Представници Војске Србије, Министарства за рад…..,САЊА ЛАКИЋ, помоћник/ца Министра, представници Удружења која негују традиције ослободилачких ратова Срба и Србије и грађани, нa Спoмeн-кoстурницу брaниoцимa Бeoгрaдa нa Нoвoм грoбљу, пoлoжили су венце и цвеће и одали заслужену почаст пoвoдoм Дaнa херојске одбране Београда 1915. Године.

Венац је положила и Делегација Удружења 6. и 35. Личке ……, ЉУБИНКА БОЈОВИЋ – БИБА и МИРКО БОШЂЊАК (у Делегацији су још били БОГДАН ЂУКИЋ и ВЕЉКО ЖИГИЋ), као и Делегација Савеза удружења потомака ратника Србије 1912–1918, након чега су исте посетиле гробно место – Спомен обележје мајора, ДРАГУТИНА ГАВРИЛОВИЋА, где је БОГДАН ЂУКИЋ, у име Удружења 6. и 35. Личке… положио букет цвећа и одао почаст.

Као и много пута до сада, па и овог 07. октобра 2023. године, од стране неколицине присутних, не могу рећи да ме изненадило, непознавање историје и у комеморативном делу обележавања питања, „Шта раде ови ту, какав је то Муслимански обред….“ и сл. због чега, по ко зна који пут и овог пута морам да објавим одређене чињенице, као напомене!

Муслимански браниоци Београда 1915: Заборављени хероизам Шемсе Мидовића и Сулејмана Балића……..

Од око 10.000 српских војника који су бранили Београд 1915. године њих око 1.500 било је муслиманске вере, пореклом из Санџака, Македоније, Косова и Метохије. Судбина војника муслиманске вероисповести у српским војним јединицама још један је запостављени историјски угао гледања на Први светски рат који, заједно са Балканским ратовима 1912-1913, представља важну епизоду у међунационалним односима на територији Србије. Њеним расветљавањем барем донекле би требало да се превазиђе поједностављена етноцентричност наше историографије и њена затвореност у уским националним оквирима. Истраживачко запостављање ове и сличних тема из домена међуетничких односа доприноси победи заборава, али и оставља простор за митолошка, екстремна и ненаучна тумачења.

Приликом радова на реконструкцији Београдске тврђаве, јуна 1935. године, испред цркве Ружице, откопано је 20 људских скелета. Како овај простор пре рата није служио као гробље, савременици су претпоставили да је реч о војницима настрадалим током борби вођених у Београду у октобру 1915. године. Пронађене војничке ознаке, униформе и други предмети јасно су указали да је реч о српским војницима. Спонтано проналажење гробова из Првог светског рата у Београду није било ретко, а уобичајена пракса је налагала да се посмртни остаци сакупе и свечано положе у једну од две београдске војничке костурнице. Међутим, овога пута у питању је био један изузетак.

Наиме, програм комеморације предвиђао је да се поред литургије одржи и „свечани помен незнаним херојима по обредима источно-православне, католичке и муслиманске вероисповести“.

Сахрану покојника организовали су ветерани некадашње српске краљевске војске, окупљени у

„Удружењу бранилаца Београда“, па се не може рећи да је одлука о увођењу католичког и исламског церемонијала донета само из државних обзира или како би се поштовала постојећа верска и национална разноликост унутар Краљевине Југославије. Напротив, српски ветерани су једини прецизно могли да посведоче о врсти и распореду српских јединица које су се налазиле у Београду током драматичних борби које су почеле 6. октобра 1915. године.

Ветерани су знали оно што је данас мало познато српској јавности, а то је да је од око 10.000 српских војника који су бранили Београд 1915. године њих око 1.500 било муслиманске вере, пореклом из Санџака, Македоније и Косова и Метохије.

ДАН СЕЋАЊА НА БРАНИОЦЕ БЕОГРАДА 1915.

– Сећање на одбрану Београда не сме избледети управо зато што би у противном та жртва била бесмислена. Мајор Гавриловић својим говором и херојством је показао пут српској војсци и она је неколико година касније, 1918. године, у свечаној поворци ушла у главни град и ослободила га окупације немачке и аустроугарске војске!

……………………….. У току борби за одбрану Београда 6-7. октобра 1915. године, Аустрија је форсирала Дунав и искрцала се на делу обале који је држао 2. батаљон 10 кадровског пука којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Аустријске јединице утврдиле су се иза железничког насипа на самој обали. Жестоко дејство аустријске артиљерије претворило је српске положаје у Банатској улици у хрпу рушевина, али су храбри браниоци и даље пружали отпор.

Растојање између српских и аустријских положаја на неким местима није било веће од 30 м.

Непријатељу се никако није смело дозволити да утврди мостобран. Прво је у напад кренуо жандармеријски одред који упркос тешким губицима није успео да потисне непријатеља. Једино решење било је да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

Око 14.30. мајор Гавриловић је прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона и Сремски одред и пред кафаном „Јасеницом“ (на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је 2013. године постављена спомен-плоча) издао следећу заповест:

„Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора бити светао. Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук је жртвован за Краља и Отаџбину. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео Краљ! Живео Београд“ ( Овај говор је шведски хеви метал бенд Сабатон 2016. године претворио у песму „Last Dying Breath”. Међутим, постоје и подаци да мајор Гавриловић никада није одржао овај говор, већ да је говор измислио Ђорђе Рош и објавио га у својим мемоарима, одакле га је касније преузео Бранислав Нушић и говор се отада сматра историјском чињеницом, иако то највероватније није?)!

Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријских јединица на насипу подржана ураганским дејством аустријске артиљерије одбила је и овај напад. Мајор Гавриловић је тешко рањен.

Жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи 7-8. октобра Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава.

Између 8/9. октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава већ су се извлачиле на резервне положаје. Аустријске снаге су 9. октобра 1915. године истакле Аустро-угарску и Немачку заставу на згради Старог двора.

Преживевши одбрану Београда, повукао се заједно са српском војском на Крф, а после пробоја Солунског фронта, војвода Петар Бојовић га је предложио за виши чин, међутим то није прихватио војвода Степа Степановић уз образложење да је превише млад.

Није био омиљен међу официрима, јер није припадао ниједној тајној организацији. После рата, полагао је генералски испит у Штипу 1930. године и пао је. Увређен није хтео да га опет полаже.

Предавао је војну администрацију на Војној академији у Београду. Генерал Душан Симовић му је 27. марта 1941. понудио чин генерала и место министра војске и морнарице, међутим он је то одбио уз образложење да га предлог не интересује и да је он војник. Пуковник Гавриловић је после капитулације у Априлском рату у Сарајеву заробљен и одведен у концентрациони логор близу Нирнберга. Из заробљеништва се вратио тек 1945. тешко болестан. Од стране нових комунистичких власти, био је означен као човек бившег режима краљевине Југославије. Преминуо је у свом стану, на Славији 19. јула 1945, у крајњој беди, понижен од стране новог комунистичког режима. Сахрањен је у гробници своје рођаке на Новом гробљу.

Спомен-костурница бранилаца Београда 1914—1918.

(позната и као Српска костурница бранилаца Београда) једно је од најзначајнијих спомен- обележја из времена Првог светског рата у Београду. Због свог специфичног положаја на Новом гробљу, често је заборављен и ретко доступан широј јавности.

За време Првог светског рата Београд је био прва бомбардована престоница, највише рушен и брањен град у Европи. У крипти спомен-костурнице почивају кости 3.529 знаних и 1.074 незнана јунака. У њу су пренети посмртни остаци српских војника са војних парцела на Новом гробљу, са гробља на Дунавском кеју и мањих гробаља у околини Београда.

Имена идентификованих била су записана у великој спомен-књизи Националном јеванђељу која је некада стајала на посебном постољу у централном делу „београдског Зејтинлика”.

На просотру око спомен костурнице, одмах после ослобођења Београда, октобра 1944. године, почело је сахрањивање истакнутих учесника Народноослободилачког рата (НОР), као и народних хероја Југославије.

Године 1931, тринаест година након рата, кости страдалих бранилаца су ископане и премештене у спомен-костурницу подигнуту на Новом гробљу. У њу су пренети и посмртни остаци ратника погинулих у време Балканских ратова. Споменик и костурница су изграђени добровољним прилозима преживелих сабораца окупљених у Удружење резервних официра и ратника, најмоћније ветеранско удружење у Краљевини Југославији које је својим бројним активностима радило на очувању сећања на страдале борце, као и побољшању положаја преживелих као и Београдске општине, и то на месту на коме се претходно налазило Српско војничко гробље. На споменику стоји и натпис Браниоцима Београда Удружење резервних официра и ратника 1931.

Споменик и спомен костурница браниоцима Београда 1914—1918. заштићени су у оквиру Новог гробља које је утврђено за споменик културе од великог значаја за Републику Србију (Одлука, Службени гласник СРС бр. 28/83).

Споменик браниоцима Београда 1915. је споменик у Београду, налази се на Дунавском кеју у близини спортског центра Милан Гале Мушкатировић.

Подигнут је 1988. године, а његов аутор је вајар Никола Коља Милуновић. Израђен је у камену и бронзи и висок је 350cm. Посвећен је браниоцима Београда 1915, који су погинули током пада Београда те године. На споменику је уписан цитат чувене команде мајора Драгутина Гавриловића!

Ту команду је мајор Гавриловић изрекао недалеко од тог места, на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је 2013. године постављена спомен-плоча.

– Сећање на одбрану Београда не сме избледети управо зато што би у противном та жртва била бесмислена. Мајор Драгутин Гавриловић својим говором и херојством је показао пут српској војсци и она је неколико година касније, 1918. године, у свечаној поворци ушла у главни град и ослободила га окупације немачке и аустроугарске војске!

……………………….. У току борби за одбрану Београда 6-7. октобра 1915. године, Аустрија је форсирала Дунав и искрцала се на делу обале који је држао 2. батаљон 10 кадровског пука којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Аустријске јединице утврдиле су се иза железничког насипа на самој обали. Жестоко дејство аустријске артиљерије претворило је српске положаје у Банатској улици у хрпу рушевина, али су храбри браниоци и даље пружали отпор.

Растојање између српских и аустријских положаја на неким местима није било веће од 30 м. Непријатељу се никако није смело дозволити да утврди мостобран. Прво је у напад кренуо жандармеријски одред који упркос тешким губицима није успео да потисне непријатеља. Једино решење било је да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

Око 14.30. мајор Гавриловић је прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона и Сремски одред и пред кафаном „Јасеницом“ (на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је 2013. године постављена спомен-плоча) издао следећу заповест:

„Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора бити светао. Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук је жртвован за Краља и Отаџбину. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео Краљ! Живео Београд“ ( Овај говор је шведски хеви метал бенд Сабатон 2016. године претворио у песму „Last Dying Breath”. Међутим, постоје и подаци да мајор Гавриловић никада није одржао овај говор, већ да је говор измислио Ђорђе Рош и објавио га у својим мемоарима, одакле га је касније преузео Бранислав Нушић и говор се отада сматра историјском чињеницом, иако то највероватније није?)!

Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријских јединица на насипу подржана ураганским дејством аустријске артиљерије одбила је и овај напад. Мајор Гавриловић је тешко рањен.

Жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи 7-8. октобра Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава.

Између 8/9. октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава већ су се извлачиле на резервне положаје. Аустријске снаге су 9. октобра 1915. године истакле Аустро-угарску и Немачку заставу на згради Старог двора.

Преживевши одбрану Београда, повукао се заједно са српском војском на Крф, а после пробоја Солунског фронта, војвода Петар Бојовић га је предложио за виши чин, међутим то није прихватио војвода Степа Степановић уз образложење да је превише млад.

Није био омиљен међу официрима, јер није припадао ниједној тајној организацији. После рата, полагао је генералски испит у Штипу 1930. године и пао је. Увређен није хтео да га опет полаже. Предавао је војну администрацију на Војној академији у Београду. Генерал Душан Симовић му је 27. марта 1941. понудио чин генерала и место министра војске и морнарице, међутим он је то одбио уз образложење да га предлог не интересује и да је он војник. Пуковник Гавриловић је после капитулације у Априлском рату у Сарајеву заробљен и одведен у концентрациони логор близу Нирнберга. Из заробљеништва се вратио тек 1945. тешко болестан.

Од стране нових власти, био је означен као човек бившег режима краљевине Југославије.

Преминуо је у свом стану, на Славији 19. јула 1945, у крајњој беди, понижен од стране новог комунистичког режима. Сахрањен је у гробници своје рођаке на Новом гробљу.

Извештај припремио: ВЕЉКО ЖИГИЋ

У Београду, 07.10.2023. године