Након Четвртe (операција Вајс), Петe (операција Шварц) и Шестe офензивe (операција Кугелблиц), Дрварскe и Београдскe операцији, Шеста личка дивизија је уз Тринаесту пролетерску бригаду прва јединица НОВ Југославије која је под борбом прешла мост на реци Сави, 20. октобра 1944. године, ослободила Земун 21/22. октобра 1944. и Батајницу, 23. октобра 1944. године и наставила наступање кроз Срем, где су је чекале крваве и тешке борбе на Сремском фронту. А затим и завршне борбре за коначно ослобођење земље од окупатора и завршетак Другог светског рата!

Током поподнева 20. октобра 1944. под јаком непријатељском артиљеријском и авијацијском ватром, на леву обалу Саве прешле су напоредо јединице 1. личке бригаде 6. дивизије и јединице 73. гардијске дивизије Црвене армије. Прва бригада се развијала лево од моста према аеродрому и Бежанијској коси, а два пука 73. гардијске дивизије наступале су у захвату пута према железничкој станици у Земуну и »Икарусу«. Одмах иза њих мост је прешла и 13. пролетерска бригада »Раде Kончар« 1. дивизије стављена под команду 6. дивизије, која је наступала десном обалом Дунава узводно према Земуну, а потом је Саву прешла и Kосмајска бригада 6. дивизије која је образовала општу резерву у рејону Старог сајмишта, наступајући за 1. бригадом. Непосредно иза 1. личке бригаде мост је прешао и Штаб 6. дивизије, ради непосреднијег командовања са јединицама у нападу.

Жестоке борбе за Земун и Бежанијску косу настављене су током ноћи и дана 21. октобра. »Непријатељ врло упоран. Данас је неколико пута вршио контранападе на наше лијево крило (1. личку бригаду – Д.О.). Бори се до задњег метка. На правцу Тринаесте (наше десно крило) вршио два пута напад« – извештавао је Штаб 6. дивизије 21. октобра 1944. У освајању Бежаније и Бежанијске косе 1. личка и Kосмајска бригада имале су 15 погинулих и 68 рањених бораца (по другим изворима 30 погинулих и 96 рањених). Међу погинулима био је и политички комесар 2. батаљона првоборац Јово Ћопић, као и заменик политичког комесара 3. батаљона Младен Штетић. из Земуна, па се ујутро 22. октобра Земун и Бежанијска коса били ослобођени. »На Бежанијској коси Обојица су са својим батаљонима превалили мукотрпан пут од своје кршне Лике до Београда, да би јуначки пали у борбама за Бежанију. Због жилавог отпора непријатеља 21. октобра је пребачена на леву обалу Саве и совјетска 13. мотомеханизована гардијска бригада, која се делом снага усмерила према Бежанијској коси у помоћ 1. личкој бригади, а делом снага према Земуну, садејствујући 13. пролетерској бригади. У ноћи 21/22. октобра непријатељ је почео попуштати тако да је пред зору повукао снаге заробили смо 3 топа са 1.800 граната, које су узели Руси«, извештавао је Штаб 6. дивизије. Током дана наше снаге су чистиле Земун и Бежанијску косу од непријатељевих заосталих група.

Ујутро 23. октобра и 2. бригада 6. дивизије са два батаљона (њен 3. и 4. батаљон су тада кретали са Вождовца) уведена је у наступање десно од 1. бригаде. Наступање кроз источни Срем се у току дана одвијало без додира са непријатељем, па је 2. бригада стигла у Угриновце, где су јој сутрадан стигли и заостали батаљони – 1. бригада у Добановце, а Kосмајске бригада у Батајницу. У Добановцима је 24. октобра Милан Антончић предао дужност команданта бригаде свом заменику Милошу Чанковићу. У рејону Батајница, Стара Пазова, Голубинци 6. дивизија се задржала наредних дана као резерва (тада јачине преко 6.000 бораца) 12. Корпуса, пошто је 23. октобра .стављена под његову команду.