МОЈ ЖИВОТ – ТО ЈЕ ХОД ОД СЕЉАЧКЕ ПОРОДИЦЕ, ПАРТИЗАНКЕ, ПРВЕ ДАМЕ ЈУГОСЛАСВИЈЕ – ДО УДОВИЦЕ У КУЋИ БЕЗ ГРЕЈАЊА

ПОНОСНА САМ НА ПОРОДИЧНО ПОРЕКЛО

Рођена сам на данашњи дан, 7. децембра 1924, године. од оца Михаила и мајке Милице у угледној личкој породици, у Пећинцима на простору данашње Хрватске. Име Јованка, које значи „благодет од бога” добила је по баби са мајчине стране. Волела сам своје име, које ће касније, кажу, постати симбол елеганције, одважности и храбрости читаве једне епохе. Потицала сам из угледне, мада сиромашне, сељачке породице, и учила народну школу, што није било баш уобичајено за девојке са села.

Наша породица Будисављевић поносила се великим број официра и свештеника. Јованка је имала двојицу браће и две сестре, а рођак јој је био научник Никола Тесла. Волела сам да се са браћом играм некаквих борби и са пиштољима, а баба би нас гледала, крстила се и коментарисала: Не знам шта ће ко од ове ђеце бити, али ако неко треба да постане некакав војник, онда ће то сигурно бити Јованка, присећала се ксније у књизи „Мој живот, моја истина“.

Основну школу завршила сам у Пећанима као изузетан ђак. Волела сам школу, а посебно школске приредбе и рецитације. Касније започињем студије светске књижевности, међутим, ратне околностипрекуинуле су мој узлет у учењу.

МЛАДОСТ МИ ЈЕ ОБЕЛЕЖЕНА РАТОМ, ОДЛИКОВАЊИМА И ГУБИЦИМА

Заједно са породицом учествовала сам у Народноослободилачкој борби од 1941. године. Било ми је само 17 година (СКОЈ). Партизански команданти Јованки су често поверавали рискантне задатке – одржавала је везе између партизанских команди и партијских руководстава преносећи поверљива писма.

– Постала сам члан СКОЈ-а 1941. године. У рат сам отишла са 17 година. Примили су ме да будем борац Прве женске партизанске чете, коју су Лици звали „женска војска”. Изабрали су нас осамдесетак, међу више од 600 оних које су се пријавиле. Оне које нису примљене плакале су и кукале на сав глас,

Као капетан сам се 1942, са само 17 година, придружила Првој женској партизанској чети (и не само Прва у Лици и Југославији, већ и у целој поробљеној Европи), која је формирана 25. августа 1942. године и коју је чинило 74 девојака и једна жена (и то све из Лике и све Српкиње), у селу Трнавац, Кореница.

У борби сам два пута рањена

Поткрај рата постала сам комесар Интерне болнице у Дрвару, а потом Хируршке болнице Прве армије.

Током рата прележала сам тифус, била двапут рањавана, а касније и награђена Орденом за храброст и Орденом заслуга за народ другог реда и била носилац Партизанске споменице 1941. године.

СУРОВ ЈЕ, БОЛАН ЈЕ РАТ

У рату губим нешто најдрагоценије – породицу. Изгубила сам обојицу браће, старији Максим страдао је од гранате, а млађег Петра убиле су– усташке чете. Јо

Мој отац Михаило, измучен ратом и потресен губитком синова, убрзо умире од тифуса. У својим двадесетим, била сам задужена за бригу о својим млађим сестрама Нади и Зори.

ЖИВОТ И БРАК СА МАРШАЛОМ ТИТОМ

Као проверен кадар, након рата неко време радила сам у Главном штабу Југословенске армије у Београду, након тога у Нишу, а пред крај 1945, по налогу Озне, била је задужена за управљање кабинетом маршала Југославије. Имала је нешто искуства и у вођењу домаћинства, јер сам у младости помагала рођаку који је држао неки хотел.

Први сусрет са Титом десио се 1944. године непосредно пре Десанта на Дрвар. Кажу, несвакидашња лепота привукла је пажњу председника Југославије који је у том периоду живео на Белом двору са невенчаном супругом Даворјанком Павловић.

Ја сам сређивала неку његову приватну документацију из периода његовог предратног, илегалног рада и Тито је ушао и заподенуо неку причу о свом животу и свим тим тешким околностима које су га пратиле, од личних неких својих губитака, до којекаквих других недаћа које је имао и које су му се дешавале. Али све некако увијено, и ја ту ништа нисам разумела, те његове некакве алузије, па сам га питала о чему се ту заправо ради. А он ми је, на том малом простору код мог радног стола, рекао да осећа како би са мном могао осигурати спокојан и срећан живот, присећала се она.

Љубав између нас родила се тих година, а случајни сусрети и непосредна близина воде до коначног озваничења везе 1947. године. Венчали смо се у тајности пар година касније када сам имала само 28, док је Титу било 60 година.

ОД ВЕНЧАЊА ЗАЈЕДНО СА ТИТОМ ОБИЛАЗИ ЦЕО СВЕТ И УПОЗНАЈЕ НАЈВЕЋЕ СВЕТСКЕ ЛИДЕРЕ, КРАЉЕВЕ И КРАЉИЦЕ.

Ја сам једини живи сведок који се срео са скоро свим светским државницима после Другог светско грата. Срела сам све државнике XX столећа, сем Мао Цедунга. Од Черчила, Нехруа, ИндиреГанди,Садата, Насера, Хрушчова, Брежњева, краљице Елизабете, Кенедија, Никсона, Гадафија, Сиримаво Бандеранаике… Кога све не… Све лидере несврстаних земаља, али и других земаља света.

БИЛА САМ СИМБОЛ ДЕЛЕГАНЦИЈЕ

Носила сам раскошне тоалете, јер је то тражуиомдржавни протокол. Наравно, била сам препознатљива црној пунђи

О мојој лепоти причали су многи, почев од Титових блиских сарадника, па све до великих светских личности.

Милован Ђилас, сарадник Јосипа Броза истицао је моје „крупне тамне очи, над препланулим, благо руменим лицем – очи из којих су избијали стрпљење, пажња и оданост.“

У време када је склопљен брак и, Америчка медијска кућа објавила је анкету према којој су ме, поред Мерилин Монро и Нефертити, сврставали међу три најлепше жене у историји света,

Кажу, префињен стил је привлачио пажњу, а посебно су се истицале елегантне хаљине израђене од најраскошнијих материјала.

Била сам препознатљива по благом осмеху и увек уредној високој црној пунђи као симболу и елеганцији једног прошлог времена.

БИЛА САМ У НЕСТВАРНОМ СВЕТУ

Мој живот тешко да би стао и у целовечерњи филм од одрастања у Лици (село Пећани, код Коренице), преко службовања у Београду, живота с Титом и потом наметнуте изолације, из које би се тек понекад огласила, често оштрим оптужбама на рачун људи који су ме „скрајнули“ од Тита и протерали у трошну и све трошнију кућу на Дедињу. Тамо сам животарила него живела, без осигурања, без личне карте и пасоша, које ће добити тек 2009. Ето ироније: ја, кокја сам пропутовала цео свет на крају нисам имала никакву путну исправу…

А није да је ме нису волели: жене су је имитирале, обични људи били поносни на њено држање, многи Срби у њој видели заштитницу, посебно у доба првобитног бујања национализма, почетком седамдесетихДа ли сам скрајнута зато што сам предвидела распад Југославије? Јер, југословенску идеју требало је покопати, одстранити, затворити у изолацију, у неку кућу кроз коју ће од осамдесетих па за вјеке вјекова дувати ледена промаја.

НА НЕКИ НАЧИН, БИЛА И ПОСЛЕДЊА И КОНА СФРЈ.

Последње сећање на једну велику земљу, сада кад су зарђале медаље са спортских такмичења, сада кад се слуша нека нова музика, кад су фиће одавно у старом гвожђу. Зато је Јованка морала да оде, много раније него што ће стварно отићи

Друштвена и политичка сцена имала је различита мишљења о браку Тита и Јованке. Неки су ме сматрали маршаловом савладарком, истичући негативан утицај на председника СФРЈ.

Замислите, основали су и специјалну комисију која ће проучавати „случај другарице Јованке“.

Последњи пут појавила сам се у јавности 14. јуна 1977. на званичном пријему за премијера Норвешке. Као прва дама Југославије била сам раздвојена од супруга последње три г одине његовог живота. Званично се никада нисмо развели.

Када Тито умире у мају 1980. годинена кратко се појављујем на сахрани. У свим државним објавама и новинским извештајима била сам поменута као Титова удовица.

УХАПШЕНА САМ ПОД НЕРАЗЈАШЊЕНИМ ОКОЛНОСТИМА.

Три месеца наконмог животног сапутника Тита, 27. јула 1980. тајна служба упада у мој стан у Ужичкој 15. Стављена сам у кућни притвор у Булевару мира 75, а сва имовина била ми је конфискована.

Неколико година касније, године 1985. саставила сам писмо упућено Посланицима Савезне скупштине у коме детаљно описује своје сећање на тај 27. јул.

„Мучна преметачина је трајала од једанаест сати пре подне до дубоко у ноћ. Ујутру су све то некуд однели. Ништа нису помогла уверавања да су то моја лична писма, рачуни, документи. Била сам сама у кући, све особље које је ту радило некуд је послато. Била сам са десет непознатих људи и бојала сам се. Бојала сам се чак и за свој живот. Кад су почели обијати врата, позвала сам своју сестру Наду да дође. Она је присуствовала целој тој мучној ситуацији чишћења. При одласку, пришао ми је тај Николић и запретио да ће ако Нада буде говорила шта је тог дана видела, то и главом платити.“, писала је она.

Последње године у кући сам без грејања, недостојанствен живот без личне карте и пасоша Живела саму потпуној изолацији без признате имовине и личних докумената. У том периоду повученог живота порицала сам Титову одговорност сматрајући да је он урадио све да јој спасе живот.

Без личне карте и пасоша живела сам 30 година. Тек 2006, документе су ми вратили тадашњи министар унутрашњих послова и министар за рад и социјалну политику. Живела сам у релативном сиромаштву када је владина комисија открила да стан у Београду није одржаван од срамног хапшења 1980.

Живела сам и упркос свему остала сам поносна Личанка, ЈОВАНКА. Била сам и остала Јованка.

ЕПИЛОГ

23. августа примљена у Ургентни центар у Београду у тешком здраственом стању. Била је у полусвесном стању, а установљен је зачетак сепсе.

Преминула је 23. септембра 2013. у 89. години живота и по личној жељи сахрањена у Кући Цвећа.

МИ ПАМТИМО

На неки начин, била сам последња икона СФРЈ.

Последње сећање на једну велику земљу, сада кад су зарђале медаље са спортских такмичења, сада кад се слуша некdrа нова музика, кад су фиће одавно у старом гвожђу. Зато је Јованка морала да оде, много раније него што ће стварно отићи

Сваке године обилазимо гроб знамените жене – Јованке Будисављевић Броз. Којој посвећујемо овај скромни литерарни прилог поводом стоте годишњице од њеног рођења