ЈЕДНОДНЕВНА Посета ЛАЗАРЕВЦУ – Обележавање КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ, 16 11/15 12.1914.
Београд – Лазаревац – Београд. Полазак у 09:30 часова испред ПОШТЕ бр. 6 (ул. Савска). Возило: КОМБИ 8 +1 место. Превозник: „НЕДАЛ“ д.о.о. Београд–Возач:ЛАЛЕ
1. ВЕЉКО ЖИГИЋ – Вођа пута – Делегације
2. МИРКО БОШЊАК – Заменик Вође пута – Делегације
3. БРАНКА МОСУРОВИЋ
4. МИРЈАНА ВУЊАК ЖИКИЋ
5. МИЛИЦА ТОДОРИЋ
6. НАТАША ТОДОРИЋ –
7. ДОБРИВОЈЕ СИМИЋ
8. СЛОБОДАНКА БЕГОВИЋ
БРОЈ КОРИСНИКА: 8 +1 (возач), с лева, М.Тодорић, Н.Тодорић, В.Жигић, М. В. Жикић, Б.Мосуровић, Д.Симић и М.Бошњак (недостаје С.Беговић
Државну церемонију обележавања 109. годишњице од Колубарске битке предводила је САЊА ЛАКИЋ, помоћник/ца министра за рад запошљавање, борачка и социјална питања, са којојм фотографија за успомену!
Наведена једнодневна посета, реализована на основу Програма рада и активности Удружења за 2023. годину, односно Извода из истог, за период реализације, април 2023/март 2024. год. и реализација програма: “ КО СМЕ И ХОЋЕ, ТАЈ И МОЖЕ “, чију је реализацију подржао Секретаријат за социјалну заштиту градске управе града Београда и реализације програма, „ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТОВИ СРБИЈЕ – КУЛТУРА СЕЋАЊА“, чију је реализацију подржало Министарство за рад, борачка и социјална питања, за период реализације, 18.07.2023/17.01.2024. године!
- Присуствовање званичном обележавању:
- 11:00 – Храм Св. великомученика Димитрија – Полагање венаца погинулим борцима Колубарске битке, у Крипти / Спомен костурници Храма Св. великомученика Димитрија, Венце у крипту храма Светог Димитрија поред помоћнка/це нинистра, Сање Лакић, положили су представници Министарства одбране и Војске Србије, Града Београда, Александар Шапић, представници ГО Лазаревац, Бојан Стевић и др. представници амбасада Аустрије, Чешке, Мађарске и Словачке, као и представници бројних удружења за неговање традиције ослободилачких ратова, међу којима и представници Удружења 6. и 35. Личке….. МИЛИЦА И НАТАША ТОДОРИЋ И МИРКО БОШЊАК)!
У наставку државне церемоније присутнима, испред лазаревачког храма обратили су се председник ГО Лазаревац, БОЈАН СТЕВИЋ, градоначелник града Београда, у оставци, АЛЕКСАНДАР ШАПИЋ и помоћник/ца министра, САЊА ЛАКИЋ, након чега је изведен краћи културно уметнички програм.
Крипта Храма СВ. Димитрија, с десна, М.Тодорић, М.Бошњак и Н.Тодорић
11:45 – 12:00 – Споменик српском ратнику, полагање венаца у славу погинулим борцима и жртвама ратова 1912/1918. године! Државна церемонија обележавања 109. годишњице од Колубарске битке завршена је полагањем венаца на Споменик српском ратнику испред лазаревачке библиотеке. Међу бројним Делегацијама које су положиле венац, била је и Делегација Удружења 6. и 35. Личке – БРАНКА МОСУРОВИЋ, МИРЈАНА ВУЊАК ЖИКИЋ и ДОБРИВОЈЕ СИМИЋ!
2. Након званичне церемоније обележавања, у Лазаревцу, Делегација Удружења је навратити у ресторану домаће кухиње „Код БРАЦЕ“, где је ручала.
Још једна заједничка фотографија са појединим учесницима и са САЊОМ ЛАКИЋ
Као што је и планирано наведена Делегација се вратила у Београд око 16:00 часова
Извештај припремио. ВЕЉКО ЖИГИЋ, С.Р.
У панорами Лазаревца лепотом и складом истиче се ХРАМ/ЦРКВА Светог великомученика Димитрија, подигнута на узвишењу изнад самог градског центра. Ова црква јединствена је грађевина и ван граница наше земље. У њеној крипти, на 37 м2, похрањене су кости настрадалих у Колубарској бици, највећој и најзначајнијој бици између српске и аустроугарске војске у Првом светском рату, вођеној крајем 1914. године. Са изградњом цркве почело се 28. септембра 1938. године, а довршена је 1949. године. У њеној крипти се налазе кости 20.000 српских јунака, заједно са костима 30.000 аустроугарских војника, што је јединствен случај у свету. Спомен костурница је редак пример хуманости једног народа који са својим погинулим војницима сахрањује и непријатељске.
Црква је грађена према архитектонском решењу цркве на Опленцу, по пројекту београдског архитекте Ивана Рика. Ово јединствено место у свету сваке године посети хиљаде туриста.
Споменик Српском ратнику који се налази у самом центру Лазаревца подигнут је 1994. године на 80. годишњицу Колубарске битке; Споменик који симболично представља Српског ратника из Колубарске битке дело је академског вајара Драгана Николића из Београда.
Колубарска битка – Сувоборска битка била је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустроугарског царства у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 км. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.
Поразом у операцијама око Дрине (Битка на Мачковом Камену), српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала.
У том тренутку на место команданта је постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника
У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је В аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске.
Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, па су биле приморане на повлачење. Само током борби 03. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника и 4 топа са 1 000 граната.
На крају, бројчано слабија војска Краљевине Србије изгубила је 22.000 људи, уз око 91.000 рањених. Губици Аустроугарске монархије били су битно већи са 27.216 погинулих, 118.911 рањених, 1.800 заробљених, 73.988 несталих и 44.117 болесних.
Зато што су потценили снагу српске војске и вештину наше команде, Аустроугари су изгубили битку у коју су ушли великом предношћу – више људи и бољим наоружањем.
Током 2. децембра окончана је попуна српске војске људством, регрутима, обвезницима и као последњи атом снаге, на ратиште су упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Они су пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а сачињавали су их младићи, који су студирали како у Београду, тако и широм Европе и који су се ставили на располагање Српској војсци. Попуна људства обућом и одећом је извршена сходно могућностима, али је она била недовољна. Истог дана Мишић сачињава план противнапада. После дужег разматрања његов план је прихваћен и издаје се наредба да се 03. децембра кренe у општи противнапад. Споменик 1.300 каплара подигнут је на Рајцу – Сувобору!
Пре Колубарске битке одиграла се августа месеца битка на Церу где је аустроугарска доживела пораз, али приликом повлачења, нарочито у Мачви непријатељ је палио српска села и вешао српски народ. Због тога се за време Колубарске битке народ повлачио са војском јер није смео да чека непријатеља. Било је то време смрти , како каже Добрица Ћосић.
Пред саму Колубарску битку морал у српској војсци је опао услед многих ратовања, а како и не би после Првог и Другог Балканског рата, после бојева на Церу и Дрини. Из овог разлога врховна команда мобилише младиће из средњошколских клупа који су у историји познати као 1300 каплара. Највише младића је било из чачанске гимназије. За ове младиће сам војвода Мишић каже да су подигли морал српској војсци и да су много допринели победи у Колубарској бици у којој је њих 400 изгинуло и оставило своје кости у спомен костурници у Лазаревцу. У борби за Враче брдо 20. новембра, погинуо је и Димитрије Туцовић. Прво је био сахрањен под једним храстом на самом бојишту, па је затим пренет на шушњарско гробље, а одатле у спомен костурницу где му је тело било положено у сандук број три. Извесни Дража Марковић, тадашњи функционер, је пренео његово тело на Славију.
Српски народ је у току Церске и Колубарске битке много пострадао, али упечатљив је пример једне мајке која је повлачећи се испред Аустроугара са собом водила и своја три сина, двојицу за руке, а трећега у торби на леђима. После дугог пута, умора, голотиље, глади, мајка одлучује да једног од њих остави, а то је значило скоро сигурну смрт. После дугог размишљања и борбе са собом одлука је пала на најмлађег у торби. Мајка га оставља на једној стени и одлази, али окранувши се, дете се на њу насмеје, а она сажаливши се враћа се да га узме и наставља даље пут. Након дужег пута, мајка не може даље и опет одлучује да остави најмлађег сина, али опет окренувши се да га види још једном, она се враћа и узима сина и како је знала и умела успева да пронесе своја три сина кроз ратни вихор. Наредне 1915. године у Србији је харао пегави тифус. Оба старија сина су подлегла болести и умрла, а мајци је остао у животу једино најмлађи син кога је она хтела да остави, да је гледа и брине о њој.
Наш народ за то има једну лепу пословицу која каже: „На мрђану кућа остаје“.
Највеће заслуге за победу у Колубарској бици припадају војводи Живојину Мишићу команданту прве армије. Значајно место припада и војводи Степи Степановићу, који је рођен на Торлаку и читав живот провео у војној служби. Са својом Другом армијом био је све до ослообођења. Са својом војском је прошао голготу Албаније, острва Крфа и Вида, на којима су многи српски војници оставили своје кости. Одликовао се скромношћу тако да иако је био српски војвода није имао своју послугу, јео је из војничке чиније, а читав живот спавао у војничком кревету.
Поред војника Прве и Друге армије у овој спомен костурници сахрањене су и кости војника Треће армије којом је командовао генерал Павле Јуришић – Штурм, као и војници ужичког корпуса са командантом Алексом Вукомановићем. Највећи број изгинулих у Колубарској бици, тачније 75 посто чине војници моравске јединице.
Каснија историјска дешавања, нарочито она после Другог светског рата, креирана од стране лојалних следбеника комунистичке револуције, начинила су једну историјску неправду ради очувања братства и јединства међу југословенским народима. Наиме, на предлог и наредбу тадашњег високог функционера комунистичке партије, Јована Веселинова, негде пред прославу педесетогодишњице Колубарске битке (1964. год), број од 250000 српских војника који су учествовали у Колубарској бици је у спомен- костурници видно избрисан и преправљен на 120000, а све то на рачун осталих југословенских народа, који су истини за вољу учествовали у Колубарској бици, али засигурно не на нашој, српској већ непријатељској страни. Када је ушао у спомен – костурницу и видео на зиду бројку од 250000, рекао је „Много је то“, и без скрупуле и трунке поштовања према тим жртвама одокативном методом рекао нека то буде например 120 000. Шта друго рећи до „српска срамота“. Прекрајали смо историју, одрицали се наших предака, очева, дедова, игнорисали смо њихове жртве на којима данас почива наша држава и наша слобода, стидели смо се свога имена и зато нам се данас дешава то што нам се дешава. Плашим се да из историје нисмо ништа научили, те смо дужни поново да је проживимо. Свим овим жртвама за љубав и слободу свих нас нека је вечан помен, слава и хвала. Амин.
(На основу казивања и дугогодишњег служења Богу у храму Св. Великомученика Димитрија у Лазаревцу протојереја ставрофора Живорада Јаковљевића.).