„КУЋА ЦВЕЋА“

Делегација Удружења, 4 члана, МИРКО БОШЊАК, БОГДАН ЂУКИЋ, ВЕЉО ГОГА и ВЕЉКО ЖИГИЋ, посетила „Кућу цвећа“ где је у знак обележавања 20. октобра 1944. Дана ослобођења Београда, у 2. Св. рату, на гробно место ДРУГА ТИТА, тада Врховног команданта НОВ Југославије, положила венац и одала почаст. Иста је уједно, у знак обележавања 10-о годишњице смрти Другарице ЈОВАНКЕ БУДИСАВЉЕВИЋ БРОЗ, обишла гробно место, положила венац и опдала заслужену почаст. На крају посете „Кући цвећа“, у име Удружења, у Књигу утисака/сећања, испод већ припремљеног текста потписао се Вељко Жигић!

ДА СЕ ЗНА И ОВО О ТИТУ – БОЈАН ДРАГИЧЕВИЋ, 07.МАЈА 2020. ГОДИНЕ!

………………….. Наравно, сигуран сам да ово неће спречити балканинфоизовану јавност да настави да дели овај документ псујући комунистима матер док јој расту магареће уши.

ТИТО је онај који је мрзео Србе, а Срби били већина у Партији, Армији, службама, Скупштини и на кључним местима у привреди.

Онај што је бранио Србима да се сећају Првог светског рата, а дао пензије солунским борцима, посећивао Зејтинлик и изједначио Орден народног хероја и Карађорђеву звезду, притом рехабилитујући Аписа и црнорукце.

Онај што није дао Србима да се крсте, али је помагао Пећку патријаршију, финансијски стао иза обнове Жиче и Манасије и допустио рестаурацију Богородице љевишке, док су му два министра и градоначелник Новог Сада били православни попови, а званични лист Цркве Православље му се захваљивао на 35 година благостања, мира и среће.

Онај што је мрзео све српско, али је писао говор о годишњици Првог српског устанка, сликао се са Карађорђевом сликом, организовао годишњицу Церске битке и допустио снимање најбољег српског ратног филма Марш на Дрину.

Онај што је био усташа, па је поубијао 40 000 усташа на Блајбургу, срушио НДХ, поубијао јој готово целу власт и пола емиграције, а НР Хрватску свео на мању територију од Бановине Хрватске коју је дао многољубљени монархистички режим.

Онај што је скривао Јасеновац тако што се у уџбеницима учило да је број убијених 700 000, а екскурзије деце вођене тамо да се поклоне споменику који је направила његова власт.

Онај што је био против косовског духа српског народа, али је 1953. изградио Кулу на Газиместану да то сакрије.

Онај што није поштовао српску војничку традицију, али му ветерани нису просили по улицама, већ су добили борачке пензије.

ДА СЕ ЗНА И ОВО О ЈОВАНКИ – ЗА РАЗМИШЉАЊЕ!

Два пута рањена…………

Капетанка Јованка Будисављевић се 1942, са само 17 година, придружила Првој женској партизанској чети (и не само Прва у Лици и Југославији, већ и у целој поробљеној Европи), која је формирана 25. августа 1942. године и коју је чинило 74 девојака и једна жена (и то све из Лике и све Српкиње), у селу Трнавац, Кореница. У борби је два пута рањена, али без тежих последица. Поткрај рата постала је комесар Интерне болнице у Дрвару, а потом Хируршке болнице Прве армије. Потицала је из угледне, мада сиромашне, сељачке породице, и учила је народну школу, што није било баш уобичајено за девојке са села. Као проверен кадар, након рата је неко време радила у главном штабу ЈА у Београду, након тога у Нишу, а пред крај 1945, по налогу Озне, била је задужена за управљање кабинетом маршала Југославије. Имала је нешто искуства и у вођењу домаћинства, јер је у младости помагала рођаку који је држао неки хотел. Ипак, највећа квалификација била јој је партизанско искуство (била је носилац Партизанске Споменице 1941. године, борац 6. Личке дивизије, мајор НОВ Југославије), и да је била предана партији и њеном шефу. Она је практично, припадала Титовој личној гарди, која је устројена по угледу на Стаљинову, али и на гарду краља Александра. На посао је увек долазила у униформи, у тешким војничким чизмама и с титовком на глави.

Она је стварно потресала Југославију две деценије, написао је средином деведесетих о Јованки Броз тадашњи председник Југославије Добрица Ћосић.

Живот другарице Будисављевић тешко да би стао и у целовечерњи филм: од одрастања у Лици (село Пећани, код Коренице), преко службовања у Београду, живота с Титом и потом наметнуте изолације, из које би се тек понекад огласила, често оштрим оптужбама на рачун људи који су је „скрајнули“ од Тита и протерали у трошну и све трошнију кућу на Дедињу. Тамо је више животарила него живела, без осигурања, без личне карте и пасоша, које ће добити тек 2009. од министара Расима Љајића и Ивице Дачића. Ето ироније: жена која је пропутовала цео свет на крају није имала никакву путну исправу…

Како је Јованка Броз пропустила шансу да постане југословенска Евита Перон, и уместо тога се претворила у затвореника сопствене судбине и читаве наше историје? У чему је њена тајна?………………

ЈОВАНКА БУДИСАВЉЕВИЋ БРОЗ

РОЂЕНА: 7. децембра 1924. у селу Пећани, Лика, Краљевина СХС.

ПРЕМИНУЛА: 20. октобра 2013. у Београду.

РОДИТЕЉИ: Отац Милан, мајка Милица.

КРСНА СЛАВА: Свети Стефан (Будисављевићи)

О ПРЕЦИМА: Моји преци су били војници и свештеници. То је породица која је, до мога оца, кроз генерације имала око 70 свештеника. Познат је у мом крају мој предак Тома Будисављевић, који је био православни свештеник. Он је, такође, и прадједа Николе Тесле, по Теслиној мајци Ђуки. Тако смо Тесла и ја рођаци.

Тома је био не само веома цијењен као прота, већ надалеко чувен и као мајор који је чувао границу. Он је до подне служио свету литургију у цркви, а по подне је са својим борцима чувао границу од упада Турака. Њега је за те заслуге Наполеон одликовао француским Орденом части. Лично му је Наполеон окачио на груди то одликовање. Десило се то 1811. године јер су тада Личани ратовали за Наполеона.

Иначе, тај мој предак, прота Тома Будисављевић је био веома значајан и по томе што се борио против покрштавања православаца и објашњавао им зашто не треба да се одричу своје вјере. По мени, то је његова највећа заслуга и највећи допринос свом српском роду.

О ОЦУ И ТЕСЛИ: Тесла је мој рођак по његовој баби по мајци. Баба Теслина звала се Софија Будисављевић и она је сродница мог оца. Рођена је у кући у којој сам се ја родила у селу Пећанима у Лици. Она се удала за проту Мандића. То је дјед Теслин. Софија је родила Теслину мајку која се звала Ђука. И по тој Теслиној мајци и баби, Тесла је мој сродник. Моја породица је одржавала стално те везе родбинске с Теслиним оцем, Милутином Теслом. Он је био свештеник у селу Смиљану у Лици код Госпића. Мој отац је још као младић отишао у Америку. Није га биједа отјерала, него су његови стричеви били тамо. Мој отац се у Америци често виђао са Теслом и о томе нам је причао.

О МАЈЦИ: Много сам од ње научила. Имала је развијени смисао за све оно што је лепо и ја сам доста од ње примила. Често нам је говорила да је богатство пролазно и да треба бити спреман на све што живот доноси. Као да је данас гледам: имала је правилне дугуљасте црте лица, дугу црну косу, зелене очи…

ПОСТОЈБИНА: Моји потичу из Метохије. Живели су у селу Пећани, код Призрена. Подигли су се са старог огњишта још пре Чарнојевића. Одмах после слома Немањићке државе. Преко Црне Горе и Херцеговине стигли су у Далмацију. Ту су се дуго задржали. После су прешли у Лику, и опет срели Турке. Заузели су један истурени крај код данашње Коренице. Ту су основали своје село и дали му име Пећани. Назвали су га тако да их жеља мине и да се не угаси сећање на стари крај. Нашу кућу су 1942. запалиле усташе.

РОДОСЛОВ: Е, то се у нашој породици морало знати као оченаш. Сећам се и данас песме коју су нас наши стари научили. Овако је почињала:

Ту стадоше, оружје повадише,
Свом огњишту темељ учинише,
Пећани му име наденуше…

Из Метохије пошла су три брата, тако је то упамћено у мом племену. Звали су се Јуриша, Филип и Будиша. Од првог су настали Јуришићи, од другог Филиповићи, а од Будише Будисављевићи.

То је моја грана. Моји су се крваво борили да пошто пото задрже православну веру. И то их је скупо коштало. Кућу су имали – то се звало стан – високо у планини, у месту Падалиште. Ту је била нека дрвена колиба. Земља посна, кршевита, изложена ударима јаких ветрова који су знали да однесу и оно мало оранице.

„Ту ђе данас Арбанаси суде, ту је некад Србин царовао, и наш Будиша свијета угледао“.

Био је ту још један запис о коме се говорило да су се наши стари Будаци „међу собом знали сарађивати“. Ја мислим да су стари Будаци, та личка породица из које потиче и злогласни Миле Будак, прекрштени Срби. И сад да вам испричам како сам све то упамтила. Једног дана повео ме је деда у планину, на место где је некада била та брвнара наших предака. Ископао је из земље једну дрвену даску на којој су биле исписане те поруке. Деда ми је рекао: „Дијете, овдје је била та наша кућица, а ово су записи због којих се и глава губила. Било је то опасно до зла Бога“. Ето, тако су моји стари терали неки свој инат.

У биографији Јованке Броз, коју су, по њеном казивању, припремили Тихомир Станојевић и Блажа Мандић, каже се да је братство Будисављевића временом расло по разним крајевима Лике. Тако се као даљи Јованкини рођаци помињу Срђан Будисављевић, краљевски намесник и истакнути политичар, Славица Косановић, министар и амбасадор, Драгутин Прица, адмирал у аустроугарској војсци – а преко њих и Никола Тесла и потомци ускочке породице Стојана Јанковића.

Јованка: Из породице Будисављевић било је доста официра и попова. Моја фамилија се просто такмичила са хрватском породицом Рукавина, која је била у нашем крају врло угледна. Увек се гледало која ће од ових породица више сабља пасати, тј. имати више официра. Увек су Рукавине надмашивале Будисављевиће за једну сабљу.

О КУЋИ У ПЕЋАНИМА: Њу је годинама водио један слуга. Ту је, ваљда, и умро. Моји су путовали по свету, долазили и одлазили. Имали смо доста земље, али је од ње било мало вајде, јер је била посна. Сећам се, као дете, често сам се пењала на таван наше куће. Ту је било разних предмета, алата, оружја, које су се са разних страна доносили. Било је ту бисага, некаквих посуда за воду, па појасева које су мушкарци носили око струка. Могла сам сатима да разгледам те предмете на тавану. Права је штета што су нашу кућу усташе запалиле. Могла је да буде мали етнографски музеј који би чувао успомену на људе што су са толико љубави и пожртвовања бринули о својој прошлости. У тој брвнари, у планини, била је једна греда на којој је писало:

О ИМЕНУ: Моја баба по мајци звала се Јованка. И мени су наденули њено име. Мени је лепо. Ја га волим. Наш поп Слободан Милуновић ми је једном рекао: „Госпођо Јованка, ваше име значи од Бога благодет“.

ПОРОДИЦА: Од најрођенијих имам две сестре – Зору и Наду. Обе живе у Београду. Мати ми је рано умрла. Одрасла сам уз маћеху. Отац Милан страдао је за време рата. Имала сам два брата, старијег Максима и Млађег Петра. Ни они више нису живи.

БИОГРАФИЈА: Ја сам са 17 година отишла у партизане. Побегла сам од усташког ножа. Примили су ме да будем борац Прве женске партизанске чете, коју су у Лици звали „женска војска“. Изабрали су нас осамдесетак међу више од 600 пријављених. (…) Наш командант је био један јако способан и честит човјек, Ђуро Радованац, који је иначе прије тога краљевски официр. (…) На часовима гађања, од свих осамдест дјевојака била сам најбоља, заједно са другарицом из чете Милицом Бјелобабом.

Године 1943. током Другог светског рата рањена је у ногу и разболела се од тифуса, а те године јој је погинуо брат Максим и умро отац. У 21. години је добила два Ордена за храброст, а такође је и носилац Партизанске споменице 1941. Јосипа Броза Тита је упознала приликом немачког десанта на Дрвар 1944. године, да би се за њега удала 1952. године. Од његове смрти 1980. живи у изолацији. Има ла је чин мајора/потпуковника ЈНА.

Горе, с лева, Б.Ђукић, М.Бошњак, В.Жигић и В.Гога,

доле, на гробно место Друга Тита, положен венац Удружења