29.05.2025. године, Ново гробље Алеја Народних Хероја
Делегација Удружења, од 9 чланова, РАДОВАН ОБРАДОВИЋ, БРАНКА МОСУРОВИЋ, МИРЈАНА ЛАЛИЋ, МИРКО БОШЊАК, БОГДАН ЂУКИЋ, РАДОВАН ЗОРИЦА, ВЕЉО ГОГА, МАРИЈА ОБРАДОВИЋ и ВЕЉКО ЖИГИЋ, као и представник сарадничког Уружења, НЕНАД БЈЕЛОШ, поводом обележавања 25 године од смрти НХ Ђоке Јованића, обишла, поред гробног места Ђоке Јованића и гробна места, Н.Х., Милана Жежеља, Милана Антончића Велебита, Милана Шијана и Лазе Радаковића, положила цвеће и одала заслужену почаст! Свечани део обележавања завршен је пригодним речима, ВЕЉКА ЖИГИЋА, о Лици, Личанима, Д.Јованићу и НОР-у, о 6. Личкој дивизији…!
Ђоко Јованић (Суваја, код Доњег Лапца, 9. октобар 1917 — Београд, 29. мај 2000) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије. У име Удружења букет цвећа положиа је МАРИЈА ОБРАДОВИЋ!
Милан Жежељ (Подурљај, код Доњег Лапца, 23. јануар 1917 — Београд, 28. јул 1995) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије. У име Удружења ружу је положио БОГДАН ЂУКИЋ!
Милан Антончић Велебит (Госпић, 2. октобар 1918 — Београд, 24. октобар 1997), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије. У име Удружења ружу је положио РАДОВАН ЗОРИЦА!
Милан Шијан (Купиново, код Срба, 14. септембар 1914 — Београд, 16. јул 2004), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА у резерви, друштвено-политички радник СР Србије и народни херој Југославије. У име одружења ружу је положио МИРКО БОШЊАК!
Лазар Лазо Радаковић (Могорић, код Госпића, 12. април 1913 — Београд, 23. март 2014), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије. У име Удружења ружу je положио РАДОВАН ОБРАДОВИЋ!
Горе, с лева, В. Жигић, М. Лалић, М. Обрадовић, Р. Зорица, М. Бошњак, Р. Обрадовић, Б. Мосуровић, В. Гога и Б. Ђукић, доле М. Обрадовић, полаже букет цвећа
Горе, Б. Ђукић и М. Обрадовић, доле Р. Зорица
Горе, М. Бошњак, доле, Р. Обрадовић
Горе, с лева, НХ, М. Жежељ и М. Антончић, доле с лева, М. Шијан и Л. Радаковић
29.05.2000-29.05.2025. О НХ ЂОКИ ЈОВАНИЋУ, ГЕНЕРАЛ ПУКОВНИКУ ЈНА – РАТНОМ КОМАНДАНТУ 6. ЛИЧКЕ ДИВИЗИЈЕ…
ЂОКО ЈОВАНИЋ, рођен је 9. октобра 1917. године у селу Суваји, код Доњег Лапца, у Лици. Године 1922. његов отац, са породицом се сели из Лике у село Жедник, код Суботице. После основне школе коју је завршио у Жеднику, похађао је четири разреда гимназије у Суботици.
Пети и шести разред гимназије, завршио је у Бијељини од 1933. до 1935. године. За време школовања у Бијељини стекао је основне појмове о марксизму и повезао се са комунистичким покретом, који је имао дубоке корене у бијељинској гимназији. Седми разред гимназије похађао је у Суботици. У Жеднику се одмах повезао са комунистичким покретом и укључио у рад са омладином на селу и у гимназији. У чланство Савеза комунистичке омладине Југославије примљен је 1935, а у чланство Комунистичке партије Југославије 1936. године.
После окупације Југославије, у другој половини маја 1941. године, са породицом се сели у свој родни крај у Лици. У Србу се одмах повезује са комунистима, који су ту доспевали из појединих крајева земље, при чему се посебно ослањао на комунисте повратнике из Жедника и осталих места Војводине. Преко њих, а посебно преко браће Пере и Милутина Мораче, НХ, успоставио је везу са партијским руководством у Дрвару. Са њима се договарао и о заједничким припремама устанка. На Ђокину иницијативу још почетком јуна 1941. године, у Србу је основан Револуционарни одбор, који је преузео задатак да организује и припреми народ за борбу. Непосредно пред почетак народног устанка, стварају се герилски одреди, осам у Србљанској и два у Зрмањској општини, већ тада са око 400 бораца.
Као главни организатор и командант Штаба герилских одреда, Ђоко Јованић је непосредно руководио устаничким снагама на дан 27. јула 1941. године (овај датум се сматра почетком оружаног устанка народа Босне и Херцеговине, а до 1991.године и народа Хрватске). Нешто касније Ђоко је постао политички комесар II батаљона „Слободе“, који је деловао на подручју Срба и Доњег Лапца, а све у оквиру Дрварске устаничке бригаде. Од средине септембра је командант јуришног одреда „Чапајев“, који је био језгро за нешто касније формирани I партизански батаљон, „Марко Орешковић“, новембра 1941. године!
За Ђоку Јованића, као команданта, нарочито су биле тешке борбе у Дрвару и сламање немачког десанта, којим је Хитлер хтео да уништи Врховни штаб НОВЈ и Маршала Тита, 25. маја 1944. године. Затим сталне борбе са елитним немачким и другим непријатељским јединицама кроз Босну и Црну Гору, посебно на Дурмитору и Пивском крају (лето 1944), у западној Србији, јесен 1944. Године (15. септембра, ослобођење Ваљева), али и у борбама за ослобођење Београда, октобра 1944. године, када је по други пут и рањен. Након тога следе борбе на Сремском фронту, око Шида и у Босутским шумама (јануар-април 1945), око Врбање и пресецање одступнице немачке армије „Е“, на реци Илови, око Славонског Брода и Чазме (април-мај 1945) и коначно у борбама за ослобођење Загреба (08. маја 1945. године и коначно ослобођен)!
Био је члан Иницијативног одбора и првог Извршног одбора ЗАВНО Хрватске, од његовог оснивања 13. јуна 1943. године. На основу успешног командовања 6. Личком дивизијом, у операцијама за ослобођење Београда, 22.12.1944. унапређен је у чин генерала!
Завршио је Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москви. Био је начелник војно – историјског института, начелник Општег војног факултета у Војној академији, начелник Прве, Друге и Треће управе у Генералштабу и заменик начелника Генерајштаба. Од 1967. до 1974 године био је командант Загребачке војне области. Од септембра 1974. до краја 1977. године, када је и пензионисан, у чину генерал пуковника, био је подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су: Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден за храброст. Одликован је и совјетским Орденом Кутузова другог степена.
Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
ЂОКО ЈОВАНИЋ је умро 29. маја 2000. године, у Београду, где га је, у Алеји народних хероја, на последњи починак, испратило преко 100 генерала ЈНА, његових сабораца!