БЕОГРАД, ЦРКВА СВ. МАРКА – ОБЕЛЕЖЕН – 01.05.1995. – ПОГРОМ СРБА ИЗ ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ!
Удружењa, избеглица из Р.Хрватске и Удружење 6. и 35. Личке дивизије…. су и ове 2024. године, као и претходних година, са укупно 6 чланова Удружења МИРКО БОШЊАК, МИРЈАНА ЛАЛИЋ, МИРЈАНА ВУЊАК ЖИКИЋ, ВЕЉО ГОГА, БРАНКА МОСУРОВИЋ и ВЕЉКО ЖИГИЋ, учествовалi у обележавању 01. маја 1995. године, Дана када су оружане снаге Хрватске у акцији „Бљесак“, са подручја Западне Славоније, која се тада налазила у саставу Републике Српске Крајине и под заштитом УН, протерали 15.000 Срба, 283 је убијено или нестало, међу којима 56 жена и осморо деце. Парастос погинулим и несталим служен је у цркви Св. Марка, а у Ташмајданском парку на Спомен плочу, положени су вјенци и одата почаст погинулим и несталим у ратовима 1991/2000 године!
- Од 283 убијених или несталих у акцији „Бљесак“, расветљена је судбина 154 лица, а 129 се још води као нестало.
- Од 148 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница, до сада их је 109 идентификовано – додаје се у саопштењу.
- 1.450 припадника Српске војске Крајине било заробљено, већина на превару уз помоћ снага УН, од којих су многи прошли тешка малтретирања у Бјеловару и Вараждину.
Цивили који нису могли или нису жељели да напусте своја огњишта, смештени су у логоре за цивиле, а за то време православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена.
Хрватски судови су у парничном поступку по тужби сестара Радмиле и Мирјане Вуковић за накнаду штете због убиства оца Милутина, мајке Цвијете и сестре Драгане, одбили њихову тужбу уз образложење да убиство њихових родитеља и сестре није ратни злочин, већ „ратна штета“, за коју држава не одговара, уз обавезу да оне држави исплате парнични трошак у износу од око 3.200 евра.
Пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, покренуто је неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који нису одмакли даље од предкривичне фазе.
Уместо што, већ пуних 29 година, хрватски државни врх сваке године слави акцију „Бљесак“, цивилизовано, хумано и људски би било да званичници Хрватске осуде злочине који су почињени у наведеној акцији, упуте јавно извињење породицама жртава и извршиоце приведу правди – наводи се у саопштењу Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославијe.
Пре почетка церемоније. Горе, с лева, Вељко Жигић, Бранка Мосуровић, Мирко Бошњак, Мирјана Лалић, Мирјана Вуњак Жикић и Вељо Гога, доле, након церемоније полагања венаца и цвећа и одавања почасти
Црква Св. Марка, горе, с лева, М.Бошњак, В.Гога, М.Лалић, Б.Мосуровић и М.В.Жикић
Током церемоније полагања венаца и цвећа, као и одавања почасти, с лева, Б. Мосуровић, М. Вуњак Жикић и М. Лалић
ОПЕРАЦИЈА „БЉЕСАК“ – ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ, 01/02. МАЈ 1995. И ЗАПАДНА СЛАВОНИЈА
01.05.2024. БЕОГРАД, ЦРКВА СВ. МАРКА
ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК
Операција Бљесак је војно-полицијска акција коју су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. и 2. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења тог простора. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За мање од 40 сати протерано је око 18.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 57 жена и деветоро деце. Војска Републике Српске и Војска Југославије нису реаговале нити су се укључивале док је „Бљесак“ трајао. Тадашњи медији у Србији нису одмах извештавали о нападу Хрватске на енклаву Западну Славонију.
ВОЈНА ОПЕРАЦИЈА
Ову операцију су испланирали Фрањо Туђман (председник Хрватске), Гојко Шушак (министар одбране Хрватске), Јанко Бобетко (начелник Генералштаба хрватске војске), Петар Стипетић (генерал-потпуковник хрватске војске), Имра Аготић (генерал-потпуковник хрватске војске), Младен Маркач (генерал-мајор хрватске полиције), Лука Џанко (генерал- мајор хрватске војске) и други. Операција је почела у 5.00 часова ујутро 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Окучана са источне стране Западне Славоније. Око 16.000 припадника хрватских снага (војске и полиције) напало је из више праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању. Око шест часова, хрватски оклопни одред ушао је у „тампон зону“, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“.
Изненадним ударом пресечени су српски положаји око града Пакраца и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се преко 16.000 Срба, што значи да је нападача било скоро као становника у овој области, а однос броја војника четири према један.
Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавештење о почетку напада на енклаву Западну Славонију тог јутра, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шлемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите.Хрватско Министарство унутрашњих послова саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само „полицијска операција“ којом се „жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца“, приписавши јој „локални карактер“. Као одговор хрватској страни на напад на Западну Славонију, Милан Мартић је наредио ракетирање Загреба (У то време председник РСК).
У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској, убијена су или нестала 283 лица међу којима је 57 жена и деветоро деце. Српски збег је био гађан авионским бомбама и топовским пројектилима.
Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН и одведено у логоре у Бјеловару и Вировитици. Након заробљавања хрватски судови су осудили велики број Срба за сваковрсне ратне злочине, од којих још увек 17 – орица издржавају дугогодишње казне затвора у злогласном затвору Лепоглава.Већина од око 18.000 Срба напустила је своја огњишта и избегла у Републику Српску и тадашњу Савезну Републику Југославију, одакле се, према подацима УНХЦР-а, вратио тек незнатан број у односу на број избеглих, и то углавном старијих људи.
ТОК ОПЕРАЦИЈЕ
Операција је започела у рано јутро 1. маја у 5.00 сати, снажном артиљеријском ватром. Напад је изведен на неколико праваца: са запада смером Новска — Рајић — Окучани; са истока смером Висока Греда — Доњи Богићевци — Окучани, уз помоћни правац Машићка Шаговина — Цаге — Окучани. Већих дејстава на правцу Пакрац — Псуњ, које је бранила 51. пјешадијска бригада СВК, првог и другог дана операције није било.
Српска војска Крајине (СВК) је бранила подручје Западне Славоније са око 4.000 војника, распоређених у три пешадијске бригаде, заједно са једним мешовито-артиљеријским пуком. Међутим, 18. западнославонски корпус СВК није очекивао већи напад Хрватске војске (ХВ) у својој зони одговорности. Уз то, јединице корпуса углавном нису биле спремне да пруже јачи и дуготрајнији отпор. Већ у првих неколико сати напада пробијени су најважнији положаји у западном делу корпуса, тачније зона одговорности 98. пјешадијске бригаде СВК (Јасеновац).
Другог маја ујутру, настављена је операција тако што су угрожене српске снаге започеле повлачење према Сави и Градишци. Пали су Доњи Чаглић, Ковачевац, Бијела Стијена. Хрватске снаге су затим заузеле Медаре, Драгалић, Орашје,
Смртић, Ратковац, Цаге, Врбовљане, Човац, Нови Варош и Стару Градишку. Убрзо су окружиле Окучане, а око поднева 81. гардијска бојна ХВ је ушла у место.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ И ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ
Хашки суд је 15. априла 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за учествовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након операција „Бљесак“ и „Олуја“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине. Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва. Међутим, 16. новембра 2012. Жалбено веће Хашког трибунала их је ослободило свих оптужби због недоказане одговорности и истог дана пуштени су на слободу.
Документационо-информативни центар Веритас наводи податак да се у периоду 1996 – 2006. на своја огњишта у западној Славонији вратило око 1.300 прогнаних Срба, што представља свега око 10% прогнаних. Вратили су се претежно људи старијег доба.
Српски повратници ни данас нису добродошли у Хрватској. Стално трпе претње а имовина им се узурпира или уништава.
Документационо – информативни центар Веритас наводи податак да се за протеклих десет година на своја огњишта у Западној Славонији вратило између 1.200 и 1.500 прогнаних Срба.
У Хрватској се 1. мај обележава као државни празник када је ослобођена Западна Славонија, док се у Србији, у Београду, иде на парастос у цркву Светог Марка и у Ташмајданском парку полажу се венци.
За похвалу је што држава Србија последњих неколико година доста улаже у културу сећања, јер нам иста није баш на завидном нивоу!
Добро je што се сваке године обележава 01. мај 1995. године како би народ знао шта се дешавало и зашто су Срби протерани из Западне Славоније.