81. годишњица од битке на Кадињачи, говор министра Николе Селаковића

Други светски рат био је највећи војни сукоб у историји човечанства. Поред огромних људских жртава остаће запамћен и као први и једини рат у којем је употребљено нуклеарно оружје, а ужаси тога рата овековечени су у две речи: холокауст и геноцид. Оне су стална опомена да свет више никада не дозволи јачање једне такве идеологије мржње каква је била нацизам.

Окупили смо се данас на Кадињачи, пред овим монументалним сведочанством епског херојства Ужичана и Златибораца, споменика подигнутог њима у част, да се и 81. пут, поклонимо, сенима палих бораца Радничког батаљона. Ужице је један од незваничних градова хероја Другог светског рата, град који је био седиште прве слободне територије на тлу окупиране Европе и града који је дао велике жртве за слободу у борби против фашизма и нацизма.

Колико год то парадоксално звучало, велики народи и његови митови се често не рађају у победама, јер оне могу бити последица случаја или ратне среће, већ у поразима, и то оним поразима у којима је група људи у име вишег циља свесно пристала на највећу од свих жртава – да положи живот. Многи велики народи, иако су кроз историју имали бројне славне победе, врло често потврду своје моралне снаге и колективних вредности црпе из пораза: Грци имају Термопил, Римљани битку код Кане, Французи имају Ронсево, Американци Аламо, Енглези Тенисонов „јуриш лаке коњице“… Укратко, покажите ми велики народ, и показаћу вам макар један велики пораз у његовој историји.

Српски народ, нажалост, у својој историји не оскудева у поразима, од Марице, преко Косова, Чегра, голготе Албаније, до Кадињаче. Чак и када наши порази нису били потпуни, или када су били Пирове победе, они су били тренуци далекосежног и масовног страдања, и наш народ, негујући сећање на такве моменте своје историје, не слави смрт, већ чињеницу да је преживео и опстао упркос изгледима, и да су из пораза потом рођене велике победе.

Има данас оних који сматрају да је „ужички Термопил“ у тактичком смислу био катастрофална грешка, да су стотине људи бесмислено жртвоване због низа погрешних штапских процена, и о томе свакако треба да буде донет објективан суд. Али чак и кад будемо имали сву фактографију и све чињенице, ништа неће моћи да ревидира легенду о Радничком батаљону, која је толико дубоко уткана у нашу националну свест да је стварнија од сваке историјске истине.

Социјалистичка Југославија зачета је 29. новембра на Кадињачи, а рођена је симболично на исти дан две године касније у Јајцу. Нови свет и нови живот, најављиван у партизанским корачницама, настао из прогонства, трпљења, борбе и херојства – поникао је управо овде на Кадињачи. Али како сагледавати жртву страдалника пекарске и кројачко-обућарске чете Радничког батаљона ван тог контекста? Ако занемаримо идеолошку и поетску надградњу самог догађаја учињену током и у деценијама након Другог светског рата, и то у служби тада владајуће идеологије, шта нам остаје од Кадињаче? Па остаје нам све. И без Тита у имену нашег славног Ужица и без црвене петокраке, остаје нам чињеница да су ужички радници, заједно са златиборским, шумадијским и посавским сељацима и пролетерима стали на овоме месту пред вишеструко бројнијег, снажнијег и, мало је рећи, немилосрдног непријатеља да би заштитили свој град, своја села, своје рањене и своју нејач. Шта је то друго него интегрални део српске националне епопеје, без обзира на све политичке и идеолошке надградње? Овде су наши сународници дали животе за своју земљу или визију неке будуће земље и поручили, као много пута у нашој историји, да је само живот у слободи достојан живљења. И док год је Срба и српске државе бићемо овде, непоколебани било каквим идеолошким дилемама, бићемо овде да бисмо одали почаст херојима и њиховој моралној величини, јер нико од нас не би био могућ, нити би наш народ данас постојао, да није посејао своје светле гробове по брдима и планинама од Кајмакчалана, преко Паштрика, до Зеленгоре, Козаре и Динаре. Да смо се крили под јорган-планином, можда би нас данас било више, али нас као колектива вероватно не би било или бисмо просто били неки други и суштински другачији народ.

Овде, драги пријатељи, данас одајемо почаст не само славним дедовима, већ и својој слободарској суштини. Овде још једном потврђујемо и да смо антифашистички народ, који устаје против идеологија мржње и зла, да смо народ који не дозвољава да јачи тлачи. У многим стварима деца овог века можда нису достојна својих снажнијих и одлучнијих предака, али остали смо доследни у макар једној ствари – да не дамо на своје. Зато је Кадињача била и остаће један од трајних симбола нашег националног карактера.

Србија и српски народ су се готово увек кроз своју историју самопотврђивали у рату и страдању, не својом вољом, већ вољом других. А гинули смо зато што је слобода за нас услов постојања, а мир је оно за шта смо се увек борили. Мир и стабилност су и данас наша централна државотворна идеологија, јер ако ико зна колика је цена рата, то знамо ми. То зна и моја породица храбрих и поносних Златибораца, то знају и ваше породице, јер нисмо ми одавде односили рат у Анадолију, Саксонију или Померанију, већ су нам рат доносили овде, и ниједан нас није заобишао. Хајде да нас у овим тешким и смутним временима за цео свет макар један заобиђе, и да Србијом настави да буја живот, а гробова је овде превише и за неки бројем много већи народ. То би, сигуран сам, волели и они који су овде за слободу и мир пали. Драги потомци хероја Кадињаче, драги Ужичани, нека нам живи мир! Живела Србија!