ОБЕЛЕЖЕНА ГОДИШЊИЦА ТИТОВЕ СМРТИ
И ове 2022. као и претходних година, Делегација удружења, од 6 чланова, ВЕЉКО ЖИГИЋ, вођа Делегацуије, МИЛИЦА ТОДОРИЋ, МИРЈАНА ЛАЛИЋ, ВЕСНА ЏУВЕРОВИЋ, МИРКО БОШЊАК и ВЕЉКО ГОГА, посетила је „КУЋУ ЦВЕЋА“, где је на Спомен плоче, Друга Тита (М.Лалић, В.Џуверовић, М.Бошњак и В.Гога) и Другарице Јованке Броз (М.Тодорић, М. Лалић и М.Бошњак), положила венце и цвеће, одала заслужену почаст!
04.05.1980. Дан када је умро Тито и када је плакала цијела Југославија
На данашњи дан прије 42 годинe умро је Јосип Броз Тито, доживотни предсједник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) и Савеза комуниста Југославије, маршал и врховни командант оружаних снага, који је управљао Југославијом 35 година.
Од Титове смрти прошло је 42 годинe, али многи грађани бивше СФРЈ и даље обилазе његов гроб у Кући цвијећа на Дедињу, у Београду, гђе је прије осам година сахрањена и његова супруга Јованка.
Датум Титове смрти поклапа се са почетком економске кризе у СФРЈ. Тито се разболио у 88. години, али га то није спријечило да учествује на Самиту несврстаних у Хавани 1979. године. Нову 1980. годину дочекао је у Карађорђеву, али није могао да стоји, па је честитку народима Југославије изговорио сједећи. Три дана касније смјештен је у Клинички центар у Љубљани због зачепљења бутне и поткољеничне артерије, а 20. јануара ампутирана му је лијева нога, док су му током фебруара отказали бубрези, а затим су се јавили проблеми са срцем и плућима.
Умро је 4. маја 1980. у 15.05 сати. У 18.50 сви ТВ екрани зацрњени су на 30 секунди, а онда је спикер Миодраг Здравковић сузних очију изговорио: “Умро је друг Тито”.
Сахрани Јосипа Броза Тита у Београду присуствовало је више од 200 истакнутих личности из цијелог свијета, укључујући и предсједника СССР-а Леонида Брежњева, канцелара тадашње западне Њемачке Хелмута Шмита, челника ДДР-а Ериха Хонекера и британску премијерку Маргарет Тачер.
Тито је сахрањен уз тактове Интернационале и југословенске химне, а у градовима и лукама широм државе ођекивале су сирене.
Десет година касније бивша Југославија била је поприште грађанских ратова, након сецесија бивших југословенских република, прво Словеније, а затим Хрватске и Босне и Херцеговине.
Јосип Броз Тито рођен је у Кумровцу, у Загорју, у мјешовитој хрватско-словеначкој породици маја 1892. године. Током његовог живота као датум рођења обиљежаван је 25. мај, и то као “Дан младости”.
Као аустроугарски војни обвезник учествовао је у Првом свјетском рату, с чином каплара, између осталог и на српском фронту. Рањен је и заробљен у Галицији, на руском фронту, 1915. године, па је извесно вријеме провео као заробљеник у Русији. У његовим званичним биографијама, у послијератном периоду, навођено је да је потом учествовао у Октобарској револуцији.
У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца вратио се крајем октобра 1920. године, када постаје члан Комунистичке партије. Године 1937. постао је генерални секретар КПЈ, послије смјењивања и стријељања Милана Горкића, претходног лидера те партије. Радио је и школовао се 1936. и 1937. године у Коминтерни у Москви.
Било је то вријеме најоштријих чистки унутар совјетске номенклатуре и комунистичке интернационале, када је ликвидиран знатан број и југословенских комунистичких првака.
Као лидер КПЈ предводио је у Другом свјетском рату партизански покрет, а из рата је изашао као легендарни вођа.
Осим борбе против окупатора, јединице под његовом командом спровеле су комунистичку револуцију, током и након рата, у којој су, између осталог, у спровођењу револуционарне “правде” нестале и десетине хиљада некомуниста под образложењем “борбе против сарадника окупатора”, посебно на Голом отоку.
Године 1948. одбацио је Резолуцију Информбироа комунистичких партија и одолијевао снажном Стаљиновом притиску, након чега је годинама вјешто балансирао између источног и западног блока, изборивши сасвим особену позицију Југославије као челнице Покрета несврстаних.
Његова улога у Покрету несврстаних, у познијој фази, посебно је упамћена по досљедном настојању да се несврстани задрже по страни од утицаја појединих проблоковски опредијељених чланица.
У унутрашњој политици оставио је уређење које се на крају показало као неодрживо за функционисање СФРЈ, попут Устава из 1974. године, који је практично развластио државу на рачун република.
Тито је умро 4. маја у 15.05 часова. У 18.50 сви ТВ екрани зацрњени су на 30 секунди, а онда је спикер Миодраг Здравковић прочитао: „Умро је друг Тито“. Сахрани Јосипа Броза Тита 1980. године присуствовало је више од 200 истакнутих личности из целог света, међу којима су били Индира Ганди, Маргарет Тачер, Леонид Брежњев…
Сахрана Јосипа Броза Тита одржана је 8. маја 1980. године у Београду, где је по сопственој жељи сахрањен у зимској башти своје резиденције на Дедињу, која је након тога названа „Кућа цвећа“. Поред великог броја грађана Југославије, сахрани је присуствовало 209 делегација из 128 земаља света, због чега је званично проглашена за најпосећенију сахрану неког државника у историји. Сахрани је претходио пренос његових посмртних остатака Плавим возом из Љубљане, преко Загреба у Београд, где су три наредна дана били изложен у централног сали згради Скупштине СФРЈ. Овде су му грађани, домаће и стране делегације, у мимоходу одавале последњу почаст. Титова сахрана је директно преношена преко телевизије у Југославији и још 16 земаља света, а у неколико земаља је накнадно емитован цео снимак или важнији делови сахране, због чега је према подацима Евровизије проглашена за други најгледанији догађај у 20. веку, одмах после слетања Мисије „Аполо 11” на Месец, јула 1969. године. Титов гроб се налази у саставу Музеја Југославије и од сахране до данас га је посетило преко 20 милона људи.
„УМРО ТИТО – ЖИВИ ДЕЛО“, „ПОСЛЕ ТИТА БИЋЕ ТИТО“, „ТИТО НИЈЕ УМРО ЈЕР НИКАДА НЕЋЕ БИТИ ЗАБОРАВЉЕН“………… !
– 04.05.1980. Дан када су и спортске новине пренеле најтужнију вест за Југословене
ТИТО НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕН – На годишњицу смрти Јосипа Броза КОЛОНЕ ИСПРЕД КУЋЕ ЦВЕЋА
Десетине аутобуса из скоро свих држава бивше Југославије, од ранихн јутарњих часова су били запосели део испред Музеја Југославије на Дедињу, у оквиру које се налази и Кућа цвећа, а све поводом 42. годишњице од смрти Јосипа Броза ТИТА!
Традиционално, већина је дошла са заставама и другим обележјима бивше државе, али и венцима и цвећем које је положено на Титов и Јованким гроб, док су се испред музеја продавали беџеви са Титовим и Јованкиним ликом, магнети, књиге… али и други сувенири.
Међу посетиоцима је највише старијих грађана, али има и млађих који нису били рођени када је Тито умро, па чак и странаца који су искористили боравак у Београду да баш на наведени дан посете Кућу цвећа.
Новине су данима после његове смрти непрестано објављивале текстове о њему уз упечатљиве наслове које и данас многи памте.
Неки од наслова „Умро наш председник маршал Јосип Броз Тито“, који је дала Политика или „Бол за дивом“, који је био преко целе стране спортских новина „Спорт“, својеврстан су подсетник једне епохе која је преминула заједно са другом Титом.
ШТА ЈЕ НАМА ТИТО ДАНАС
Питали су грађане Србије да бирају између Пашића, Тита, Милошевића, Ђинђића, Коштунице, Тадића и Вучића и ево ШТА СУ РЕКЛИ.
Када би грађани Србије, са свим својим историјским знањем, данас на изборима бирали између Николе Пашића, Јосипа Броза Тита, Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице, Бориса Тадића и Александара Вучића, ИЗАБРАЛИ БИ ТИТА!
То је показало истраживање „Недељника“ на постављено питање: „Да можете сутра на изборима да гласате, за кога бисте од понуђених кандидата гласали?“
Истраживање које је за „Недељник“ урадила агенција за иситивање јавног мњења, показало је да би тза Тита гласало 24,6 одсто, као и да је одмах иза њега актулени председник Александар Вучић са 23,5 одсто.
Критеријуми за одабир, наводи се, већ на први поглед су јасни – реч је о људима који су водили земљу и у одређеним тренуцима били најмоћнији политичари који су држали судбину земље (или је још увек држе) у својим рукама.
Истраживање је спроведено на 802 испитаника у периоду од 23. до 30. јуна ове године.
Апсурд је да би Јосип Броз Тито, наводи „Недељник“, као човек који је у овој земљи укинуо изборе, победио на хипотетичким изборима.
Према резултатима истраживања Зоран Ђинђић би добио 10,7 одсто гласова, Слободан Милошевић 7,4 одсто, док би Никола Пашић имао 4,4 одсто подршке.
Борис Тадић са 2,1 одсто и Војислав Коштуница са 0,7 су на зачељу колоне. Ниједан од наведених као свој одговор је навело 18,7 одсто испитаних, а да не зна за кога би гласало навело је 7,9 одсто.
Добре идеје умрле су са њим, од социјализма нам је остао само менталитет, а од братства и јединства МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ!
Марко Ташковић, 02.05.2020. 21:18
Тешко је причати о златном добу владавине Јосипа Броза Тита, животном стандарду, чувеном „црвеном пасошу“, путовањима за викенд у Трст, а не споменути масовна убијања, Голи оток и прогоне неистомишљеника. Тако је и данас, четири деценије након његове смрти.
Доживотни председник СФР Југославије владао је 35 година, пет година краће него сви његови наследници заједно на овим просторима. Ипак, ретко где осим можда у Словенији, се период након Тита може сматрати успешнијим, лепшим и бољим .Управо је то и највећи усуд његове владавине. Живео је и владао као да сутра не постоји. Зато су га и сва добра која је направио једва надживела – тек за коју годину.
Историчар Срђан Цветковић открива за „Блиц“ због чега се и дан данас са сетом сећамо времена Тита.
– Биле су то године мира, суживота, културне размене и релативне отворености према свету у поређењу са осталим диктатурама Источног блока. Златно доба Титове владавине су две деценије од средине педесетих до седамдесетих година када се кренуло у завртање српске руке и неки облик неостаљинизма. У тих 20 година се свакако боље живело, али је држава касније ушла у економски проблем због огромних страних кредита узетих највише током седамдесетих година. Епилог свега био је банкрот 1983. године који је признала и председница Савезног извршног већа Милка Планинац – подвлачи Цветковић.
Чак и у златно доба Југославије велики број људи отишао је из земље, наглашава наш саговорник.
-Расла је незапосленост и дошло је до одлива радне снаге, пре свега занатлија на Запад. Отишло је око милион људи. Проблем је био што се страни кредити нису улагали у производњу него у потрошњу. Рецимо, у то време у Србији је подигнуто око 10.000 викендица, путовало се у Трст сваког викенда. И то је парадокс. Иако се у златно време Титове владавине живело чак и боље него данас што се може видети и у тадашњим филмовима по одећи и храни, народ је масовно одлазио у иностранство. Опет, девизе су улагане више у потрошњу него производњу што је резултирало највећим дуговима током седамдесетих година. Вођена је нерентабилна инвестициона политика – апострофира Цветковић.
Братство и јединство на лошим темељима
Добре идеје Титове владавине практично су умрле са њим.
– Братство и јединство је била свакако добра идеја иако постављена штетно на рачун Србије и истине. Инсистирало се на вештачкој симетрији као што је, на пример, једнак допринос народноослободилачкој борби. Колико је све било постављено на лошим темељима могло је да се види током деведсетих година. Какво је то братство и јединство кад смо могли онако да се покољемо. Држава је жив организам и када годинама потискујете истину и проблеме све вам се касније врати знатно већим интензитетом – каже Цветковић.
Данашњи пасош само бојом подсећа на чувену црвену „путовницу“ – можда и најсветлије обележје СФРЈ.
– Релативна отвореност економије и културе, као и могућност путовања позитивне су карактеристике Титове власти. Такође, заоставштина његовог времена су и лепе велике зграде и путеви односно архитектура и инфраструктура. Такође, остаће записано да је Тито покренуо масовно описмењивање становништва и да је женама дао право гласа. Иако до деведесетих година нисмо имали праве изборе па је и то право било ограничено. Такође, систем образовања је био такав да је наставним садржајем од грађана стварао поданике, а не људе са критичним мишљењем. Данас су то углавном пензионери који и даље очекују од једног човека да реши све проблеме у држави – подвлачи Цветковић.
Како каже, Титова владавина донела је политичку културу која се одржала готово до данашњих дана.
– Створено је друштво које зависи од једне партије и одлука једног човека или његове околине, на пример, Станета Доланца и осталих. То је било партизовано друштво пошто су чланови партије били привилеговани. Остали су прогањани, затварани, живели под цензуром, забрањиване су им књиге и филмови. Тек касније Тито је схватио да би култура могла бити пропагандни излог Југославије прем а Западу. Због тога су интелектуалци имали одређену слободу у стварању све док њихова критика није била усмерена ка унутра и режиму. Систем је био изузетно репресиван, памте се ригорозне мере, судови, киднаповања, осуде студената. Не треба заборавити на којим основама је читав систем заснован на уклањању свих политичких и класних противника, прогањању и масовним убиствима- каже Цветковић.
– Практично код нас још од периода 1903. до 1914. године нема демократске културе, немамо смену власти нити институције попут парламента, судова – објашњава историчар и додаје да репови такве примитивне политичке културе живе и данас.
С лева, ВЕЉКО ЖИГИЋ, МИЛИЦА ТОДОРИЋ, МИРКО БОШЊАК, МИРЈАНА ЛАЛИЋ, ВЕЉКО ГОГА и ВЕСНА ЏУВЕРОВИЋ – Делегација Удружења у „КУЋИ ЦВЕЋА“, 04.05.2022.
