
29.09.1991/29.09.2022. године – Oбележена годишњица од смрти НХ МИЛАНА ТЕПИЋА!
Церемонију, којој је присуствовао и Државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Миодраг Капор, код споменика народног хероја Милана Тепића у истоименој улици у Београду. је предводио први потпредседник Владе Републике Србије и министар одбране Небојша Стефановић.
„Нема војске на свету која се не би поносила увек и свуда чињеницом да је имала у својим редовима величину какав је био Тепић, нема народа који не би уздигнутог чела говорио Тепић је од нашег рода. Нажалост, ову земљу су у неким претходним временима водили и људи који су се стидели српских хероја, њихова имена нису изговарали, а још мање се борили да им се одају све почасти како доликује. Људи којима правда за српску децу која су убијана бомбама док су у избегличким колонама, напуштајући своја вековна огњишта у Хрватској, путовала ка Србији – никада није била тема“, рекао је министар.
Он је истакао и да су срећом, та времена иза нас.
„Србија на челу са председником Вучићем нема намеру да икада више ћути на злочине над нашим народом, а и те како се дичи људима као што је Милан Тепић. Исправља полако, али упорно, све неправде према њима и намерава да дуго, дуго у свим наредним поколењима памти своје јунаке. Никог не мрзи, пружа свима руку сарадње, али не заборавља, да нам се нека прошла времена у којима смо тешко страдали не би поновила“, рекао је министар Стефановић.
Министар одбране је овом приликом подсетио и на страдање војника Стојадина Мирковића.
„Желим овом приликом да одамо пошту и Стојадину Мирковићу, тада деветнаестогодишњем војнику, који је одбио Тепићеву наредбу за повлачење и страдао држећи му одступницу. Посебно бих поздравио његову породицу, они су у овом тренутку у Горњим Лесковицама. Достојанствено најближи носе већ више од 30 година свој бол за Миланом и Стојадином, живе са празнином и знамо да њу у њиховим срцима ништа не може попунити. Дужни смо им да никада не дозволимо да се величина њихових подвига заборави.
Они су уткали своје животе у темеље наше отаџбине, били су одани својој заклетви до последњег даха и ми морамо да градимо и јачамо нашу Србију сваког дана, како би све будуће генерације Мирковића и Тепића и свих других породица у овој земљи живеле у миру и благостању“, поручио је министар Стефановић.
Венце су положили и предсдтавници Војске Србије, заменица градоначелника Београда Весна Видовић, чланови породице народног хероја Милана Тепића, делегације борачких и удружења опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, међу којима и Делегација 6. Личке……. од 12 чланова и то: БРАНКА МОСУРОВИЋ (уједно члан Секције 1. пролетерске НОУ бригаде, НИКОЛА РАДИЋ (нажалост сада пок. јутрос је преминуо, уједно био члан и Удружења 7. Бнијске дивизије), МИЛИЦА ТОДОРИЋ, РАДОВАН ОБРАДОВИЋ (као заменик председника ГО СУБНОР Београда, положио венац), НАТАША ТОДОРИЋ, ДУШАН СУРЛА, МАРИЈА ОБРАДОВИЋ, РАЈКО АНДРИЋ, МИРКО БОШЊАК, БОГДАН ЂУКИЋ, ВЕЉО ГОГА И ВЕЉКО ЖИГИЋ. У име Удружења венац су положили и одали почаст, МАРИЈА ОБРАДОВИЋ И МИРКО БОШЊАК!
Милан Тепић је рођен у месту Комленац код Козарске Дубице, 1957. године, а погинуго је 29. септембра 1991. године у Беденику код Нове Раче. Не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе.
Председништво СФРЈ је 19. новембра 1991. године постхумно одликовало мајора Милана Тепића „за изванредан подвиг у борби против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару“ Орденом народног хероја Југославије и прогласило народним херојем Југославије.

С лева, БРАНКА МОСУРОВИЋ (уједно члан Секције 1. пролетерске НОУ бригаде, НИКОЛА РАДИЋ (нажалост сада пок. јутрос је преминуо, уједно био члан и Удружења 7. Бнијске дивизије), МИЛИЦА ТОДОРИЋ, РАДОВАН ОБРАДОВИЋ (као заменик председника ГО СУБНОР Београда, положио венац), НАТАША ТОДОРИЋ, ДУШАН СУРЛА, МАРИЈА ОБРАДОВИЋ, РАЈКО АНДРИЋ, МИРКО БОШЊАК, БОГДАН ЂУКИЋ, ВЕЉО ГОГА И ВЕЉКО ЖИГИЋ. У име Удружења венац су положили и одали почаст, МАРИЈА ОБРАДОВИЋ И МИРКО БОШЊАК!



Извештај припремио: ВЕЉКО ЖИГИЋ

БЈЕЛОВАР, Р.ХРВАТСКА – 29. СЕПТЕМБРА 1941.

„Народ који заборавља своју историју осуђен је да му се она понавља.“- Џорџ Сантајана
„Пази и добро се чувај да не заборавиш догађаје, што си их својим очима видео! Нека ти не ишчезну из срца ни једног дана твога живота!
Напротив, научи о њима своју децу и децу њихове деце“- (ПЕТА КЊИГА МОЈСИЈЕВА, 4:9)
Када се једном народу ишчупа корен сећања на његову прошлост, на његове јунаке и његове војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје ништа друго до „зомби руља“! Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето, па ни жртве које су поднете, да би он данас уопште и постојао!
„Они што хоће да што прије забораве – спремни су да понове “
ЗАТО УЧИМО И ЧУВАЈМО СВОЈУ СРПСКУ ИСТОРИЈУ!
МИЛАН ТЕПИЋ
Милан Тепић је рођен у месту Комленац код Козарске Дубице, 1957. године.29. септембра 1991. године погинуо је у Беденику код Бјеловара, јер није желео да препусти непријатељу велико складиште оружја и муниције које му је било „поверено“ на чување. Мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Ово дело многи су упоредили са сличним потезом ресавског војводе Стевана Синђелића.
Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику, у близини Бјеловара. Припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни „Божидар Аџија” у Бјеловару, држали у окружењу. У касарни се налазила 265. моторизована бригада ЈНА и новопридошли регрути. Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице” којој припадници ЗНГ-а нису дозволили приступ у касарну.
Пребег из ЈНА, потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара, припремио је напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна, у којој данима није било воде и струје, је нападнута са 2.000 војника.
Пошто команда ЈНА није послала помоћ, командант бригаде, пуковник Рајко Ковачевић, је наредио предају и одлагање оружја. По уласку у касарну, тадашњи председник Кризног штаба Бјеловара, Јуре Шимић, је наредио да се припадници ЈНА скину до појаса, након чега је из строја извео команданта Рајка Ковачевића са помоћницима, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, које је потом одвео 50 метара даље и убио из пиштоља.
Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Ово дело многи су упоредили са сличним потезом ресавског војводе Стевана Синђелића.
Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као „нестали”. У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку од главног објекта — на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник — командир страже Ранко Стефановић.
„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.”— Милан Тепић Народни херој Југославије.
Председништво СФРЈ, којим је председавао потпредседник Бранко Костић, 19. новембра 1991. године је мајора Милана Тепића „за изванредан подвиг у борби против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару” постхумно одликовало Орденом народног хероја Југославије и прогласило народним херојем Југославије.
Његово име носи улица у Београду (општина Савски венац), Бањој Луци, Источном Сарајеву, Нишу, Бачкој Паланци, Бешки, Инђији, Кули, Лесковцу, Новом Саду (три улице), Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Митровици, Темерину, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину, Теслићу, Козарској Дубици, Градишци и у више других српских градова. У његову част, Република Српска је установила орден „за посебне заслуге у рату”.
СТОЈАДИН МИРКОВИЋ
„……. И ЈА САМ ДАО РЕЧ“! Рођен је 14. јануара 1972. године у селу Горње Лесковице, општина Ваљево, одакле је после регрутације отишао 28. децембра 1990. године на редовно служење војног рока у Бању Луку. После завршене обуке за возача војног транспортера прекомандован је у ВП 4848/16, Бјеловар и у централно складиште борбених средстава у селу Беденик код Нове Раче, удаљеном двадесетак километара од Бјеловара.
После блокаде хрватских паравојних формација, мајор Милан Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану. Не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, Тепић је дигао 29. септембра 1991. године у ваздух војно складиште и себе. Том приликом је погинуо и војник Стојадин Мирковић, када је његов транспортер из којег је дејствовао погодила „зоља”.
После непуне четири године од погибије његови посмртни остаци су допремљени са гробља у Бјеловару и 18. јула 1995. године сахрањени уз војне почасти у родном селу.
Њему у част, откривена је биста у дворишту ОШ „Милош Марковић” у Горњим Лесковицама, док је својевремено за херојско дело, Стојадину постхумно додељено највеће градско признање „Септембарска повеља” и Орден за заслуге у области одбране и безбедности I степена.