Шеста личка дивизија у антифашистичкој борби и њен историјски значај
Приредио: Душан Опачић
Последњих деценија, након распада Југославије, на просторима бивших југословенских република, све више се суочавамо са феноменом историјског ревизионизма. Ова појава, вођена различитим политичким и идеолошким интересима, често има за циљ преобликовање прошлости у складу са потребама садашњице. Једна од најосетљивијих тема у овом контексту су догађаји који су уследили након ослобођења Београда 1944. године. Током тог периода, поред колаборациониста, страдали су и многи невини људи, што је оставило дубоке трагове у колективном памћењу.
Шеста личка пролетерска дивизија „Никола Тесла”, као једна од најистакнутијих и најелитнијих јединица Народноослободилачке војске Југославије, често се налази у жижи расправа о овим догађајима. Оптужбе на рачун ове дивизије укључују наводну суровост, масовна стрељања цивила и одузимање имовине. Ипак, историчари упозоравају да је неопходно разликовати појединачне инциденте од свеукупне улоге и значаја ове јединице. Документи указују на то да су недела, ако су постојала, углавном била везана за појединце, посебно припаднике Озне (Одељења за заштиту народа), а не за дивизију у целини (Јован Прица, Правда за Шесту личку дивизију, Време,2021.).
Упркос тим наводним контроверзама, Шеста личка дивизија одиграла је капиталну улогу у ослобођењу Београда и у бројним другим операцијама широм некадашње Југославије. Међутим, њено ослобађање Србије од окупатора често је предмет критика, посебно због одлучних акција и наношења тешких пораза четничким јединицама. Поред тога, чињеница да су припадници дивизије потицали из других делова Југославије подстакла је стереотипе који су дивизију приказивали као „туђински“ фактор у српском националном бићу, па у многим текстовима и емисијама, данас можемо прочитати и чути коментаре да су Личани у ствари Хрвати, усташе, комунисти, злочинци, дођоши, примитивци…
Историја Шесте личке дивизије, као и Народноослободилачког покрета у целини, захтева пажљиво и објективно истраживање. Одговорност историчара и јавности је да се овој теми приступи без предрасуда, с обзиром на сложеност историјских околности. Потребно је препознати значај бораца који су се борили за слободу, али истовремено и анализирати грешке ако су уопште почињене. Историја не сме бити инструмент за политичке и идеолошке сврхе, већ разумевање и учење из прошлости.
У складу са наведеним, у краткој форми проћи ћемо кроз тежак ратни пут ове херојске дивизије, која се показала као врло вешта у ратовању, и која је дала немерљив допринос у ослобођењу земље, подневши огромне жртве.
Формирање Шесте личке дивизије 22. новембра 1942. године представљало је кључни тренутак у изградњи борбене снаге Народноослободилачке војске Југославије. Као део Првог хрватског корпуса, дивизија је од свог оснивања обједињавала три личке бригаде – Прву, Другу и Трећу, састављене од Прве, Друге и Девете бригаде НОВ Хрватске. Са укупно 3.229 бораца, ова јединица је постала симбол издржљивости, храбрости и доприноса српског становништва антифашистичкој борби на простору бивше Југославије.
Шеста личка дивизија је од свог оснивања била претежно састављена од Срба, који су чинили чак 95,7% њеног састава у новембру 1942. године, а тај проценат је остао висок током целог рата. Ова национална структура је одразила улогу српског становништва у Лици и околним крајевима, које је било једно од најпогођенијих усташким терором. Поред националног састава, социјална структура бораца је такође показивала специфичности – већину припадника чинили су сељаци, људи чврсто везани за своја огњишта и традицију, док је број радника био мањи, а лица са средњом или вишом стручном спремом готово занемарљив.
Од оснивања, дивизија је прошла кроз изузетно тешке тренутке. Њене бригаде биле су кључни актери у бројним биткама широм Југославије – од ослобађања Лике и Далмације, преко заустављања непријатељских офанзива током операције „Вајс I“, до коначног пробоја Сремског фронта. Командант Срђан Манола је успоставио стабилну основу командовања, али је његов наследник, Ђоко Јованић, остао упамћен као лидер који је водио дивизију до краја рата. Политичка компонента дивизије такође је била значајна, с обзиром на то да је током 1943. проценат чланова Комунистичке партије удвостручен, што је допринело чврстини јединице.
Посебно се издвајају борбе у марту и априлу 1943. године, када је дивизија у контраофанзиви успела да ослободи делове северне Далмације и готово целу Лику, уништавајући непријатељску инфраструктуру и наносећи озбиљне губитке италијанским, усташким и четничким снагама. Овај успех је дошао након тешке зиме и дуготрајних борби против далеко бројнијег и боље опремљеног непријатеља.
Немачки десант на Дрвар у мају 1944. године представљао је један од највећих изазова за Шесту личку. Дивизија је одиграла кључну улогу у спречавању непријатеља да ликвидира Врховни штаб НОВЈ. Храброст приказана у тим борбама створила је мит о дивизији као спасиоцу Тита и симболу отпора нацистичкој агресији.
У периоду који је уследио, дивизија је наставила марш кроз Црну Гору, Рашку област и Србију. Нарочито је значајна њена улога у ослобађању Србије, где је, заједно са другим јединицама, успела да ослободи важне градове попут Ваљева и Владимираца. На Златибору је 9. септембра 1944. извојевана важна победа над четницима, што је омогућило отварање пута ка Београду.
Београдска операција – круна борбе
Београдска операција, била је једна од најзначајнијих етапа рата на Балкану. Шеста личка дивизија је у оквиру Првог пролетерског корпуса учествовала у неким од најжешћих борби за ослобођење главног града. Њени борци су дали огроман допринос у заузимању важних положаја, као што су зграде министарстава у Немањиној улици и улици Кнеза Милоша, где су претрпели значајне губитке. Упркос томе, ослобођење Београда 20. октобра 1944. означило је један од највећих успеха дивизије.
Сремски фронт и крај рата
Након кратког предаха, дивизија је пребачена на Сремски фронт, где су борбе достигле врхунац жестине. У априлу 1945, у садејству са другим јединицама Југословенске армије, пробијен је фронт, чиме је ослобађање Југославије приведено крају. Шеста личка је тријумфално ушла у Загреб у мају 1945. године, где је 16. маја одржана свечана смотра у њену част.
Да се вратимо на почетак, у данашњој епохи историјског ревизионизма, сама реч антифашизам је девалвирала. Занемаривањем антифашистичке традиције циљ је да се прикрије историјска истина и све оне вредности на којима је засновано човечанство по завршетку Другог светског рата. Код нас, логично, међу првима је на нишану Шеста личка дивизија која је својом херојском борбом и жртвом заслужно заузела значајно место у нашој историји као једна од носилаца симбола отпора и победе над фашизмом. И то жели да јој се на сваки начин одузме. Као директни потомак борца и официра ове херојске дивизије, сагласан сам да се сваки појединачни злочин расветли и да се починиоци злочина именом и презименом обелодане, а не лажним оптужбама да се нарушава углед и част хиљада људи који су устали на борбу против фашизма, а велики део положио животе за нашу слободу у којој уживамо и данас. Верујем да ниједан појединац не може умањити историјску улогу коју је одиграла Шеста личка пролетерска дивизија „Никола Тесла”. Истина и поднета жртва јаче су од лажи!