Удружење 6. личке дивизије, Београд

ДЕЛЕГАЦИЈA УДРУЖЕЊА, посетилa Спомен бисту НХ М.Орешковића, на ГО НОВИ БЕОГРАД!

ПОВОДОМ 22.11.1942. ДАНА ФОРМИРАЊА 6. Личке дивизије, Делегација Удружења (БРАНКА МОСУРОВИЋ и ВЕЉКО ЖИГИЋ), посетила Споменик НХ МАРКА ОРЕШКОВИЋА, на Новом Београду и уз присуство Секретара Удружења потомака Шпанских бораца.. Др. НЕНАДА ЛАЈБЕНШПЕРГЕРА, положила ружу и одала заслужену почаст! Након тога је одржан неформални састанак наведених представника наведених Удружења, више разговор и договор, а све у вези интензивирања међусобне сарадње и заједничког деловања.

 

Цијелој Лици жал у срцу бије
што јој неста Личана Крнтије
Што јој неста вође од устанка
првог вође Орешковић Марка
Друг је Марко хрватскога рода
ал’ је мајка српскога народа
Ој фашисти, жалосна вам мајка
платит ћете Орешковић Марка
Добар јунак у гробници лежи,
наше срце за осветом тежи.

 

Марко Орешковић- Крнтија (Широка Кула код Госпића, 3. април 1896 — Велико Очијево код Дрвара, 20. октобар 1941) био је револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка у Лици 1941. и Народни херој Југославије. Са Радом Жигићем и другима, учествовао у формирању првих партизанских одреда (одред „Чапајев“, командант ЂОКО ЈОВАНИЋ) за шта су трпели огромну критику, не само ЦК Хрватске, већ и критику ЦК Југославије, укључујући и критику Друга ТИТА!

Потицао је из сиромашне сељачке породице, па је као веома млад, са свега 16 година, морао напустити родну Лику и поћи у свет у потрази за послом. До почетка Првог светског рата радио је на разним пословима у Немачкој, а од 1915. године се налазио у служби Аустроугарске ратне морнарице, где је био морнар-ложач на ратном броду СМС Сент Иштван. Као противник рата и Аустроугарске био је затваран, а 1918. године је био један од присталица побуне морнара у Боки которској. Исте године је успео да преживи потапање свог ратног брода на Јадрану.

После Првог светског рата поново је ступио у војну службу у Југословенску краљевску морнарицу, али је након двогодишњег школовања за авиомеханичара напустио војску. Потом је радио као возач на Косову и Метохији, а 1926. године је дошао у Београд где је радио као возач једног министра. У Београду се укључио у раднички покрет и постао члан синдиката, а потом и Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Због комунистичког деловања, 1929. године је ухапшен и осуђен на пет година затвора. Казну је издржао у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави. Након изласка из затвора радио је у Загребу, а 1937. године је отишао у Шпанију, где се у грађанском рату, као припадник батаљона „Ђуро Ђаковић”, у саставу 129. интернационалне бригаде борио против фашизма. Године 1939. се вратио у Југославију, где је поново ухапшен.

Године 1940. је успео да побегне из логора за политичке затворенике у Лепоглави, након чега је дуже време живео илегално. Исте године је био изабран за члана Централног комитета КП Хрватске, а потом и за члана Централног комитет КП Југославије. Тада је као политички инструктор обилазио партијске организације по Хрватској, а највише по Лици и Далмацији.

Након окупације Југославије, 1941. године ЦК КПЈ га је као партијског инструктора упутио у Лику, где је радио на организовању устанка. У јулу 1941. године био је један од вођа народног устанка у Лици, а у јесен је именован за политичког комесара Групе партизанских одреда у Лици.

Октобра 1941. године је именован за првог политичког комесара Главног штаба НОП одреда Хрватске, али никада није ступио на ову дужност јер га је група одметника убила и бацила у јаму (у близини села Велико Очијево).

За народног хероја проглашен је 26. јула 1945. године. Од 1955. до 2003. године село Томиславци, код Бачке Паланке, носило је у његову част назив Орешковић. Једна од Основних школа, на ГО Нови Београд, и даље носи назив ОШ „Марко Орешковић“!

Шпанија, М.Орешковић на челу батаљона „Ђуро Ђаковић“

Горе, с лева, Др. Н. ЛАЈБЕНШПЕРГЕР, Б. МОСУРОВИЋ и В. ЖИГИЋ, доле,
Б.Мосуровић, на Споменик/Спомен бисту М.Орешковићу, полаже цвеће