крајине“, ЂУРО ЦРЉЕНИЦА и представник Коалиције Удружења избјеглица у Р.Србији, МИЛЕ ШАПИЋ, којима се и овом приликом, од срца, захваљујем. Сви присутни су са дужним поштовањем, минутом ћутања одали почаст, погинулим, несталим и умрлим, не само женама – борцима НОР-а већ борцима и жртвама НОР-а 1941/45 и ратова 1990/99. године. Уводно излагање ВЕЉКА ЖИГИЋА, председника Удружења 6. Личке… и пригодни реферат истог, на теме: формирање Личких бригада – ДРУГА ЛИЧКА БРИГАДА (штампана и подељена брошура, са списком погинулих и несталих), ЖЕНЕ У НОР-у и НОБ-у – ФОРМИРАЊЕ ПРВЕ ЖЕНСКЕ ПАРТИЗАНСКЕ ЧЕТЕ (штампан и подељен Флаер о истом) и о Лици и Личанима, под називом „Нестајање српске лике“, код већине присутних је изазвало недоумице и питања, „Па како се о томе тако мало зна, зашто се томе не посвети већа пажња, зашто се о томе ћути и сл. јер жена није само мајка, домаћица и радница, већ и те како велики борац против фашизма, борац за равноправност и једнакост свих, за боље сутра и сл.“. Као „шлаг на торту“, биле су песме о Лици и Личанима, али и неколико љубавних песама, књижевнице МИЛКЕ Ј.ШОЛАЈЕ, као и пријем 2 нова члана/ице Удружења, МИРЈАНЕ ВУЊАК ЖИКИЋ (на предлог Милице Тодорић) и ЈАСНЕ РАШЕТА (на предлог Марије Обрадовић). Наведени ЈАВНИ СКУП/СВЕЧАНА СЕДНИЦА завршио/ла је са радом у 12:00 часова и по мишљењу организатора, али и већине присутних исти/а је и више него успешно реализован/а!

За ову прилику, само део штампаних публикација Удружења, у 2023. години, односно 2 наведене БРОШУРЕ и 1 ФЛАЕР

О ЛИЧКИМ БРИГАДАМА, ФОРМИРАЊЕ, БОРЦИ, КОМАНДНИ САСТАВ, РАТНИ ПУТ……

УВОДНО ИЗЛАГАЊЕ, ВЕЉКО ЖИГИЋ

 

Прва личка ударна бригада формирана је у првој половини јула као 1. партизанска народноослободилачка ударна бригада Хрватске (тако се службено звала до маја 1943.), од по два личка, једног кордунашког и једног банијског батаљона, укупне јачине од око 1.000 бораца. У бригаду су ушли ударни батаљони Личке групе одреда »Марко Орешковић« (јачине 300 бораца) и »Пекиша Вуксан« (јачине око 250 бораца) као њен 1. и 2. батаљон, затим 2. батаљон 1. кордунашког партизанског одреда са око 320 бораца као њен 3. батаљон и Ударни батаљон Банијског партизанског одреда са око 200 бораца, као њен 4. батаљон. Њени батаљони, као и остали лички батаљони, имали су по три чете и митраљески вод, а бригада је имала и топ 76 мм. Штаб бригаде су чинили: Стеван Опсеница, командант, Урош Крунић, политички комесар, заменик команданта Милутин Караш, заменик политичког комесара Милан Узелац Брицо и оперативни официр Јово Лончар. У оваквом саставу бригада је дејствовала до почетка децембра 1942, када су при њеном повратку у Лику са Баније (од Двора на Уни) из састава изашли кордунашки и банијски батаљон, а у њен састав у рејону Слуња ушли батаљони тада расформираног 4. личког партизанског одреда: оточки батаљон »Божидар Аџија« као њен 3. батаљон и косињи батаљон »Матија Губец« као њен 4. батаљон, чиме је и она постала личка бригада.

Друга личка ударна бригада је такође формирана као 2. партизанска народноослободилачка ударна бригада Хрватске, али само од личких батаљона, у првој половини августа 1942: од батаљона »Стојан Матић« из 3. личког одреда који је постао њен 1. батаљон, батаљона »Огњен Прича« из 2. личког одреда као 2. батаљона, батаљона »Мићо Радаковић« из 2. личког одреда као 3. батаљона и Ударног батаљона Личке групе као њеног 4. батаљона. Јачина бригаде износила је око 1.200 бораца. Штаб бригаде су чинили: Милан Мићун Шакић, командант, Петар Бабић, в.д. политичког комесара, Лазар Радаковић, заменик команданта, Богдан Вујовић, заменик политичког комесара и Ђурађ Покрајац, оперативни официр.

Трећа личка ударна бригада формирана је као 9. партизанска бригада Хрватске и то име је носила све до 20. маја 1943, када је преименована у 3. бригаду 6. Личке дивизије. Борци и народ Лике су је увек, од формирања, звали 3. личка бригада. Формирана је средином септембра 1942. од батаљона »Велебит« из

  1. личког одреда као батаљона, батаљона »Бићо Кесић« из 3. личког одреда као
  2. батаљона, батаљона »Мирко Штулић« из личког одреда као 3. батаљона и

батаљона »Крбава« из 2. личког одреда као 4. батаљона. Бригада је тада имала око 900 бораца. Штаб бригаде се састојао: Милан Купрешанин, командант, Милан Баста, политички комесар, Момчило Новковић, заменик команданта, Јосип Хаделан, заменик политичког комесара и Раде Бубало, оперативни официр.

Формирањем бригада нестали су 1, 2. и 3. лички партизански одред. У септембру је формиран 4. лички партизански одред (крајем октобра имао је 421 борца), састава: оточки батаљон »Божидар Аџија« и косињски батаљон »Матија Губец«.

Тада је расформиран и Штаб Гррупе партизанских одреда за Лику, а 1. октобра је формирана Команда личког подручја са свим војним територијалним позадинским компетенцијама. Под Команду личког подручја ушао је 2. батаљон 3. личког одреда и још неке чете и водови осталих партизанских одреда који су преостали после формирања бригада. Од ових јединица формиран је 25. октобра Лички партизански одред (у документима се назива и 1-ви или 3-ћи како се водио у ГШХ, односно у 1. корпусу Хрватске, којима је био потчињен). Средином новембра, непосредно пред формирање 6. дивизије, Лика је имала: Лички пар-тизански одред

– 883 борца, 1. бригаду – 1.281 борац, 2. бригаду – 1.071 борац, 3. бригаду – 1.198 бораца, 4. лички партизански одред – 354 борца и Тенковски вод – 8 бораца, укупно 4.795 бораца (овде су и два бата-љона изван Лике у 1. бригади). Али, овде нису урачунати лички батаљони из брињског котара, који су по већ поменутој одлуци ГШХ улазили у приморско-горанске јединице, ни батаљон (»Бранко Владушић), и неке друге јединице из грачачког котара, који су ушли у састав далматинских партизанских јединица.

Уводно излагање ВЕЉКА ЖИГИЋА, испред КРИСТИНА ВУКОВИ

Од првих дана устанка жене су биле у редовима партизанских одреда и ударних група, а затим у јединицама НОВЈ-а.

 

Прва женска партизанска чета је формирана 25. Августа 1942. године у селу Трнавац, скривеном у котлини, поред Коренице. Тај догађај представља јединствени догађај, не само на нашим просторима већ и у покретима отпора свих европских земаља. У Трнавцу се окупило око 700 жена захтевајући пушке, а у чету је уврштено тек њих 75 (74 омладинке од 15 до 25 година старости и једна жена од 32 године). Све припаднице чете биле су из села источне Лике и све су биле српске националности. Због масовног одазива жена у Лици су, од 10. Септембра до 15. октобра 1942. године формиране још четири искључиво женске чете.

 

Формирање Прве женске личке партизанске чете, било на неки начин изнуђен чин. Многе су личке омладинке већ у јесен 1941. наваљивале да се укључе у оперативне јединице. Наиме, на велик притисак омладине штабови народноослободилачких одреда и скојевска руководства на терену формирала су већи број мушких омладинских чета. Истовремено, омладинке све енергичније захтевају да се одобри формирање сличних женских чета, али наилазе на многе отпоре. Расположење се усијава дотле да окружни комитети СКОЈ-а и КПХ за Лику (подржани од одбора АФЖ с Катом Пејновић на челу), те Штаб Групе НОП одреда за Лику, на почетку лета 1942, доносе одлуку о формирању Прве женске партизанске чете.

 

Чета је била смештена у Основној школи села Трнавца. Девојке су спавале у згради која је припадала школи, а у којој је било доста сена. До тог времена село Трнавац није страдало од непријатеља па је било у могућности да прихвати чету. Народноослободилачки одбор био је стално у конакту с четом, старајући се о редовитој допреми хране и воде када би је понестало у школском бунару. Чета је већ 24. августа 1942. била на окупу па су у току дана извршене све потребне припреме око смештаја и исхране. Девојке су биле униформисане у униформе скројенe од италијанских ћебади и обојеног домаћег платна. Све су имале капе партизанке с петокраком звездом. Биле су ошишане на мушку фризуру због лакшег одржавања хигијене. Њих неколико врло су тешко подниеле скраћивање дугачких плетеница. Шишање дуге косе била је по традицији казна за девојке које би дошле »на зао глас«.

 

Након извршених припрема следећег дана отпочела је обука с четом. Пре тога састављен је план рада који се у току обуке допуњавао. Извршена је смотра и одржан састанак, а затим је чета положила партизанску заклетву. Извршена је делимична подела рада у чети. Организацију наставе гађања и наоружања изводио је Ђуро Радованац, док је Илија Вукмировић био задужен за стројну обуку. Политички комесар Наранча Кончар је организовала политички рад с девојкама, док су културно-просветни рад преузеле другарице које су имале понеки разред гимназије. Већина жена биле су сељанке, а тек су 4 ученице гимназије међу многим неписменим другарицама уживале статус интелектуалки.

 

Након одређеног одуговлачења руководилаца, чета одлази у Кореницу 13. октобра где се одмарала 2. личка ударна бригада, где је одлучено да се Прва женска чета прикључи бригади. Десанка Стојић овако описује атмосферу у 2. Личкој бригади: Друга личка бригада била је састављена од сељака, с врло мало радника и интелектуалаца. Тешко је у главама неких момака продирало схваћање о жени борцу, с пушком у руци. Сматрали су да је жени мјесто у позадини. Говорили су: »Само ће нам сметати«. Било је и искреног сажаљевања да нећемо издржати све тешкоће које нас чекају. Извјесну подршку имале смо од руководећег кадра, нарочито политичког. Бодриле смо се узајамно и чекале прве борбе. Требало се доказати, а било је то тешко и крваво доказивање.

 

У извјештају Групе одреда за Лику упућеном Првој оперативној зони 12. септрембра 1942. наводи се да је формирана Прва женска омладинска чета на сектору Личке групе и да у свом саставу има 75 партизанки. И у хронологији ослободилачке борбе народа Југославије 1941—1945 записано је да је 25. аугуста 1942. у селу Трнавцу код Коренице, по наређењу Штаба Групе НОП одреда за Лику, формирана Прва женска чета од 75 најборбенијих сељанки и ученица из Лике, те да је послије војно-политичког курса чета расформирана, а партизанке су распоређене у батаљоне 2. Личке бригаде.

ЕПИЛОГ УЧЕШЋА, 1 женсхе пч., У НОР-у

23 погинуле у НОР-у, 1 погинула након ослобођења у саобраћајној несрећи, 2 умрле послије рата, 27 их је рањено, а неке су рањене и по неколико пута, 25 их је пребољело пјегави и трбушни тифус, 18 носилаца »Партизанске споменице 1941«, две ордена Народног Хероја (Јованка Броз и Драгица Кончар), 22 ратна војна инвалида, 27 резервних војних старјешина. Национални састав: Све Српкиње. Порекло: Све са подручја Лике. Социјални састав: 71 сељанка и 4 ђака!

Због захвалности женама-борцима и због чувања успомена на свијетле ликове другарица погинулих у борби за слободу, подигнут је Меморијални музеј Прве женске чете у Трнавцу код Титове Коренице с намером да овај дио историје презентuje јавности и сачува од заборава, како би се на овим традицијама одгајале млађе генерације. Друг тито је једном рекао »… Ја могу казати да су жене у тој борби, по свом хероизму, по својој издржљивости, биле и јесу у првим редовима — и свим народима Југославије чини част што имају такве кћери…«

У спомен знаним и незнаним јунакињама– борцима за боље сутра, за слободу, равноправност, једнакост и јединство свих грађанки и грађана Југославије, првенствено ЖЕНАМА – БОРЦИМА НОР-а и 6. Личке дивизије, јуначком народу поносне Лике и њеним непребројаним жртвама НОР- а, 1941/45. године, поводом 81 године од 25. августа 1942. године – Дана формирања ПРВЕ ЖЕНСКЕ ПАРТИЗАНСКЕ ЧЕТЕ, као и 81 година од 06. децембра 1942. године – Дана формирања АФЖ- а, поручујемо:

 

ЊИХОВА ДЕЛА СУ БЕСМРТНА

– НИКАДА ИХ НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ!

Горе, Књижевница – Личанка, МИЛКА Ј. ШОЛАЈА, читајући своје песме, о Лици, Личанима, родном крају и завичају, о жени мајци и жени борцу……… одушевила је све присутне, доле, у име сарадничких/партнерских Удружења, присутнима се обратио ЂУРО ШКАЉАЦ, председник Удружења бораца 8. Кордунашке дивизије…………..

РЕФЕРАТ, ВЕЉКО ЖИГИЋ

– НЕСТАЈАЊЕ СРПСКЕ ЛИКЕ!

Опсежна анализа најпознатијег српског научника у Хрватској, професора Светозара Ливаде, преточена у књигу „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 18 панија – делова Хрватске у којима су Срби увек представљали већину.

Једна од њих је регија Лике у којој је све до 1991. године српски живаљ био многољуднији (preko 50%), а данас је сведен на популацију која се креће око 10 одсто (ПОПИС 2021.).

Лика је типично планинска регија, са просечном надморском висином од 700 метара, а надвисују је два велика планинска ланца Велебитски и Пљешевички и више котлина и висоравни. Са 5.000 квадратних километара површине, највећа је и уједно најређе насељена регија у Хрватској са око десет становника по метру квадратном.

Разорен завичај

 

Због лоших услова живота, али и чињеници да је ово један од најсиромашнијих крајева Хрватске не чуди да се број становника Лике у континуитету смањивао и то просечно за 14,69 процената на сваких десет година. У свом истраживању, професор Ливада истиче да се становништво овог краја до 1991. године буквално преполовило:

„Подаци о уделу хрватског и српског становништва у укупном становништву ове регије показују да је српско становништво било већинско кроз цео посматрани период до 1991. године. Удео хрватског становништва се кретао од 43,80 процената 1900. до 49,30 одсто колико је забележено 1948. Удео српског становништва кретао се од 46,41 одсто 1981. до 56,10 процената 1890. или у просеку 52,41 одсто“, прецизира Ливада.

 

Међутим, до драстичне промене долази после 1991. када се број српског становништва од 41.567 (1991) свео на 7.610 становника (2001) односно 8.979 (2011).

 

„Тиме се постотни удео српског становништва смањио од 49,53 процента 1991, на 16,50 одсто у попису 2001. односно на 20,05 одсто у попису 2011. А ШТА ЋЕ НАМ ПОКАЗАТИ ПОПИС 2021. ГОДИНЕ, ТО СЕ МОЖЕ ПРЕТПОСТАВИТИ? То је последица етничког чишћења српског становништва током грађанског рата који се у то време водио у бившој заједничкој држави“, закључује Ливада.

 

Гашење топонима

 

Али значајних губитака је било и током Првог, а посебно током Другог светског рата, а затим и као последица грађанског рата 1991-1995.

„Према пописима из 2001. и 2011. број српског становништва у односу на стање 1991. се смањио за 33.957 становника (81,69 процената), односно, због 1.394 повратника, за 32.558 становника (78,33 одсто). Kолико их је од тога смртно страдало, а колико избегло у друге новонастале државе бивше Југославије, још нико није целовито истражио нити о томе постоје целовити подаци. Постоје само парцијални подаци за смртно настрадале особе са неколико суђења починитељима злочина и неколико откопавања српских жртава на подручју Лике. Али, оно што је извесно из анализе последња два пописа становништва јесте чињеница да је српско становништво у Лици од већинског током више од 150 година постало мањинско, штавише, етничким чишћењем, свело се на минорну националну мањину. Показало се да ни сурови живот не може присилити на напуштање завичаја, колико то може механички насртај на завичај ратом. Осим тога, разорене су куће и у готово свим осталим насељима у којима су живели Срби. Тиме је измењен изглед и пејзаж насељених простора.

То су села која то ни по чему више нису, јер је у њима разорена надградња, институције и комплетна инфраструктура“.

Ливада на крају закључује да последице грађанског рата нису резултирале само потпуним прогоном српског живља, већ и њиховим „контролисано селективним повратком“, који је, како тврди овај аутор, сведен де факто на само оне најстарије „остареле гробове“.

„То је у ствари, класични пример етничког чишћења без остатка, који води до комплетног гашења топонима“, наводи Светозар Ливада.

 

Жртве Другог светског рата

 

Ливада истиче да се значајнији губитак становништва Лике догодио за време Првог, а посебно Другог светског рата и то из редова оба народа и на обе зараћене стране: квислиншко- фашистичке и антифашистичке, као и низа паравојних формација.

„О тим губицима не постоје сређени подаци за подручје Лике, али сасвим је реално претпоставити да су релевантни за развој становништва Лике. Примера ради, навешћемо парцијалне податке Хисторијског архива Kарловац о људским губицима у неким котаревима Лике током грађанског рата 1941-1945. само на антифашистичкој страни, који се односе на пале борце НОП-а, цивилне жртве фашистичког терора и умрле особе од тифуса котар Госпић и котар Перушић укупно 3.267 жртава. Kотар Kореница и котар Удбина укупно 6.399 жртава, Доњи Лапац 3.267, општина Оточац и општина Бриње укупно 625, Плашчанска долина и околина 7.000 жртава – свеукупно, то је 23.508 жртава“.

 

Међутим, не треба заборавити да је Други светски рат био и период ужасног погрома и геноцидне политике тадашње Независне државе Хрватске, и да је Лика била једно од великих стратишта управо такве стратегије.

 

„Усташе су се сурово обрачунале са личким Србима већ на почетку Другог светског рата. У Лици је, поред Госпића, у Јадовну, 1941. основан први ликвидациони логор за Србе, Јевреје и друге са 37 околних стратишта, где су се разним мануелним начинима усмрћивале жртве, по чему је тај логор јединствен у Европи. Истраживањем је утврђено да је у том логору убијено више од 40.000 људи из свих крајева Хрватске, међу којима знатан број из Лике. Друго веће стратиште је бездан у Пребоју, насељу подно Мале Kапеле у Плитвичкој субрегији, који је прогутао на стотине српских житеља из околних насеља, углавном Личана. Осим тога, Србе из Лике су одводили и на друга оближња стратишта, као што су Гаравице поред Бихаћа, где је усмрћено више од 12.000 Срба.“

Нестала насеља

Друга извесна чињеница је, да су у Лици угашена односно нестала насеља у којима су Срби били већинско становништво, и то највише у општинама Доњи Лапац и Kореница.

ЛИЧКО СЕЊСКА ЖУПАНИЈА, ГРАДОВИ И ОПШТИНЕ – ПОПИС 2021.

ПРЕМА ВЈЕРИ

UkupnoUkupno, %KatoliciKatolici, %PravoslavciPravoslavci, %
ŽUPANIJA 42.748100,0034.85781,544.0989,59
GOSPIĆ 11.502100,0010.05487,414083,55
NOVALJA 3.680100,003.25188,34310,84
OTOČAC 8.332100,007.44289,324385,26
SENJ 5.973100,005.10285,42300,50
BRINJE 2.563100,002.1383,111164,53
D.LAPAC 1.366100,0025718,811.06878,18
KARLOBAG 780100,0069989,6230,38
LOVINAC 943100,0075680,1715015,91
PERUŠIĆ 1.973100,001.78190,271306,59
PL.JEZERA 3.649100,002.50568,6576420,94
UDBINA 1.334100,0066950,1556041,98
VRHOVINE 653100,0021132,3140061,26
Gračac 3.136  100,001.718  54,00%  Oko 1.300   OKO 41%

ЛИЧКО СЕЊСКА ЖУПАНИЈА, ГРАДОВИ И ОПШТИНЕ – ПОПИС 2021.

ПРЕМА ЈЕЗИКУ

Srpski SerbianSrpski, % Serbian, %Srpsko-hrvatski Serbo-CroatianSrpsko-hrvatski, % Serbo-Croatian, %rvatsko- srpskiHrvatsko-srpski, %
1.4413,372810,662350,55
930,81180,1690,08
140,3820,0530,08
210,2560,0740,05
110,1810,0230,05
50,2010,04
65848,1717112,521148,35
30,38
80,8540,42
462,3340,2030,15
2286,25381,04391,07
31823,8420,15141,05
365,51355,36456,89

АКО НАВЕДЕНЕ ПОДАТКЕ УСПОРЕДИМО СА ПОДАЦИМА ИЗ НПР. 1890 (56% СРБА) ИЛИ 1981. (46,41% СРБА), ОДНОСНО БРОЈЧАНО НПР. 1991. У ЛИЦИ ЈЕ ПОПИСАНО 41.567 СРБА (2011. – 8979 СРБА, А 2021 – ОКО 5.000 СРБА, РАЧУНАЈУЋИ ГРАЧАЦ, КОЈИ ЈЕ У ЗАДАРСКОЈ ЖУПАНИЈИ), КАКО НЕ ПОСТАВИТИ ПИТАЊЕ, „ДА ЛИ ПОСТЕПЕНО НЕСТАЈУ СРБИ У ЛИЦИ, ОДНОСНО ДА ЛИ ПОСТЕПЕНО НЕСТАЈЕ СРПСКА ЛИКА“?

На почетку Седнице присутни су поздравили Химну Р.Србије „БОЖЕ ПРАВДЕ“ и минутом ћутања одали почаст свим погинулим, несталим и страдалим, не само у НОР-у 1941/45., већ и у свим Ослободилачким ратовима Србије, укључујући и све погинуле, нестале и страдале, у ратовима 1990/99. године.