23. јуна 2024. године – ОБЕЛЕЖЕН ДАН СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ЛОГОРА ЈАДОВНО 1941.
На позив Српског народног вијећа, Координације жидовских опћина РХ, Епархије горњокарловачке и Савеза антифашистичких бораца и антифашиста РХ, организатора обележавања Дана сјећања на Јадовно 1941. у недељу 23. јуна 2024. године, Делегација Удружења 6. и 35. Личке дивизије из Београда, од 2 члана, СЛАВИЦА ДРАГАШ МАРУНИЋ и НИКОЛА МАРУНИЋ положила венац и одала почаст!
Славица Д. Марунић и Н. Марунић током церемоније полагања венаца
ДАН СЕЋАЊА НА ЖРТВА ЛОГОРА ЈАДОВНО, 1941. ГОДИНЕ!
………………„Али на живот мирних и радишних људи, нарочито дијеце, жена и стараца, ниједна власт није посезала. Међутим, 1941. успостављањем НДХ (10. априла 1941.) десило се оно што историја до тада није забиљежила. Крашке бездани и огромне пећине у Лици као што су, Јадовно, Пријебој, Заваље, Бубањ, Кук и још многе мање или више знане „голубњаче“ и „сњежњаче“ постале су масовне гробнице и то везаних, маљем ошамућених, закланих, али и недокланих људи“.
Систем логора Госпић – Јадовно – Паг отворен је априла 1941. претварањем казнионице Окружног суда у Госпићу, Герицхта, у сабирно – транзитни логор и мучилиште. Заузимао је териториј од Госпића до Карлобага, као и дио Пага око Метајне. У логорски систем Госпић – Јадовно – Паг депортирано је на десетке хиљада људи, углавном с простора НДХ. Ради убрзавања ликвидација, почетком јуна основан је и помоћни збирни логор Овчара, а почетком јула логор Ступачиново. С ових локација, као и са сабиралишта на жељезничкој станици Госпић, жртве су у колонама упућиване на мучан пут у правцу Велебита. Они који су пут преживјели допремљени су у логор Јадовно.
Поворке несретних људи упућиване су и преко Велебита до Карлобага, па брацерама на оток Паг гдје су 24. јуна основани логори Слана и Метајна. Затвореници су злостављани у ували Слана, мучени и бацани у море. Жидовке и Српкиње силоване су и убијане у логору у Метајни.
У необиљежене велебитске јаме и у дубине Јадранског мора побацани су побијени – десеци хиљада жена, дјеце, мушкараца. Укупан број убијених никада нећемо дознати. Недовршено истраживање Ђуре Затезала наводи 10.000 имена и презимена. Били су сељаци, омладинци, студенти, спорташи, избјеглице, свештеници, занатлије, трговци, љекари… Готово се нитко од њих није вратио.
Жртве су остале несахрањене, а истина о њиховом страдавању готово заборављена. Систем логора Госпић – Јадовно – Паг је затворен између 15. и 20. августа 1941. године. Посљедњи преживјели заточеници логора на Пагу први су заточеници и градитељи концентрационог логора у Јасеновцу.
Комплексу логора Јадовно историографија је до сада слабо посветила пажњу. Још за вријеме трајања Другог свјетског рата, партизанској штампи је било забрањено да пише о страдањима Срба у логору Јадовно, зарад братства и јединства такав тренд наставио се и за цијело трајање СФР Југославије. Они који би се удостојили да нешто пишу, били су упозоравани од КПХ, а некима је чак и суђено. Прва цјеловита студија на ову тему изашла је тек 2007. године, а њен аутор је угледни српски историчар др Ђуро Затезало.
(1931 – 2017)!
Крајем маја и током јуна 1941. године, из свих крајева НДХ је свакодневно стизало на стотине заточеника у Госпић, па је простор казнионице Окружног суда убрзо постао премален. Због тога је у првој половини маја Министарство унутрашњих послова, на челу са Андријом Артуковићем, затим Еугеном Кватерником, равнатељем Равнатељства за јавни ред и сигурност, Јуцом Рукавином, усташким пуковником, Јурицом Фрковићем, великим жупаном жупе Лика и Гацка, Стјепаном Рубинићем, шефом усташког редарства у Госпићу, те Рудом Рицом и Драгутином Пудићем Парализом, у велебитској забити, далеко од очију народа, основало логор Јадовно.
Он је у почетку обухватао један шумски пропланак ограђен бодљикавом жицом. Простор под ведрим небом није био дужи од 50 и шири од 25 метара, али је временом прошириван и ограђиван, све до 24. јуна, када је добио свој коначни облик, па је тај дан узет и као дан оснивања логора, једног од првих масовних губилишта у НДХ.
Јадовно је било директно подређено Редарственој усташкој бојни у Госпићу под заповједништвом бојника Стјепана Рубинића. У њеном саставу је била посебна јединица, чији су припадници изводили Србе и Јевреје из логора и на околним губилиштима их убијали.
Њима су заповиједала четири усташка официра, којима су биле подређене и усташке и домобранске страже око логора.
Логор Јадовно је био смјештен око 22 километра сјеверозападно од Госпића, дубоко у шуми велебитског масива, на 1.200 метара надморске висине. Цеста која од Госпића води на запад, према Карлобагу, иза села Подоштре се рачва и једним краком скреће на сјевер, према селима Трновац и Јадовно. Пут до Трновца, у дужини од 3,6 км, пролази равничарским тереном, а од католичке цркве у овом селу се пење уз Велебит, вијугајући серпентинама западном страном једног брда, и након 4,3 км избија на висораван, која се налази на 805 метара надморске висине. Висораван је дугуљастог облика и протеже се од југа ка сјеверу у дужини 2 км. Јужна половина висоравни је широка око 1.000, а сјеверна око 500 метара. Ту се смјестило село Јадовно, по којем је логор добио име. Од тог села се, подножјем источне стране брда Метле, пут наставља кроз шуму. Након 1.800 метара се стиже до прве јаме, познате под именом Шаранова јама.
Од ње пут води даље према западу, 6,5 км уз брдо, гдје треба скренути према сјеверу и, низ страну, око 450 метара од цесте, тешко проходном стазом изаћи на шумски пропланак Чачић- долац или Чачић-драгу, с малим нагибом од сјевера према југу, обрастао густом буковом и јеловом шумом, на ком су усташе и домобрани подигли стравични логор Јадовно, намијењен искључиво уништењу српског и јеврејског народа.
„О Јадовну је и помислити болно. Оно и именом својим казује много. Јадовно јад и јадиковка наша, као и Косово, незацељива рана наша. Јадовно је и неизмјерна туга и вечита опомена.“
Пут до мјеста логора је био вододерина, а и данас је тежак и готово непроходан. Њим је 1941. године прошло хиљаде људи везаних жицом, босих и полуодјевених, измучених глађу и жеђи, вријеђаних највулгарнијим ријечима, пребијаних полугама, удараних сјекирама и ножевима.
На путу од села Јадовно до Чачић драге, мјеста логора, налази се Шаранова јама, промјера отвора око 3,5 м, мјерено од истока према западу, и 2 м од сјевера према југу. Таквом ширином се спушта до дубине од 12 метара, када се њена ширина повећава, да би на дну, на дубини од 47,5 метара, износила 6 х 7 м. Данас њена дубина износи 42 м, јер је простор висине 5,5 метара испуњен многим људским костима, балванима и камењем.
Јама се простире строго вертикално. Стијене су глатке, изузев уског вертикалног канала који се пружа изнад сјеверног дијела дна јаме, гдје дебљина слоја костију износи око 5 метара. Из ове јаме нико није могао изићи, иако су многи у њу бачени живи.
Први који су послије рата дошли на мјесто логора Јадовно и до Шаранове јаме били су чланови Земаљске комисије из Загреба: Андрија Сунајко, Јура Башић, Јосип Девчић, Новачић, одборник из села Јадовно, и фотограф Ивица Милиновић.. Они су у записнику од 21. августа 1945. године написали слиједеће: „Повјеренство се је упутило из Госпића кроз село Трновац у Велебит на брдо, шуму и заселак Јадовно, гдје је стигло у 10 сати и затекло од народне милиције на челу са заповједником Прица Милошем, сеоског одборника друга Новачића, фотографа Ивицу Милиновића из Госпића.
У ову јаму су усташе из Госпића 1941. године бацили убијене људе, а говори се и живе, везане, бацали у јаму, доведене из госпићке казнионице, према изјави Новачића, одборника заселка Јадовно, који је био и водич Повјеренства!
ПАРАСТОС КОД ШАРАНОВЕ ЈАМЕ
ПИШЕ Паулина Арбутина
У усташкој творевини извршен је геноцид над трима народима
Отварање логора у Јадовном дан након оснутка НДХ јасно је дало до знања да у тој држави неће бити мјеста за Србе, Жидове и Роме, рекао је Вељко Кајтази на комеморацији у Јадовном. Милорад Пуповац је истакнуо да се масовни злочини над Србима и Жидовима у систему логора Госпић-Јадовно-Паг могу сврстати у почетну етапу геноцида који је над њима и над Ромима проведен у НДХ.
Четири мјесеца послије хрватског предсједања Међународним савезом за сјећање на Холокауст (ИХРА) одржан је парастос и комеморација невиним српским, жидовским и ромским жртвама комплекса усташких логора Госпић-Јадовно-Паг, првог концентрацијског логора у Независној Држави Хрватској. Једна од препорука ИХРА-е односила се управо на потребу мапирања свих логора НДХ, као и на потребу ископавања локалитета у Јасеновцу и на Велебиту.
Комплекс усташких логора Госпић-Јадовно-Паг, као претеча логора Јасеновац, постојао је од 11. априла до 20. августа 1941. Иако тачан број убијених у необиљеженим велебитским јамама никад неће бити могуће утврдити, у досад најобимнијем истраживању повјесничар др. Ђуро Затезало анализом и поређењем доступних докумената дошао је до закључка да је у комплекс Јадовно у четири мјесеца доведено укупно 42.246 мушкараца, жена и ђеце, а до почетка посљедњег рата био је прикупио поименичне податке за 10.502 убијене жртве. У књизи „1941. – година која се враћа“ Славко Голдстеин процијенио је број страдалих на 24.000.
Овогодишњој комеморацији у Јадовном присуствовали су заступник Вељко Кајтази као изасланик предсједника Сабора Гордана Јандроковића и изасланица премијера Андреја Пленковића, државна тајница у Министарству правосуђа и управе Ведрана Шимунџа-Николић.
Домаћин комеморације, предсједник СНВ-а и саборски заступник СДСС-а Милорад Пуповац, истакао је да је у ревизионистичким налетима којима свједочимо посљедњих деценија неопходно одржати живо сјећање на невино убијене Србе, Жидове и Роме у НДХ.
Милорад Пуповац и Вељко Кајтази (Фото: Сандро Лендлер)
Држећи то сјећање, одржавамо живом и нашу обвезу да се супротставимо сваком негирању тога сјећања и свима који сматрају да постоје два различита значења усташког поздрава „За дом спремни“. Постоји само једно значење, и то оно усташко којим су потписивани документи којима се упућивало Србе, Жидове и Роме у смрт: у Јадовно, Слану, Јасеновац и друга мјеста страдања. Јавни, политички, законодавни и егзекутивни простор Независне Државе Хрватске није био простор за живот Срба, Жидова, Рома и Хрвата антифашиста. То што се догађало овђе, у Госпићу, на Велебиту и на Пагу, у Метајни и Слани, то није био ни хир ни протузаконито поступање представника закона и реда. То је било у складу са законима које је усташка власт установила као свој поредак – поредак масовног злочина истребљења – рекао је Пуповац, подсјећајући на законске акте НДХ на основу којих је провођен геноцид над Србима, Жидовима и Ромима.
„Законску одредбу за обрану народа и државе“ Анте Павелић је донио 17. травња 1941., а њом су створене претпоставке за ђеловање трочланих пријеких судова у циљу обране народне части и интереса те опстанка државе. Чланове таквих судова именовало је надлежно министарство, а казна је била смртна. Два дана касније Павелић је донио „Законску одредбу о сачувању хрватске народне имовине“ на основи које се Жидовима и Србима одузима имовина. Двадесет и трећег травња Павелић доноси декрет о присилном исељавању Срба из НДХ. Два дана послије доноси „Законску одредбу о забрани ћирилице“ с проведбеном наредбом која је са забраном ђеловања СПЦ-а била прва мјера поништавања културно-вјерског идентитета Срба.
- Тај поступак Лемкин, творац термина „геноцид“, означио је као културолошки геноцид. Истовремено с доношењем ових закона вођена је све жешћа и жешћа пропаганда против Жидова и Срба у којој су демонизирани и стигматизирани као егзистенцијална пријетња хрватском народу и његовој држави, као нижеразредна и аморална бића. Довођење припадника српског и жидовског народа на ово мјесто, на простор безданих велебитских јама и на простор пашке камене пустиње, показује коначну сврху, коначан циљ те дехуманизације – навео је Пуповац.
Напоменуо је да се масовни злочини над Србима и Жидовима у систему логора Госпић- Јадовно-Паг могу сврстати у почетну етапу геноцида који је над њима и над Ромима проведен у НДХ. Упозорио је да још увијек у Слани није постављена ознака да је ту био логор смрти за Србе и Жидове те да Јадовно још увијек није уређено, означено као логор смрт, нити је обновљен споменик који је до рушења 1991. постојао у Чачића Драги.
Потпредсједник САБА РХ Мирослав Делић подсјетио је на повијесне околности почетка усташког геноцида, на улоге Андрије Артуковића и Еугена Диде Кватерника, на мучења у велебитско-приморском суставу концентрацијских логора Јадовно са сједиштем у Госпићу, на необиљежене и никад ексхумиране велебитске јаме.
- Данас, 79 година послије краја Другог свјетског рата, расправљамо о усташком поздраву, истицању знакова усташког покрета, узвицима на спортским теренима, успркос повећаним казнама усташки поздрав третирамо као прекршај. Власт нам чини странка која тражи заустављање идеолошке колонизације Хрватске, ма што год то значило, кажу да родна идеологија збуњује ђецу, а не збуњују их ревизионисти повијести који се труде уз подршку власти Хрватску сврстати на страну губитника. Кажу да пријети опасност комунизма – гђе они виде ту опасност и гђе они виде тај комунизам, како ће у том музеју злочина комуниста који предлажу представити првог хрватског предсједника Фрању Туђмана који је био и партизан, и комуниста, и официр ЈНА? – запитао је Делић.
Премијерова изасланица, државна тајница Ведрана Шимунџа-Николић поручила је да се „не смијемо никад престати сјећати, нити умањивати злочине, јер фашизам који је сијао мржњу, нетолеранцију и насиље представља срамотну и тамну повијест човјечанства“.
Дужност је свих нас да се сви заједно супротставимо свим тоталитарним облицима који пријете данашњем времену, чврсто да стојимо у обрани темељних људских вриједности, посебно права на живот, достојанство, слободу, демокрацију и мир. Влада РХ на челу с премијером Пленковићем снажно штити све ове темељне вриједности и наставит ће свој пут у јачању демокрације, заштити темељних људских права, промицања мира и стабилности у нашој домовини и окружењу – нагласила је Шимунџа-Николић.
Изасланик предсједника Сабора, заступник Вељко Кајтази истакао је да су велебитске јаме и даље отворене ране које могу зацијелити само савјесним приступом тој трагедији.
- Само исправним односом према жртвама оне могу почивати у миру, а наше друштво може кренути напријед. Овакве комеморације су корак у правом смјеру. Култура сјећања на жртве злочина нациста и њихових савезника његује се с разлогом. Вријеме у којем смо сада може бити налик времену које нисмо смјели допустити. Меморијални центри, спомен-подручја, комеморације постоје да бисмо повратак тамних духова прошлости учинили крњим – рекао је Кајтази и подсјетио да је отварање логора у Јадовном дан након оснутка НДХ јасно дало до знања да у тој држави неће бити мјеста за Србе, Жидове и Роме.
- Добро знамо да ништа у усташкој творевини није било цивилизирано, треба јасно и без устручавања рећи да је овђе била ријеч о геноцидној држави која је извршила геноцид над трима народима: Србима, Жидовима и Ромима. О томе не може бити спора јер је Република Хрватска странка потписница УН-ове Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида. Геноцид је дефиниран као злочин усмјерен на уништавање у цијелости или дијелом неке националне, етничке, вјерске или расне скупине убијањем њених чланова – истакао је Кајтази.
Споменик кога више нема
Централни споменик жртвама комплекса логора смрти НДХ Госпић – Јадовно – Паг, аутора Вање Радауша, подигнут је јула мјесеца 1961. недалеко православног гробља у Госпићу.
Уништен је у рату 90-тих.
Само мјесто и остатке споменика лоцирала је екипа удружења грађана Јадовно 1941, децембра мјесеца 2021. године. Овај видео запис урађен је маја мјесеца 2023. године.
Преносимо дио текста др Косте Поповића, посвећен споменику на Јасиковцу:
“Обележавање страдања жртава на Јадовну споjено jе са двадесетом годишњицом устанка и револуциjе у организациjи Савеза бораца НОР и одржана jе 27. јула 1961. у Госпићу. При томе jе доминирала прослава устанка и револуциjе. То jе утицало и на обележавање споменика страдалим жртвама терора и геноцида. На Јасиковцу краj госпићког гробља откривен jе споменик са скулптуром Личанке, маjке коjа оплакуjе жртве, посвећен жртвама фашистичког терора из Лике и других краjева побиjених од усташа на Јадовну.
На плочи испод споменика jе наведено да jе „њихово страдање допринело победи револуциjе, братству и jединству под руководством Комунистичке партиjе“. У говорима политичара jе истицано да jе крвљу жртава Јадовна и других стратишта „цементирано братство и jединство наших народа“.
(Из књиге: СПОМЕНИЦА грађанима Сремских Карловаца жртвама немачке агресиjе и усташког терора и геноцида од 1941- до 1944. године / уредник Коста Поповић.)