Удружење 6. личке дивизије, Београд

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 15/16.02. ДАНА ДРЖАВНОСИ Р. СРБИЈЕ

10:00 Испред Поште бр. 6. у Савској улици – 12:00 ОРАШАЦ – 14:00 ОПЛЕНАЦ – 18:00 БЕОГРАД – Превозник НЕДАЛ Д.О.О. БЕОГРАД, Возило аутобус/минибус 20 + 1 место, Возач: ВЛАДА

  1. ДРАЖЕН РАСТОВАЦ – Вођа пута – Аутобуса
  2. НЕНАД СИМИЋ – Заменик Вође пута – Аутобуса
  3. МИРКО БОШЊАК
  4. ВИОЛЕТА НИНЧИЋ
  5. ВЕСНА ЏУВЕРОВИЧ
  6. БРАНКО ВУКИЋ

УКУПНО 6 + 1 КОРИСНИК

Захваљујући граду Београду, Секретаријату за социјалну заштиту, који је подржао реализацију програма, „КО НЕМА ПРОШЛОСТИ, НЕМА НИ БУДУЋНОСТИ“, за период реализације април 2020/март 2021. године, Делегација Удружења, од 6 чланова, коју је предводио ДРАЖЕН РАСТОВАЦ, члан УО присуствовала је Државној церемонији Дана државности Р.Србије, у Орашцу и Тополи – Опленцу, где је положила венац и одала заслужену почаст! У цркви Св. Ђорђа, на Опленцу, венац су положили МИРКО БОШЊАК И ДРАЖЕН РАСТОВАЦ!

По завршетку наведене церемоније, у Тополи у ресторану „Језеро“, уз ручак, Делегација Удружења наставила је дружење, да би без било каквих потешкоћа или непредвиђених задржавања, око 17:30 часова стигла у Београд!

Б.Вукић, В.Џуверовић, Н.Симић, М.Бошњак, Д.Растовац и В.Нинчић

ОРАШАЦ, 15.02.2021. године!

Централна државна церемонија обележавања Дана државности Србије – Сретења одржана је данас у меморијалном комплексу у Орашцу, код Споменика вожду Карађорђу, уз највише државне и војне почасти. Церемонију су предводили АНА БРНАБИЋ, председница Владе Р.Србије и ЖЕЉКА ЦВИЈАНОВИЋ, председница Републике Српске!

Полагању венаца претходио је помен Карађорђу и устаницима, који је служио владика шумадијски Јован са свештенством.

ОПЛЕНАЦ, 15.02.2021. ГОДИНЕ

Поводом обележавања Сретења – Дана државности Републике Србије, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања проф. др Дарија Кисић Тепавчевић положила је данас у име Владе Републике Србије венац на саркофаг вожда Карађорђа у Цркви светог Ђорђа на Опленцу.

Министарка Кисић Тепавчевић, која је и председница владиног Одбора за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, претходно је присуствовала централној државној церемонији обележавања Дана државности Републике Србије у Орашцу, код Споменика вожду Карађорђу. 

„Честитам Сретење и желим да у овој години сви грађани Србије буду пре свега здрави, а наша држава, као и до сада, јака, стабилна и просперитетна“, поручила је Кисић Тепавчевић у честитки поводом Дана државности. 

Венце су на саркофаг вожда Карађорђа у Цркви светог Ђорђа на Опленцу положиле и делегације Министарства одбране, општине Топола, Задужбине краља Петра Првог и представници удружења. 

ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Први српски устанак је био устанак Срба у Смедеревском санџаку и околних шест нахија против Турака у периоду од 15. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Вожд Карађорђе (1762-1817).
(Сабор у Орашцу)

Београдски пашалук

Српски народ је почетком XИX века био без државе.

Смедеревски санџак, или Београдски пашалук како је био познатији, био је погранична област према Аустрији. Управо на овом простору букнуо је Први српски устанак – прва фаза Српске револуције.

Београдски пашалук имао је дванаест нахија у коме је почетком XИX века живело око 400.000 становника. Становници су углавном били православни Срби, било је и нешто домаћих муслимана, Влаха, Јевреја и Рома.

Већи број Срба из пашалука већ је имао војно искуство добијено у ратовима као аустријски добровољци против Османлија. Један од војника био је и Ђорђе Петровић из Тополе, будући вожд Карађорђе (1762-1817).

Срби су, након слома буне под вођством Коче Анђелковића, добили амнестију одредбама Свиштовског мира из 1791. године. Управу у Београдском пашалуку преузели су јаничари, па се народ склањао у суседну Аустрију.

Султан Селим III је протерао јаничаре, а Србима је дао извесну аутономију – имали су слободу трговине и кнежинску самоуправу. Овај потез довео је до наглог привредног успона у пашалуку.

У Београд су се након извесног времена вратила четири јаничара – дахија: Фочић Мехмед-ага, Аганлија, Мула Јусуф и Кучук Алија. Њихов повратак довео је до погоршања услова живота. Због овога је део становника напустио Београд и отишао у Аустрију, а део се одметнуо у хајдуке.

Дахије су 1801. године убиле београдског везира Хаџи Мустафа-пашу и поделили власт у пашалуку између себе. Ускоро су завели страховладу која је угушила све привилегије које су Срби добили.

Угњетавање народа довело је до тога да кнезови почну да договарају подизање устанка. Дахије су за ове припреме сазнали и наредили су Сечу кнезова.

У Сечи кнезова је почетком фебруара 1804. погубљено више десетина српских кнезова. Међу њима су били и Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић.

Сеча кнезова није заплашила народ, већ их је подстакла на побуну. Устаничке вође су, на скупу у Орашцу, на Сретење, за вођу устанка изабрали Карађорђа Петровића.

Устаници су убрзо истерали дахије из Београда, а српски војвода Миленко Стојковић их је стигао код Дунава и погубио.

Устаници су захтевали самосталну управу за Београдски пашалук, а да српску аутономју гарантују усија и Аустрија. Сви њихови захтеви су одбијени, и рат је почео.

Након бројних победа Карађорђевих устаника, као што су оне на Иванковцу, на Мишару код Шапца или у боју на Делиграду, Порта је била приморана да устаницима понуди мир.

(Бој на Мишару)
(Петар Ичко, око 1755-1808)

Резултат устанка, који је из побуне на дахије прерастао у ослободилачки рат, био је ослобођење Београда у јануару 1807. године након чега је овај град постао престоница обновљене Србије.

Борба за независну државу

Преговоре о миру и аутономији с Високом портом водио је Петар Ичко. На преговорима вођеним почетком 1807. године договорена је широка аутономија за Србију, али је она остала у оквирима Османског царства. Устаници су Ичков мир одбацили.

Карађорђе је 1809. поново кренуо у борбу против Турака. Његова жеља је била да се преко

Сјенице споји са Црном Гором. Српске трупе поражене су у боју на Чегру 1809. године, што је Османлијама отворило пут ка Београду.

Русија, због очекивања Наполеоновог напада, није могла да се осетније ангажује на Балкану. Ова земља је са Османским царством потписала мировни уговор у Букурешту 1812. у чијем осмом члану се каже да уз општу амнестију за побуну против султана, Србима у пашалуку, ако положе оружје и пусте османске војне посаде у градове, била је обећана аутономија.

Устаничко вођство је одбило одредбе Букурешког мира.

Након одбијања мира, на Србију је кренула велика османска војска у лето 1813.

Након бројних борби и великог слома српске војске, Карађорђе је напустио Србију и, заједно са великим бројем војвода, потражио је уточиште у аустријском Срему.

Србија је, за одмазду, стављена под огањ и мач, а српско робље се дуго продавало на цариградским трговима.

Установе устаничке државе

Поред Карађорђа, устанком су управљале и локалне старешине, војводе и кнезови. Управни савет, који је за циљ имао успостављање нове власти и смањење моћи вожда Карађорђа, успостављен је 1805. године под именом Правитељствујушчи совјет.

(Табла на кући у улици Браће Југовића у Београду у којој је Совјет заседао)

Совјетом је, у Смедереву, председавао Прота Матеја Ненадовић. Чиниле су га највиђеније старешине које су заседале под сликом цара Душана.

Совјет је, након што би за све значајније одлуке добио и сагласност самог Карађорђа, организовао власт по градовима и селима, оснивао судове и школе, прикупљао порез, снабдевао војску итд.

Након што је преуредио Совјет 1811. Карађорђе је признат за „врховног вожда“, а Србија је добила шест министарстава (попечитељства) – правосуђа, унутрашњих послова, спољних послова, финансија, војске и просвете.

Тадашња Србија посебно је бринула о школству и образовању.

Карађорђе је позвао Доситеја Обрадовића да дође у Србију и постави темеље њеном културном и просветном преображају.

Доситеј је био први министар просвете у обновљеној Србији.

(Доситеј Обрадовић, 1742-1811)