НОВО ГРОБЉЕ – ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ГОДИШЊИЦА СМРТИ ВОЈВОДА, ЖИВОЈИНА МИШИЋА И ПЕТРА БОЈОВИЋА, КАО И ГЕНЕРАЛА ПАВЛА ЈУРИШИЋА ШТУРМА!
У име Владе Републике Србије и Одбора за неговање традиције ослободилачких ратова Србије, државним церемонијама обележене су годишњице смрти војвода Живојина Мишиће и Петра Бојовића и генерала Павла Јуришића Штурма.
Церемонију полагања венаца и одавања почасти војводи Живојину Мишићу испред Министарства за рад,запошљавање,борачка и социјална питања, предводила је в.д. помоћника министра Сања Лакић, која се обратила присутнима.
Државни секретари Зоран Антић и Дејан Антић предводили су церемоније код гробних места војводе Петра Бојовића и генерала Павла Јуришића Штурма.
Делегација Министарства одбране и Војске Србије, представници Града Београда, потомци славних војсковођа и многобројна борачка и удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, међу којима и Делегација Удружења 6. и 35. Личке дивизије, од 5 чланова, ЉУБИНКА БОЈОВИЋ, МИРЈАНА ВУЊАК ЖИКИЋ, МИРКО БОШЊАК, ДУШАН СУРЛА и ВЕЉКО ЖИГИЋ, положиле су венце и одале заслужену почаст.
Војводе Мишић и Бојовић и генерал Јуришић Штурм својим бесмртним делима оставили су вечни спомен свом народу. Нека је вечна слава и хвала нашим славним војсковођама!
Војвода Живојин Мишић учесник је свих ратова Србије од 1876. до 1918. године, један од најбриљантнијих војсковођа Првог светског рата. У Првом балканском рату показао се као сјајан стратег и један од најзаслужнијих за победу над отоманском војском 1912. године у Кумановској бици.
Војводе Живојин Мишић и Петар Бојовић и генерал Павле Јуришић Штурм учествовали су у српско-турским ратовима (1876-1878), Српско-бугарском рату 1885. године, балканским ратовима и у Првом светском рату.
Војвoда Живојин Мишић преминуо је 20. јануара 1921. Биста и споменик симобличне садржине названа „Жалосна Србија“ на последњем почивалишту Живојина Мишића је рад истакнутог вајара Ђорђа Јовановића. Војвода Живојин Мишић је сахрањен у парцели 28, гробница 42 – II.. Војвода Петар Бојовић је преминуо 19.01.1945. године и сахрањен је у парцели 6, гробница 68 – III. Генерал Павле Јуришић Штурм је преминуо 14. 01.1922. године и сахрањен је у парцели 3, гробница бр. 3, II ред.
Горе, с лева, Мирјана В.Жикић, М.Бошњак, В.Жигић, Љ.Бојовић и Д.Сурла Доле, пре церемоније полагања венаца, с лева, Д.Сурла, Љ.Бојовић и М.Бошњак
Горе, гробно место војводеЖивојина Мишића, с десна, Љ.Бојовић и М.В.Жикић, доле, Гробно место Војводе Вука Бојовића, Д.Сурла
Гробно место генерала Павла Јуришића Штурма, горе, Мирјана В.Жикић и М.Бошњак, доле, заједничка фотографија дела учесника церемоније
Живојин Мишић (Струганик, код Мионице, 7/19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) је најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске. Учествовао је у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године.
У Аустроугарској је завршио стрељачку школу, након цега је на Војној академији предавао стратегију. Пред балканске ратове био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника, са којим је разрадио план операције против Турске и план за одбрану земље од аустроугарске агресије. Живојин Мишић је, уз Радомира Путника, Степу Степановица и Петра Бојовића, творац српске војне доктрине. За победу у кумановској бици унапређен је у чин генерала.
Пред Први светски рат, у одсуству војводе Путника због лечења, заједно са генералом Степом Степановићем, реализовао је планове о покрету српских трупа, израђене са војводом Путником. То је довело до великих победа српске војске на Церу и Колубари. После преузимања команде над Првом армијом, смелом, тактички бриљантном операцијом, у бици на Колубари победио је аустроугарску војску и извојевао највећу победу српске војске у историји. За ту победу добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци, чин војводе.
Војвода Мишић је после завршеног рата 1918. године постављен за начелника генералштаба. Умро је 20.01.1921. године у Београду. Живојин Мишић био је и истакнути војни писац. Радове је објављивао најчешће у „Ратнику“ и „Српској војсци“ (коју је сам покренуо и уређивао од 1908. до 1912. године). Написао је обимну студију „Стратегија“ (1907), према својим предавањима на Вишој школи Војне академије, а постхумно су објављене „Моје успомене“
Петар Бојовић (16. 07. 1858. – 20. 01. 1945.), војсковођа и српски војвода, родио се у Мишевићима код Нове Вароши. Завршио је Артиљеријску школу у Београду 1880. године. Три године касније, по потреби службе, прелази у коњицу. Учесник је српско-бугарског рата, 1885. године, где се истакао храброшћу у борбама на Врабци, Сливници, у Драгоманском теснацу, код Цариброда и Пирота. Завршио је коњички курс у Француској, а потом и двогодишње генералштабне припреме 1890. године. Био је начелник штаба Моравске дивизијске области. До Првог балканског рата обављао је све значајније командне дужности. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе (фелдмаршала). Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Павле Јуришић – Штурм (нем. Paulus Sturm, срп. Паул Штурм; Герлиц, 10/22. август 1848 — Београд, 13. јануар 1922) био је српски и југословенски генерал.
Према српским изворима, по пореклу је био Лужички Србин.[1][2][3] Академију је похађао у Вроцлаву и Нансију. У Француско-пруском рату је био водник на страни Краљевине Пруске. Дошавши у Србију, променио је име у Павле Јуришић и додао своје бивше презиме Штурм као надимак. Узео је учешћа у српско-турским ратовима као поручник, да би био одликован и унапређен у чин капетана. Учествовао је и у бици на Сливници током Српско-бугарског рата. После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.
Због свог пријатељстваса краљем Петром I именован је првим ађутантом и пратио га је на свим његовим путовањима.[тражи се извор] У Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после које је добио чин генерала. У Првом светском рату је постао командант Треће српске армије и њоме је командовао у Церској и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. Током Тројне офанзиве на Србију његова армија је бранила одступницу целокупној српској војсци током њеног повлачења. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После битке на Кајмакчалану Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да помогне команданту Добровољачког корпуса у Русији. По подношењу извештаја о стању Добровољачког корпуса, почетком 1917. преко Јапана се враћа опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена и тај посао је обављао до пензионисања.
Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао Јапански цар. Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Орден Светог Леополда и Орден Менџидије, ордења које су му доделиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.