Удружење 6. личке дивизије, Београд

Зашто славимо 8. март као Дан жена

У Србији, први пут, Дан жена обележен је 1914. године!

Међународни дан жена или, колоквијално, 8. март (Осми март), дан је посвећен женама и слави се сваке године 8. марта. Овај дан је настао као дан борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца.

Швајцарска је последња земља у Европи која је увела право гласа женама (1972)

Иако се углавном обележава поклањањем цвећа и слаткиша, овај празник треба да нас опомене на, често угрожена, права запослених жена

Међународни дан жена, популарно назван „Осми март“, празник је економских, политичких и друштвених достигнућа жена. Идеја да се овај празник обележава појавила се почетком 20. века, у доба брзе индустријализације и економске експанзије која је често доводила до протеста због лоших радних услова. Тридесетих година неке државе су престале да обележавају овај празник, али су 1975. године Уједињене нације почеле званично да га обележавају.

Дан жена се обележава као успомена на пожар у текстилној фабрици „Триангле Схиртњаист“, који се догодио у Њујорку 1911. године. Тога дана погинуло је преко 140 жена.

Прве јавне демонстрације жена запослених у индустрији одеће и текстила догодиле су се 8. 3. 1857. у Њу Јорку. Текстилне раднице су протествовале због лоших радних услова и ниских плата. Демонстранте је растерала полиција, а два месеца касније, те исте жене су основале синдикат.

Протести на 8. 3. су се догађали и следећих година, од којих је најпознатији био 1908. године, када је 15.000 жена марширало кроз Њу Јорк тражећи краће радно време, боље плате и право гласа. Прва међународна женска конференција одржана је у Копенхагену 1910. године у организацији Социјалистичке Интернационалне. Празник је установљен на предлог славне немачке политичарке и борца за људска права Кларе Цеткин. Већ следеће године празник је обележило милион људи у Аустрији, Данској, Немачкој и Швајцарској.

Први Дан жена се славио 28. 2. 1909. у САД поводом декларације коју је донела Социјалистичка партија Америке.

Демонстрације поводом Међународног дана жена у Русији биле су први степеник руске револуције. Након Октобарске револуције, бољшевичка феминсткиња Александра Колонтаи наговорила је Лењина да 8. 3. постане државни празник. Он се током совјетског периода користио за обележавање „херојства радница“.

Државе на Западу су Дан жена углавном престале да обележавају 1930-их година, делом и зато што су га повезивале са комунизмом. Међутим, феминисткиње су поново почеле да га славе шездесетих година. За Међународну годину жене проглашена је 1975. година. Тада су Уједињене нације почеле званично да обележавају Међународни дан жена.

Као међународни дан жена, осми март (по први пут тачно одређени датум), прихваћен је 1917. године. Уједињене нације су од 1975. године, коју су прогласиле за Међународну годину жена и службено почеле обележавати Међународни дан жена. У међувремену су уведене институције као што су трудничко боловање, ограничење рада жена у трећој (ноћној) смени, иста плата за исти рад, право гласа и многе друге. Обично се прославља даривањем жена цвећем.

ФЕМИНИСТИЧКИ ПОКРЕТ ЖЕНА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА (1918-1941)

У међуратној Југославији, поред, раније формираних, хуманитарних друштава јављају се и прве феминистичке организације које се залажу за политичка права жена. О раду и организовању феминистичког покрета у међуратној Југославији може да се говори почев од 1919. године. Друштва која су баштинила феминистичке идеје 1926. године су се издвојила од женских, посвећених искључиво хуманитарном раду. Жене из тих друштава створиле су нови савез у који су могла да се учлане искључиво друштва Женски покрет. Краљевина Југославија је у свом оквиру имала шест различитих правних подручја. Све време трајања ове државе није извршено уједначење грађанског права. Женска удружења се све време трајања Краљевине настојала да се права жена и мушкараца законски изједначе.

Тридесетих година јавља се тзв. салонски комунизам. Поједине госпође и госпођице пружале су материјалну помоћ Комунистичкој партији Југославије, криле по својим становима и помагале комунистима око организације партијских састанака, што у књизи Живот и прича детаљно описује Јара Рибникар. Међутим, много већи број активисткиња укључених у рад КПЈ потицао је из нижих друштвених слојева. Циљ КПЈ је био да привуче и што већи број жена, па је зато јавно истицао економску, друштвену и политичку једнакост међу половима. Тадашње политичке партије женама нити су отварале могућности да се политички активирају, нити су у своје програме уносиле питање положаја жена, а КПЈ је нудила женама потпуно нову димензију живота.

Краљевина Југославија је била једно од друштава у којима влада дубока унутрашња политичка, социјална и међунационална напетост. Прошавши кроз раздобље диктатуре и велике економске кризе, то друштво је дочекало почетак Другог светског рата у фази релативног економског успона и политичког смиривања, која је уследила после политичког споразума двеју највећих југословенских нација 1939. године.

Жене у НОБ-у и НОР-у, 1941/45. године!

ИЗ КЊИГЕ ДЕСE СТОЈИЋ – ПРВА ЖЕНСКА ПАРТИЗАНСКА ЧЕТА

Освјештавање и ослобађање личке жене текло је упоредо с осувремењивањем личког села. Тај пут би се могао окарактеризирати као врло постепен. Све до првог свјетског рата личка жена се без поговора бринула о дјеци и кући, плела је и ткала, везла. У доба велике економске кризе, кад мушкарци масовно одлазе на рад у западне земље и руднике Југославије, жена се бави и пољопривредним пословима те узгојем стоке. Како је личка земља шкрта, а оновремено оруђе примитивно, тако су ситна господарства у просјеку била на граници биједе и жена се морала надљудски довињавати да би прехранила многа дјечја уста. Дакле, најелементарнији опстанак била је велика брига личког становништва тога времена, па се ријетко похађала основна школа, јер су и дјеца била потребна као припомоћ у пољопривреди и сточарству. Стога је у Лици евидентиран огроман постотак неписменог становништва, што су га у већем дијелу сачињавале дјевојке и жене. Иако ће се то стање из темеља промијенити тек с НОБ-ом, зачетак промјене је у периоду између два рата. Након октобарске револуције и формирања КПЈ напредне идеје помало продиру и у личко село. Но, тек с оснивањем партијских и скојевских организација долази до политичког буђења личког села. У том периоду и жене се почињу занимати за образовање, дјецу уписују у школе, а оне похађају разне аналфабетске и домаћинске течајеве. Са свијешћу да се земља може лакше и брже обрађивати интересирају се за модеран начин обраде, тако и за хигијенске мјере, здравље и исхрану дјеце и одраслих. Сва та сазнања усвајају заједно с осталим прогресивним идејама и ставовима, с којима их упознаје напредна омладина. Комунистички оријентирани студенти, учитељи и средњошколци у томе им помажу и опскрбљују их с прогресивном литературом. Активност чланова КПЈ и СКОЈ-а била је врло утицајна на подручју Лике од 1936. године надаље. Но, пошто је КПЈ била у илегали, своје дјеловање на масе проводила је преко легалне организације »Сељачко коло« које је формирано у оквиру Самосталне демократске странке у сврху просвјећивања села.До 1938. године, дакле, годину дана од почетка формирања друштва, основани су у многим селима Лике огранци »Сељачког кола«, међу којима и неколико огранака с активним женским омладинским секцијама.

Почетком устанка, 1941. године и у вријеме оснивања првих органа народне власти, жене су се укључивале у широки народни фронт. Широм земље осниване су разне организације жена са истим циљевима: ослобођење земље од окупатора и борба за равноправни положај жена у друштву. Оне су се масовно прикључивале НОП-у као борци, војни и политички руководиоци, лијечнице, болничарке, а посебно као активне судионице у залеђу фронта.

О значајном учешћу жена у НОБ-у треба истакнути примјер Прве женске партизанске чета која је формирана у Лици, у селу Трнавac, 25. августа 1942. године као јединствени догађај, не само на нашим просторима већ и у покретима отпора свих европских земаља. У Трнааавцу се скупило око 700 жена, а у чету је уврштено тек њих 74 (омладинке од 15 до 25 година старости и једна жена од 32 године). Све припаднице чете биле су из села источне Лике и све су биле српске националности. Чин шишања косе по уласку у јединицу, облачење у „мушке“ униформе, војна обука кроз коју су морале проћи био је доказ њихове устрајности у намјери да се прикључе партизанским јединицама као доиста равноправне партизанке. Због масовног одазива жена, у Лици су од 10. Септембра до 15. Октобра 1942. године формиране још четири искључиво женске чете.

Жене су жртвовале своје младе животе, свјесне да је пут до циљева НОБ-а у Хрватској могуће остварити само беспоштедном борбом с носитељима најстрашније идеологије у повијести наших народа – фашизма!

О значајном учешћу жена свједоче и подаци да су у НОБ-у у Хрватској с пушком у руци судјеловале 43.660 жена, да је животе положило 4.579 жена, да су 40.150 жена страдале као жртве фашистичког терора и да је од 290 проглашених народних хероја само 18 жена, од којих су њих 14 положиле своје животе у НОБ-у.

На Првој земаљској конференцији у Босанском Петровцу, 6 децембра 1942. године, АФЖ је постао јединствена организација свих жена Југославије и важан чинитељ у Народном фронту у погледу мобилизације жена у антифашистичкој борби, те у борби за ново уређење земље. Организације жена оснивале су се на истим темељима као и организације Народног фронта, којих су били колективним члановима. Посебни одбори АФЖ-а скупљали су храну, ођећу и санитетски материјал за Народноослободилачку војску, бринули су се за обраду земље, за жетву и сјетву, за болнице, за дјецу, за курирску службу и слично.

Рад мјесних одбора Антифашистичког фронта жена одвијао се кроз редовне недељне састанке, сакупљање хране, обуће, ођеће и другог материјала за партизане и илегалце, његу рањеника, обрађивање поља, држање стража. Важан је био и „политички рад“ који је подразумијевао читање пропагандног материјала, расправљање о догађајима на фронту и сл. Мјесни и други одбори АФЖ-а били су повезани с другим организацијама у народноослободилачком систему: Савезом комунистичке омладине (СКОЈ), народноослободилачким одборима (НОО) и другим организацијама. У мјесним одборима АФЖ-а бар једна чланица била је „скојевка“, а у мјесним народноослободилачким одборима била је увијек бар једна жена.

АФЖ је дјеловала на отклањању посљедица рата, потицању одгоја и образовања, изградњи нових стамбених објеката, културном раду и др. Посебно се радило на школовању женске дјеце, те супростављању дискриминацији и сегрегацији жена.

Питање законске равноправности није се постављало, јер су је жене својим судјеловањем у Народноослободилачком покрету већ оствариле одређена права. Све што је послије Фочанских прописа о принципима равноправности записано у каснијим Уставима „нове“ Југославије и у разним законима, резултат је борбе самих жена у феминистичким и антифашистичким женским организацијама прије рата, као и њихове борбе у току рата.

На Првој земаљској конференцији жена, у Босанском Петровцу, поздравни говор је одржао заповједник Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије Јосип Броз Тито.

1. Из говора друга Тита на Првој земаљској конференцији Антифашистичког фронта жена у Босанском Петровцу, 6. XII 1942. године

2. Из говора Друга Тита на митингу жена Србије у Београду, 28. I 1945. године

– Жене Југославије показале су свој хероизам још у оно вријеме кад се тек зачињао антифашистички покрет жена, 1936. године, тежећи да буду у првим редовима борбе за угњетене и израбљиване народе Југославије.

– Кћери наших народа стале су у прве редове Народноослободилачкевојске и партизанских одреда Југославије. Наша позадина је, више него ишта друго, доказ колико су оне свијесне овог хисторијског момента, кад се одлучује судбина читавог човјечанства, кад се одлучује судбина жена.

– Ја се поносим што стојим на челу армије у којој има огроман број жена. Ја могу казати да су жене у овој борби по свом хероизму, по својој издржљивости биле и јесу на првом мјесту и у првим редовима, и нашим народима Југославије чини част што имају такве кћери.

– Наше жене нису ушле у ову борбу случајно, несвијесно, спонтано, већ свијесно, свијесне хисторијског збивања, свијесне да борба која се води за ослобођење нашег народа, јесте борба за срећнију будућност наших народа и срећнију будућност самих жена.

– Можда неко на страни сања да ће у Југославији послије рата почети опет по оном старом, па ће жене пријећи у кухињу и неће одлучивати ни о чему. Али, жене су, другови и другарице, положиле испит зрелости; оне су показале да су способне не само да раде код кућанства, него и да се боре с пушком у руци, да могу и да владају и да држе власт у рукама.

-Жене Југославије, које су у овој борби, са таквим самопријегором дале такве жртве, оне што тако упорно стоје у првим редовима народноослободилачке борбе, имају право да овдје, данас, једанпут заувијек, утврде једну чињеницу: да ова борба мора донијети плода и за жене народа Југославије, да никада више нико неће моћи истргнути те скупо плаћене плодове из њихових руку! За ову ствар наших жена стајаће наша Народноослободилачка војска и све жене које се налазе у првим редовима велике борбе.

– Српске мајке и сестре, које сте овој тешкој и крвавој борби дале најбоље своје синове, захваљујем вам на ономе што сте до данас допринијеле натчовјечанској борби наших народа. Захваљујем вам на огромним жртвама које сте поднијеле за спас своје отаџбине, за спас наших народа, наше слободе и независности.