Удружење 6. личке дивизије, Београд

НА НОВОМ ГРОБЉУ У БЕОГРАДУ, ОБЕЛЕЖЕН 11.11.1918. године, ДАН ПРИМИРЈА, у 1. СВЕТСКОМ РАТУ/ВЕЛИКОМ РАТУ!

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и председник Одбора Владе Србије, за неговање традиције ослободилачких ратова Србије НЕМАЊА СТАРОВИЋ, поводом обележавања 11.11.1918. Дана примирја у Првом светском рату/Великом рату, предводио је централну државну церемонију полагања венаца на Спомен – костурницу бранилаца Београда, 1914/1918. године, на Новом гробљу.

 

Венце на Спомен – костурницу бранилаца Београда 1914/18. положилe су и Делегације Војске Србије, града Београда, представници војног и дипломатског кора, као и представници Удружења за неговање традиције ослободилачких ратова Србије, међу којима и представници Удружења 6. и 35. Личке дивизије….., од 5 чланова. СЊЕЖАНА МИХАЈЛОВИЋ, ДУШАН СУРЛА, ИЛИЈА БУРСАЋ (ПОЛОЖИЛИ БУКЕТ ЦВЕЋА и ОДАЛИ ПОЧАСТ), ДУШАН ОПАЧИЋ и ВЕЉКО ЖИГИЋ!.

 

Пре саме церемоније полагања венаца одржан је парастос страдалим српским војницима у Првом светском рату, док се након завршетка церемоније присутнима, пригодним речима, обратио Министар, НЕМАЊА СТАРОВИЋ!

Свечана церемонија је завршена уз богат Културно уметнички програм, посвећен Србији и Србима у Другом Св. рату – ВЕЛИКОМ РАТУ, 1914/1918. године!

Говор министра Немање Старовића на обележавању Дана примирја у Првом светском рату

Окупили смо се данас да одамо дужну почаст и сећање на оне које су положили своје животе у Великом рату. Овај сукоб је био без сумње један од најтрагичнијих епизода у историји модерног човечанства. У свеопште разарање и погибију било је укључено 38 од укупно 59 држава које су тада постојале. За многе империје, које су вековима креирале токове глобалне политике, то је био и последњи рат. Више од 70 милиона људи, од чега 60 милиона у Европи је било под оружјем, а последице овог сукоба су биле стравичне – убијено је више од 15, а рањено више од 20 милиона људи.

 

Краљевина Србија нити је желела нити је хтела тај рат. У праведној одбрани своје независности од 1914. до 1918. године наша отаџбина је изгубила више од ¼ укупног броја њених становника. Погинуло је преко ½ мушког становништва, а пола милиона деце остало је без хранитеља. Земља је била на ивици демографске катастрофе, чије последице, заједно са губицима у Другом светском рату, осећамо и дан-данас.

 

Поред страшне погибије, овај рат је представљао тријумфални повратак из стрмоглавог бездана у ког су Србију и српски народ бацили Аустро-Угарска и њени савезници. Бојеви на Церу, Колубари, Мачковом Камену, Црном врху, Добруџи, Кајмачкалану и Солунском фронту, концетрациони логори за цивиле, несташице хране и епидемије нису ослабили нити уздрмали жељу и наду за ослобођењем и националним уједињењем. Поменуте борбе и победе, утемељене на страшној људској жртви цивила и војника, створили су морални и политички капитал који ће омогућити да се децембру 1918. године вишевековне тежње и снови о слободи постану јава.

 

Пробој Солунског фронта покренуо је лавину догађаја који су довели до краја рата. И то је необорива чињеница која се у савременој историографији гласно прећуткује чиме се избегава признати чињеница одсудног Српског доприноса укупној савезничкој победи. А то је чињеница која се лако може доказати . 29 септембра у Солуну Бугарска је потписала капитулацију непосредно након пробоја Солунског фронта чиме су се отвориле могућности напредовања савезника. 30 октобра 1918 године услед прекида комуникација са Немачком и Аустро Угрском, које комуниацијске линије је пресекла Српска војска, капитулирала је Турска. 3 новембра капитулирала је Аустрија, али је Мађарски део двојне монархије наставио борбена дејства. 11 новембра потисано је примирије са Немачком и на крају Мађарска војска потписује13 . новебра Београдско примирије којим престају ратна дејства и установљавају се линије разграничења и то лично пред начелником штаба врховне команде Српске војске војводом Живојином Мишићем. Ношени огромном љубављу према отаџбини, јунаци са Солунског фронта су већ 1. новембра ослободили читаву територију Краљевине Србије. 9 Новембра ослобођен је Нови Сад, дан касније и Суботица. Данашњи дан обележава се као дан када завршен најкрвавији рат у дотадашњој историји човечанства, а Србија је била међу земљама победницама. Њена армија дигла се из мртвих и таква је домарширала до Алпа. Постоји прича по којој су војници сила осовине међу собом говорили, када су требали да се те 1918 године супротстве Српској војсци, „Бежите живи ево мртвих! Та силина воље за слободом никада у историји није виђена.

 

Херојске победе и жртве српске војске и народа, политичка платформа за успостављање мира председника САД-а, Вудро Вислона као и опште убеђење да је Хабзбуршка круна изгубила сваки морални ауторите да продужи власт на јужнословенском простору отворили су могућност да се оствари коначно политичко уједињење српско народа.

 

Туђинска власт је постала прошлост а слобода је постала кључни мотив свеопштег напретка и уздизања. Идеја поштовање националних права свих народа у нашој државу постала је главни правац политичког деловања све од 1918. године па до данас.

 

Овај рат је немилосрдно рушио царства, војске, земље и градове, устаљене норме понашања и морала. Управо због тога, поражавајућа статистика ратних разарања нам говори о важности дипломатије и мирољубиве коегзистенције.

Увек је боље преговарати него ратовати, увек је боље градити него рушити. Ношени овим искуством, Република Србија, вођена Председником Александром Вучићем покренула је низ иницијатива за свеопшти напредак Западног Балкано међусобно поштовање и разумевање може да постави темеље за одрживи економски и демографски раст овог Европског региона.

 

Никада не смемо заборавити оне који су се борили, они који су се жртвовали, и чинили све да се изборе за нашу слободу. Њихова храброст и љубав према отаџбини морају нам бити вечни оријентир свих наших делања и хтења.

Деценије неоправданог заборава заменило је ново време, у ком најславније поколење у историји нашег рода добија достојну љубав и поштовање својих потомака и државе.

 

Наслеђе Првог светског рата захтева од нас да спознамо и последице овог колосалног сукоба на личном али и на националном нивоу. Лекција је веома јасна, мир и слобода немају цену, мир и слобода нису затечено стање већ нешто за чега се морамо борити и свакодневно. Ношени овим науком, подигнутих чела и озарених лица, сећајмо се великих подвига наших предака са убеђењем да ако невоља то затражи, да ћемо бити достојни њихови подвига и живота али и победа. Нека је вечна слава српским јунацима из Првог светског рата.

Ослободиоцима и див јунацима. Онима који су само један сан сањали, којим су и нас заветовали а то је слободна и вечна наша отаџбина Србија.

С лева, ВЕЉКО ЖИГИЋ, СНЕЖАНА МИХАЈЛОВИЋ и ДУШАН СУРЛА, ПРЕ ПОЧЕТКА ЦЕРЕМОНИЈЕ ПОЛАГАЊА ВЕНАЦА И ОДАВАЊА ПОЧАСТИ

У име Удружења букет ружа су положили и одали почаст, с лева, Д.Сурла, С.Михајловић и И. Бурсаћ

O 11.11.1918. ГОДИНЕ – ДАНУ ПРИМИРЈА У 1. СВ. РАТУ

Дан капитулације Немачке у Првом светском рату је државни празник у Републици Србији који се обележава 11. новембра. Овај датум подсећа на дан када су, 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат.

Овај државни празник се у Републици Србији прославља од 2012. године. Пре тога се обележавао на првим часовима у свим основним и средњим школама у Србији од 2005. године.

Као главни мотив за амблем овог празника користи се цвет Наталијине рамонде, угрожена врста у Србији. Овај цвет је у ботаници познат и као цвет феникс. Осим овог, у амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, која се налази изнад цвета. Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника.

Овај дан се празнује нерадно.

 

ЈЕДАНАЕСТОГ сата, једанестог дана, једанаестог месеца 1918. године Немачка је потписала примирје са силама Антанте у француском штапском вагону у Компијењу. Тиме је формално завршен Велики рат, први који се истовремено водио на свим меридијанима, на незабележено промишљен и окрутан начин.

 

Потписивање примирја 11. новембра 1918. свет је дочекао сиромашнији за више од 15 милиона мртвих војника и цивила, а рат је иза себе оставио 22 милиона рањених. Мала Србија је поднела ненадокнадив губитак од 1,2 милиона жртава, око 550.000 војника и 650.000 цивила. Сваки други радно способни српски мушкарац био је мртав. Зреле девојке удавале су се за старце и дечаке само да би оставиле потомство. Било је око 300.000 тешких инвалида и пола милиона ратне сирочади.

 

Србија је у време потписивања примирја васкрсла захваљујући својим војницима који су у силовитом јуришу са Солунског фронта бацили Бугарску на колена, сломили Аустроугарску и протерали немачку војну силу са своје земље и простора будуће Југославије.

 

– Највеће признање нашој војсци одали су непријатељи.Немачки кајзер Вилхелм је бесно поручио својим официрима да су допустили да 60.000 српских војника одлучи судбину рата. Велике офанзиве на западном фронту наступиле су тек после пробоја Солунског фронта јер су тада, војнички гледајући, Централне силе већ биле поражене. Ослобођењем Ниша фактички је решен Први светски рат. Зато је међу заставама сила победница код вагона у Компијењу стајала и српска

– каже др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.

 

Он наглашава да је неумесно рећи да Србија прославља Дан примирја, јер су жртве које је поднела и последице рата такве да нема разлога за славље.

 

– На Дан примирја ми обележавамо важан датум из националне историје. Оно о чему треба данас да говоримао и чега треба да се сећамо јесте да је сваки српски човек оног времена био велики. Те генерације су поштовале и волеле своју земљу и слободу и биле су спремне да је бране, од највиших државника и команданата, до сељака. То је оно што данас обележавамо, чега треба да се сећамо и да поштујемо. Велики рат је део српске националне свести и као такав мора да буде на прави начин интерпретиран, а све велике датуме рата и страдања српског народа треба обележавати. Друштво које жели напредак и да буде зрело мора да поштује оне који су га створили – говори др Бјелајац.

 

ХЛАДНИ рат у коме су се некадашњи непријатељи из светских ратова нашли на истој страни у НАТО и формирање Европске уније око Француске и Немачке, променили су и реторику о Великом рату.

– Постојала је спремност да се некако релативизује немачка кривица за Први светски рат – каже др Бјелајац.

– Чак су државе подстицале своје историчаре да излазе с таквим изјавама и декларацијама. Француски председник Франсоа Митеран поводом облежавања Верденске битке је својевремено изјавио да су „француски и немачки војници желели исто, да се што пре врате кући“. То су гестови политичке добре воље за превладавање прошлости, али мора да постоји свест о томе како се и зашто десио рат и ко је агресор. Ако то испустимо из вида онда ћемо то поновити у нашем времену.

 

Он подсећа да је Дан примирја између два светска рата био државни празник, али су га у другој Југославији заменили неки други празници и вредности. Парадоксално, иако Дан примирја није обележаван као празник унутар СФРЈ, социјалистичка Југославија је поштована у иностранству, баштинећи славу српских ратника.

 

– У сложеној држави каква је била Југославија увек се политички размишљало како ће једна традиција или датум из уже националне прошлости бити дочекани на целом југословенском простору. То је један од разлога због чега Дан примирја, који је био везан за Србе, није био државни празник. С друге стране, у доба обележавања Дана примирја увек је била присутна југословенска делегација у Паризу, а на значајније годишњице обавезно је долазио и одред ЈНА – каже др Бјелајац.

 

Датум који се на Западу од 1919. обележава као Дан сећања, Србија од 2012. поново слави као државни празник, Дан примирја. Међутим, показало се да после седамдесетогодишње паузе Срби најчешће и не знају шта се десило 11. новембра 1918. Из истог разлога нису разумели ни 2009. значај враћања српске заставе на јарбол крај вагона где је 1918. потписано примирје. Наиме, савезници никад нису дозволили да се ту вијори застава Краљевине СХС, ни Југославије, јер она није учествовала у Великом рату. Једини савезник за њих била је Србија. Да би понизио Француску, Хитлер је 1941. натерао да потпише капитулацију у истом железничком вагону у Компијењу. После Другог светског рата српска застава није враћена, као ни друге ознаке да смо били савезници и победници у Великом рату.

– Наш тадашњи амбасадор у Паризу проф др Предраг Симић улагао је изузетне напоре да врати српске ознаке на све меморијале Првог светског рата. Најважнијим је сматрао поновно стављање српске заставе на јарбол крај вагона у коме је потписано примирје. Генерал који је био задужен за традиције рекао је да ту могу да стоје само заставе савезника који су ратовали на Западном фронту – каже др Бјелајац.

 

Управо се њему обратио професор Симић за помоћ, кад су Французи у 21. веку поставили услов за враћање заставе ратног савезника из Великог рата.

 

– Као што је неправедно умањен значај пробоја Солунског фронта, било је заборављено да су на Западу ратовале читаве јединице српских добровољаца под француском командом. Послали смо њихове фотографије и спискове амбасадору Симићу, а овај их је проследио генералу који се запањио и одмах наредио свечано враћање српске заставе међу савезничке. То вам је доказ да се политика увек и најдиректније мешала у политику историјског сећања – каже др Бјелајац.

 

КРЕАТИВНО УБИЈАЊЕ

СВА достигнућа људске цивилизације су од 1914. до 1918. била упрегнута у проналажење што ефикаснијег начина убијања што већег броја људи. За Србе су смишљени први конц-логори у историји ратовања, први пут примењена су средства масовног уништења, бојни отрови, а смрт је почела да стиже и с неба, из авиона, док су тлом завладале покретне тврђаве, тенкови.

 

СРПСКИ РАТ ЈЕ БИО ДУЖИ

 

ДОК су на Западном фронту 11. новембра војници славили примирје, српски ратници су се још борили с мађарским трупама за Бачку и Барању, али и против хрватских, до јуче аустрогарских, домобрана који су их дочекали мецима. За многе српске војнике, који су морали да се боре с бугарским комитама и албанским разбојницима у Јужној и Старој Србији, рат је потрајао још две године.

 

Спомен-костурница бранилаца Београда 1914—1918. (позната и као Српска костурница бранилаца Београда) једно је од најзначајнијих спомен-обележја из времена Првог светског рата у Београду. Због свог специфичног положаја на Новом гробљу, често је заборављен и ретко доступан широј јавности. [1]

За време Првог светског рата Београд је био прва бомбардована престоница, највише рушен и брањен град у Европи. У крипти спомен-костурнице почивају кости 3.529 знаних и 1.074 незнана јунака. У њу су пренети посмртни остаци српских војника са војних парцела на Новом гробљу, са гробља на Дунавском кеју и мањих гробаља у околини Београда.

Имена идентификованих била су записана у великој спомен-књизи Националном јеванђељу која је некада стајала на посебном постољу у централном делу „београдског Зејтинлика”.

На простору око спомен костурнице, одмах после ослобођења Београда, октобра 1944. године, почело је сахрањивање истакнутих учесника Народноослободилачког рата (НОР), као и народних хероја Југославије.

Историја

Године 1931, тринаест година након рата, кости страдалих бранилаца су ископане и премештене у спомен-костурницу подигнуту на Новом гробљу. У њу су пренети и посмртни остаци ратника погинулих у време Балканских ратова.[2] Споменик и костурница су изграђени добровољним прилозима преживелих сабораца окупљених у Удружење резервних официра и ратника, најмоћније ветеранско удружење у Краљевини Југославији које је својим бројним активностима радило на очувању сећања на страдале борце, као и побољшању положаја преживелих[3] као и Београдске општине, и то на месту на коме се претходно налазило Српско војничко гробље. На споменику стоји и натпис Браниоцима Београда Удружење резервних официра и ратника 1931.

Споменик и спомен костурница браниоцима Београда 1914—1918. заштићени су у оквиру Новог гробља које је утврђено за споменик културе од великог значаја за Републику Србију (Одлука, Службени гласник СРС бр. 28/83)[4].

Аутори

Аутор нацрта Споменика и спомен костурнице браниоцима Београда 1914—1918. био је познати архитекта и скулптор, руски емигрант, Роман Верховски, док су аутори скулптура Верховској и вајари Живојин Лукић и Владимир Павловић Загородњук, такође Рус. Роман Верховској је био и сам учесник Првог светског рата, а дошавши у Србију почетком треће деценије 20. века радио је у Управи двора, Министарству грађевина и самостално је пројектовао[5] .

Изглед споменика

Споменик је смештен изнад крипте, на централном делу гробља, са којом чини комплексну грађевину. Висок је 19,40m, а централни масив је уздигнут на висину од 10 метара. Подигнут је након изградње крипте, у периоду од 1927. до 1931. године, деценију након донете одлуке о њеном подизању.

Монументални споменик до ког се прилази степеништем уздиже се изнад костурнице. На каменом монолитном постаменту, чији је аутор Роман Верховској, истакнуто је старо знамење Краљевине Србије, што је једини такав пример у Београду у међуратном раздобљу[6] . Исклесани српски двоглави орао сведене је форме, без обраде детаља. На споменику доминира фигура српског војника са пушком у руци, спремног да брани своју земљу, коју симболизује застава изникла из стене. Три крста која се јављају на споменику-крст на врху заставе, став војника у облику крста, као и крст на самом споменику универзални су симбол страдања[7]. У подножју споменика је огромна фигура смртно рањеног орла, са уздигнутим канџама и раширеним крилима. Орао персонификује пораженог непријатеља, који лежи на положеним-обореним заставама, такође симболом победе над непријатељем. Покидани ланци представљају ослобођење нашег народа од ропства. Изливен је од црне бронзе као добар контраст орлу изведеном од светлог камена, који је симбол мира, слободе и правде, те заједно представљају победу добра над злом. Још један занимљив додатак споменику је оригинални топ, смештен негде на средини композиције. Ова пракса-постављање правог топа на споменицима меморијалног карактера, била је честа и у Грчкој, Француској и Бугарској у међуратном периоду и на најнепосреднији начин симболизује ратништво. И сам концепт споменика у виду „стене“ или „планине“ био је популаран у иконографији овог времена, те се у том смислу Верховској држао у свему традиционалног концепта меморијалних споменика[8].

На споменику се налази натпис — 1914—1918 браниоцима Београда удружење резервних официра и ратника 1931.

Крипта са костима бранилаца

Крипта се састоји од узаних ходника, у којима су постављене металне касете са урнама и које окружују централни простор велике подземне одаје чији се свод ослања на стамене стубове. Са њихових капитела на четири стране подземног света мотре камена лица српских витезова под кацигама. Између њих рељефи мачева овенчаних ловором и белих орлова са српским крстом и оцилима. На стубовима плоче са именима јунака чије су кости пронађене измешане на београдским бојиштима од Аде Циганлије до Дунавског кеја и нису могле да буду смештене у посебне касете и смештени су у засебну крипту у самој костурници.

Локација

У време подизања Споменика и спомен-костурнице браниоцима Београда 1914—1918. била је покренута полемика у вези са његовом локацијом, те су се и аутор споменика Роман Верховској, као и бројни уметници, међу којима и сликар, ликовни критичар, професор и декан Техничког факултета Универзитета у Београду Бранко Поповић[9], противили одлуци да се овај споменик подигне на гробљу, уместо да добије своје место на неком од престоничких тргова. Међутим, неслагање јавности са овом одлуком није променило судбину споменика и одређену му локацију. Освећењу Споменика и спомен костурнице браниоцима Београда 1914—1918. на дан Примирја у Првом светском рату 11. новембра 1931. године присуствовале су најзначајније личности државе и друштва краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, чланови Владе, патријарх Варнава, савезничке дипломате, војни представници на челу са генералом Војиславом Томићем командантом Београда, као и организатори помена председник Београдске општине Милан Нешић, потпредседник и одборници, те председник Удружења резервних официра и ратника Милан Ђ. Радосављевић који је споменик предао на чување Општини београдској!

Српски добровољци у Великом рату ( 1914- 1918)

Основну масу добровољаца војски двају српских држава Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе у Великом рату чинили су Срби аустроугарски држављани који су се определили да се боре редовима српских војски са циљем да се крајеви из којих су потицали уједине у једну државну целину са Краљевином Србијом.

То су били Срби из Лике, Босне, Херцеговине, Боке Которске, Баније, Кордуна, Далмације, Баната, Бачке , Славоније, Барање и Срема, али и држављани Краљевине Србије који нису подлегали обавези мобилизације у рату, као и лица других националности.

Српски добровољци у војскама Србије и Црне Горе били су српски печалбари у САД аустроугарски држављани и Срби аустроугарски држављани ратни заробљеници у Русији, Србији и Италији.

Добровољци у српској војсци аустроугарски држављани били су људи унапред осуђени на смрт. У случају заробљавања чекао их је аустроугарски преки суд, интернирање породице у логоре и конфискација имовине.

Да би спречили репресалије аустроугарских власти према својим породицама у безизлазним ситуацијама вршили су самоубиства. И данас постоји легенда у румунској војсци , настала из искустава борби на Добруџи 1916. године, да се „Срби никада живи не предају.“

У војничком погледу српски добровољци 1914- 1916. године трошени су на најтежим ратним задацима. Били су последњи браниоци Београда октобра 1915. године (Сремски добровољачки одред). Добровољачки одред бранио је одступницу српској 2. армији приликом повлачења преко Албаније 1915. године и зато је због великих губитака и сталног додира са непријатељем називан „легија смрти“. Добровољачки одред прва је српска јединица која је коначно заузела Кајмакчалан 30. септембра 1916. године. На добруџанском фронту у Румунији 1916. године као део руско- румунских трупа Прва српска добровољачка дивизија имала је 53% губитака и била одликована са око 3.300 српских , руских и румунских одликовања.

После окупације Србије 1915. године српски добровољци аустроугарски држављани били су последња и једина попуна српске војске.

До 1941. године Краљевина Југославија издала је укупно 43 408 добровољачких уверења.

Није утврђен тачан број добровољаца ангажованих у саставу српске војске у Првом светском рату. Многи Аутори сматрају да је најреалнији податак од 39.723 лица која су стекла добровољачки статус /од тога је из Русије на Солунски фронт стигло 21.000/. Зна се да је од тога броја било 97,7% Срба /Хрвата, углавном Далматинаца 617 и 349 Словенаца/. Наводи се податак из извештаја српског министра војног од 5. фебруара 1918. године по коме је међу српским добровољцима било 4.520 бораца из Лике и Крбаве, или 21,4% одукупног броја. Према статистичким подацима, у периоду 1914-1918. укупан број добровољаца у српској војсци износио је 39.723, од тога из Лике, Кордуна, Баније и српске Далмације 8.000, или 20,2%!

Извештај припремио: ВЕЉКО ЖИГИЋ