ЈАВНИ СКУП – ТРИБИНА, 80 ГОДИНА ОД „КОРДУНАШКОГ ПРОЦЕСА“
Савез Срба из региона је 17. јуна у Дому војске, са почетком у 19 часова, организовао предавање на тему 80 година од Кордунашког процеса. Након предавања промовисан је и јубиларни 100. број Српског кола.
На позив организатора, наведеној ТРИБИНИ – ПРЕДАВАЊУ, присуствовало је и 11 чланова партнерских Удружења, 6. и 35. Личке дивизије …. и Удружења избеглица из Р.Хрватске и то: БРАНКА МОСУРОВИЋ, ЉУБИНКА БОЈОВИЋ, МИРЈАНА ВУЊАК ЖИКИЋ, ВЕЉКО ЖИГИЋ, МИРКО БОШЊАК, РАДОВАН ОБРАДОВИЋ, БОГДАН ЂУКИЋ, МИРЈАНА ЛАЛИЋ, МИЛИЦА ТОДОРИЋ, БОСИЉКА ИЛИЋ и ЖЕЉКО БУРСАЋ.
О догађају који је на својеврстан начин одредио судбину Срба у Хрватској говорили су уредник СКД Просвјета из Загреба Чедомир Вишњић, виши научни сарадник др Момчило Диклић, виши научни сарадник Института за савремену историју др Милан Гулић и глумац Дејан Стојаковић.
Током Кордунашког процеса петорица угледних Срба су осуђени на смрт, а седморо је осуђено на вишегодишње казне и губитке грађанских права јер су се побунили против чињенице да док су се Срби борили и гинули у партизанским јединицама Хрвати су били привилеговани и на водећим положајима.
На смрт су 14. јула 1944. осуђени: Вељко Кораћ, члан Народноослободилачког одбора (НОО) Кордуна, Љубо Вујичић, члан которског НОО Слуња, Илија Жегарац, шеф партизанске штампарије, Милан Момчиловић, официр Плашчанског партизанског одреда и партизан Марко Мркић.
Судском пресудом у овом процесу на вишегодишњи принудни рад и губитак грађанских и политичких права осуђени су: Драгић Бунчић, Душан Балчин, Милица Вујчић, Милић Напијало, Милан Напијало, Јово Балчин и Љубо Мартиновић.
ЛИНТА: Кордунашки процес је класичан монтирани процес
Поздравну ријеч упутио је народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта који је рекао да је Кордунашки процес класичан монтирани судски поступак које је организовало руководство тадашње Комунистиче партије Хрватске на челу са Владимиром Бакарићем, Андријом Хебрангом и Стевом Крајачићем.
- Страдали су из само једног разлога јер је ова група угледних крајишких Срба промовисала једну велику идеју – да интересе Срба са Кордуна и крајишких Срба не могу никако заступати Хрвати, него да те интересе требају да заступају аутентични представници крајишког народа. То је био први велики обрачун са угледним крајишким Србима који су хтјели да воде самосталну српску политику у тадашњој Хрватској. То је настављено 1949. и 1950. године обрачуном са тројицом српских министара и Срби од тада више нису имали самосталну српску политику у Хрватској, нити људе који би истински артикулисали интересе српског народа.
Срби у региону су важно државно и национално питање
Линта се осврнуо и на јубилеј, 100. број Српског кола и рекао да је ово први јубилеј, и да се нада да ће лист опстати и до сљедећег јубилеја.
- У децембру 2025. славили бисмо деценију откако излази Српско коло. Савез као издавач настоји да промовише идеју да Срби у региону требају бити једно од важних државних и националних питања – рекао је Линта, те поздравио све представнике и предсједнике завичајних и борачких удружења, а прије свега породице страдалих у Кордунашком процесу.
ВИШЊИЋ: Дан пресуде овој групи бораца мора бити дан нашег националног покајања
Аутор књиге Кордунашки процес Чедомир Вишњић каже да је непотребно говорити колико су Срби као народ грешни према истини и према самима себи. Колико су били укопани, нарочито Крајишници, али не само они, у њихову традиционалну улогу, чувара државе и режима. А онда су дошле деведесете, сасвим у складу с прогнозама Кораћа, Жегарца и Бунчића, и морало се почети откопавати узроке и сазнавати општи ток.
- За све нас данас, мимо емоција које је тешко избјећи, остаје озбиљно питање, како да памтимо, да смјестимо у културу сјећања, како да обиљежавамо 14. јун? Дан изрицања пресуде. Чињенице су неумољиве, опет помало елиптично: нашим су рукама побили наше људе! Већ је тада морало бити јасно много тога што људи нису могли или нису жељели разумјети. Очекивала се побједа и пред тим су блиједили сви докази о неравноправном удјелу у њеном извојевању. А они су знали, и зато су и побијени! Зато, и кад кажемо данас, а ја то кажем с пуним увјерењем, да су Вељко Кораћ и Илија Жегарац наше националне иконе, ми ипак нисмо ријешили проблем до краја.
Управо због чињенице, ко је све сједио за судачким столом и ко је читао оптужницу. Иконични су ликови и због тога, а то је подједнако важно, што њихова побуна не дира трагичну величину устанка 1941. године. Зато и њих двојица и њихова група стоје у темељима модерног идентитета Срба из и у Хрватској којим избјегавамо старе подјеле, негативне дефиниције и посуђене величине. Или величине именоване од неког другог.
„… и сад свјестан своје велике погрешке изјављујем да страшна трагедија Српског народа у Хрватској, узрокована не његовом кривњом, доводи до његовог потпуног уништења, а негдје и истребљења. Тврдо смо били увјерени да се рат неће дуго свршити и да све што он буде трајао дуже да ће народна страдања бити већа и на крају крајева, плодове и муке Српских бораца уживаће они који су или отворенo сарађивали са окупатором тј. uсташе, или други дио Хрватског народа који није у борби учествовао. Из таквог гледања родила се и наша погрешна претпоставка о штетности НОБ по Српски народ, управо, не уопће борба, него овакова борба. Знали смо да је борбу требало започети, али друкчије је водити, тако да би што мање жртава било…”
Дио изјаве Илије Жегарца коју је дао 28. маја 1944.
- Дан пресуде овој групи бораца мора бити дан нашег националног покајања, наше пуне трезвености, нашег познавања и разумијевања властите хисторије, коју као ни ничију нису чинили само јунаци и свеци. Тиме један тужан дан добива смисао, а њихова жртва води у будућности – рекао је Вишњић.
Како Вишњић пише у својој књизи Кордунашки процес, постоји неколико верзија како су убијени. Неки тврде да су стрељани у шуми између Војнића и жељезничке станице Војнић, преко верзије о околини Топуског (Молинаријево врело), па до оне да су сва петорица заклани. Ову верзију сестри Вељка Кораћа испричао је један кордунашки борац. „Можда је нешто од овога истина, а можда и није, у сваком случају, намјера која је и спроведена, била је да се ликвидирају тајно и покопају без обиљежја. Јер то, наводно, нису заслужили.”
ДИКЛИЋ: Аутономија српском народу није дозвољена
Виши научни сарадник др Момчило Диклић је објаснио да су партизани на простору Кордуна тражили војни издвојени сатус, јер су видјели ако се настави тако поступати према Србима, они ће нестати.
- Они су били визионари наше судбине, у питању су били интелектуалци. Аутономија за српски народ им није дозвољена. Рекли су ми да је предлагач аутономије Моши Пијади 1942. био учитељ Љубо Вујичић. Он је на Кордунашком процесу, ако се не варам, први ухапшен и вјерујем да то није случајно. Србима су највише штете нанијели Милован Ђилас и Александар Ранковић.
Осврнуо се и на тврдњу великог комунисте и интелектуалца Ђуре Цвијића који је тврдио пред Други свјетски рат да Срби имају право на аутономију, а да је у Загребу превладала франковачка структура.
Завршио је у Стаљиновим чисткама, а право је питање колико је удјела у томе имао Јосип Броз Тито – наводи Диклић.
- Увелико се радило на исцртавању граница Хрватске, уз изговор да то нису праве границе као у буржоаским државама, што није било тачно и што су сви каснији догађаји потврдили.
ГУЛИЋ: Шта су Срби имали од конститутивности?
Др Милан Гулић наглашава да се треба поставити једно важно питање – шта су Срби имали од те и такве конститутивности, и да ли је она била гарант равноправности или имагинација сакривена иза рогопадних и сувопарних формулација социјалистичких уставотвораца.
- У самом врху власти, и ако су били Срби, они нису национални представници српског народа већ хрватски комунисти потекли из српских средина и српског народа. У Хрватској у том тренутку не постоји телевизија, радио, новине на српском језику, ћириличко писмо. Нема ни српских културних друштава. Просвјета је фактички престала са радом 1971, а 1980. избрисана из регистра организавција.
Посљедњих година Социјалистичке Југославије српски интелектуалци почињу да говоре о потреби стварања културних друштава са српским националним предзнаком, а у циљу афирмације српског националног идентитета и очувања српске културне баштине.
- Ова удружења се формирају, али под будним оком служби Републичког секретаријата унутрашњих послова или надзором „службе“. Управо захваљујући том надзору службе ми можемо да реконструишемо настанак тих друштава. Служба их врло темељно прати, имате видео и аудио записе и записнике иницијативних одбора са оснивачких скупштина. Она ће из фокуса службе изаћи када почињу да се организују радикалније организације, политичке партије и покрети, током 1989.
Гулић наглашава важност тих културних друштава јер је захваљујући њима дошло до афирмације српске националне свијести и артикулисања једне идеје да се унутар Хрватске створи српска аутономија.
- Током Републике Српске Крајине културна друштва су одиграла важну улогу јер су представљала носиоце културне политике.
Као значајне Гулић је поменуо книнску Зору која је настала у Далмацији и своју дјелатност почиње од новембра 1989, на Кордуну је формирано Српско културно друштво Сава Мркаљ, које своју дјелатност почиње од марта 1990.
- Оба друштва су организовала научне скупове, трибине, промоције, покренули су и издавачку дјелатност. Такође, обновљена је Просвјета 1990, а са радом 1992. у вријеме када је Република Хрватска независна држава. Просвјета постоји и данас и представља најзначајнијег носиоца српске културне политике у Хрватској.
ЋОРВИЋ: Уједињујмо се културом!
Главни и одговорни уредник Српског кола Трифко Ћоровић није присуствовао предавању и промовисању јубиларног броја из оправданих разлога, али је његово писмо прочитано у цијелости у којем између осталог каже.
„Када је у децембру 2015. године објављен први број Српског кола, мало ко је размишљао о јубилејима. Сви они који се баве издаваштвом добро знају колико је то мукотрпан, тежак и неизвјестан посао. Упорним и истрајним радом, борећи се из мјесеца у мјесец са бројним изазовима, стигли смо до јубиларног 100. броја… Поштујући еснафски кодекс планирамо да и у будућности афирмишемо оне теме које се тичу Срба из региона. Прије дужности да осмотримо српска пространства са националног становишта, ми их морамо сагледати као српски културни простор. Тако се и данас сјећамо ријечи Стојана Новаковића објављених у дубровачком Срђу 1908. године поводом анексије Босне и Херцеговине: „Уједињујмо се културом!”
Горе, o догађају који је на својеврстан начин одредио судбину Срба у Хрватској говорили су, с лева, глумац Дејан Стојаковић, уредник СКД Просвјета из Загреба Чедомир Вишњић, виши научни сарадник Института за савремену историју др Милан Гулић, виши научни сарадник др Момчило Диклић и модератор Трибине, новинар-ка Листа Српско коло, Драгана Бокун
Горе, с десна, седе, Р.Обрадовић, В.Жигић, М.Бошњак, М.Лалић, Б.Ђукић и Ж.Бурсаћ, стоје, Љ.Бојовић и Б.Мосуровић, доле, други ред, с лева, Ж.Бурсаћ, Б.Ђукић и М.Лалић
Горе, са МИОДРАГОМ ЛИНТОМ, председником Савеза Срба из региона и народним послаником у Скупштини Р.Србије, доле, трећи ред, седи, Б.Илић