Обележена 30-a годишњица страдања Срба у акцији хрватских снага „Бљесак“ !
У Цркви Светог Марка у Београду данас, 01.05.2025. године, обележена је годишњица страдања српског народа у акцији хрватских оружаних снага „Бљесак“, која је изведена 1. и 2. маја 1995. године на подручју Западне Славоније.
У знак сећања на невине жртве и прогнане Србе, у Цркви СВ. Марка служен је парастос. Парастос су служили свештеници београдског намјесништва након чега се јереј Томислав Крчмар, родом из Загреба, обратио присутнима говорећи како саосјећа са њима, јер је и сам доживио избјеглиштво.
Поред министарке, МИЛИЦЕ ЂУРЂЕВИЋ СТАМЕНКОВСКИ, парастосу су присуствовали представници институција, чланови породица погинулих, представници удружења избеглих и прогнаних Срба, Народни посланик, МИОДРАГ ЛИНТА, као и велики број грађана.
Након парастоса положени су вијенци на споменик у Ташмајданском парку.
Поменути споменик подигнут је захваљујући Координацији српских удружења породица погинулих и несталих лица са простора бивше Југославије, а Удружење породица „Суза“ као њена чланица, је и иницијатор за изградњу овог меморијала.
У име Владе Републике Србије, венац је положила и одала пошту министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милица Ђурђевић Стаменковски, која је том приликом истакла да је сећање на српске жртве „Бљеска“ трајна морална и државна обавеза.
Венце су положили и представници Града Београда, Комесаријата за избјеглице и миграције и Комисије за нестала лица, ГО Гроцка, Удружења несталих и погинулих лица Суза, ГО Гроцка, Удружења Завичај, Удружења ветерана Црвене беретке, Удружења Славонија у срцу, Удружења бораца Крајине у Републици Србији, Удружења студената и омладине, Удружења за очување културне баштине Дах, Удружења Моје Косово, Удружењa Славонаца Београд и представници Удружења бораца 6. и 35. личке дивизије (УКУПНО 13 ЧЛАНОВА, МАРИО КАЛИК, ДУШАН ОПАЧИЋ, БРАНКА МОСУРОВИЋ, МИРЈАНА ВУЊАК ЖИКИЋ, МИРЈАНА ЛАЛИЋ, ДРАГАН ДРАГИ СТЕВАНОВИЋ,ВЕЉО ГОГА, БИСЕРКА ЗДРАВКОВИЋ, МИРКО БОШЊАК, СИМО СТАРЧЕВИЋ, ЉУБИНКА БОЈОВИЋ, ВЕСНА ЏУВЕРОВИЋ и ВЕЉКО ЖИГИЋ). У име Удружења, венац су положили и одали почаст, МИРЈАНА ВУЊАК ЖИКИЋ, МИРКО БОШЊАК и СИМО СТАРЧЕВИЋ!
„Данас се сећамо више од 280 убијених и несталих Срба, као и више од 15.000 прогнаних који су у страху напустили своје домове. Наша је дужност да чувамо истину, поштујемо жртве и обезбедимо да страдања нашег народа не буду заборављена. Култура сећања и подршка онима који су претрпели највеће губитке остају у сржи деловања нашег министарства,“ поручила је министарка Ђурђевић Стаменковски.
Она је рекла да су Крајишници вредни, марљиви људи, људи велике снаге и духа који никада нису заборавили ко су и одакле су дошли.
„Тај континуитет свих генерација које памте и чувају сећање на Крајину говори о томе да овај народ, без обзира на све изазове, никада не може бити поражен. Њихова победа је у томе што њима Крајину нико не може да одузме јер су они Крајину понели са собом и она живи у њиховим срцима као завет прецима, као завет недужно убијенима у овој операцији „Бљесак“ и свим другим злочиначким операцијама, али и као завет будућим генерацијама које ће чувати сећање на свој завичај, традицију, успомене, обичаје и све оно што чини крајишки народ.“, истакла је Ђурђевић.
У име организатора, код СПОМЕНИКА, у Ташмајданском парку, присутнима су се обратили, НЕНАД АБРАМОВИЋ, председник Удружења „Завичај“, нагласивши како морамо поштовати сваку жртву нашег наорода. и предсједница Удружења „Суза“, ДРАГАНА ЂУКИЋ која је истакла како је процес идентификација несталих лица и даље у застоју, данас, након три деценије, 109 породица и даље живе у болној неизвјесности.
– Хрватска је једина земља у региону која има регистроване, а неексхумиране гробнице. Нису ексхумиране само зато што су Срби у њима. Чињенице о страдању су познате и Хашком тужилаштву, који никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што ни Савет безбједности никада Хрватској није увео казнене санкције зато што је она, као чланица Уједињених нација, извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала. Пресуде за починиоце и даље изостају. Нама остаје да његујемо сјећање на српске жртве, да чекамо правду која је спора, а надајмо се једног дана и достижна.
С лева, у позадини, Б.Здравковић, М.Лалић и В. Џуверовић, М.Бошњак, М.В.Жикић и С.Старчевић, положили венац и одали почаст
Други ред, с десна, Б.Мосуровић
Министарка, М.Ђ.Стаменковски, положила је венац и одала почаст, доле, у име организатора и Удружења „СУЗА“, обраћање Д.Ђукић
ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК
Операција Бљесак је војно-полицијска акција коју су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. и 2. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења тог простора. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За мање од 40 сати протерано је око 18.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 57 жена и деветоро деце. Војска Републике Српске и Војска Југославије нису реаговале нити су се укључивале док је „Бљесак“ трајао. Тадашњи медији у Србији нису одмах извештавали о нападу Хрватске на енклаву Западну Славонију.
ВОЈНА ОПЕРАЦИЈА
Ову операцију су испланирали Фрањо Туђман (председник Хрватске), Гојко Шушак (министар одбране Хрватске), Јанко Бобетко (начелник Генералштаба хрватске војске), Петар Стипетић (генерал-потпуковник хрватске војске), Имра Аготић (генерал-потпуковник хрватске војске), Младен Маркач (генерал-мајор хрватске полиције), Лука Џанко (генерал- мајор хрватске војске) и други. Операција је почела у 5.00 часова ујутро 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Окучана са источне стране Западне Славоније. Око 16.000 припадника хрватских снага (војске и полиције) напало је из више праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању. Око шест часова, хрватски оклопни одред ушао је у „тампон зону“, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“.
Изненадним ударом пресечени су српски положаји око града Пакраца и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се преко 16.000 Срба, што значи да је нападача било скоро као становника у овој области, а однос броја војника четири према један.
Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавештење о почетку напада на енклаву Западну Славонију тог јутра, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шлемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите. Хрватско Министарство унутрашњих послова саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само „полицијска операција“ којом се „жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца“, приписавши јој „локални карактер“. Као одговор хрватској страни на напад на Западну Славонију, Милан Мартић је наредио ракетирање Загреба (У то време председник РСК).
У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској, убијена су или нестала 283 лица међу којима је 57 жена и деветоро деце. Српски збег је био гађан авионским бомбама и топовским пројектилима.
Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН и одведено у логоре у Бјеловару и Вировитици. Након заробљавања хрватски судови су осудили велики број Срба за сваковрсне ратне злочине, од којих још увек 17 – орица издржавају дугогодишње казне затвора у злогласном затвору Лепоглава.Већина од око 18.000 Срба напустила је своја огњишта и избегла у Републику Српску и тадашњу Савезну Републику Југославију, одакле се, према подацима УНХЦР-а, вратио тек незнатан број у односу на број избеглих, и то углавном старијих људи.
ТОК ОПЕРАЦИЈЕ
Операција је започела у рано јутро 1. маја у 5.00 сати, снажном артиљеријском ватром. Напад је изведен на неколико праваца: са запада смером Новска — Рајић — Окучани; са истока смером Висока Греда — Доњи Богићевци — Окучани, уз помоћни правац Машићка Шаговина — Цаге — Окучани. Већих дејстава на правцу Пакрац — Псуњ, које је бранила 51. пјешадијска бригада СВК, првог и другог дана операције није било.
Српска војска Крајине (СВК) је бранила подручје Западне Славоније са око 4.000 војника, распоређених у три пешадијске бригаде, заједно са једним мешовито-артиљеријским пуком. Међутим, 18. западнославонски корпус СВК није очекивао већи напад Хрватске војске (ХВ) у својој зони одговорности. Уз то, јединице корпуса углавном нису биле спремне да пруже јачи и дуготрајнији отпор. Већ у првих неколико сати напада пробијени су најважнији положаји у западном делу корпуса, тачније зона одговорности 98. пјешадијске бригаде СВК (Јасеновац).
Другог маја ујутру, настављена је операција тако што су угрожене српске снаге започеле повлачење према Сави и Градишци. Пали су Доњи Чаглић, Ковачевац, Бијела Стијена.
Хрватске снаге су затим заузеле Медаре, Драгалић, Орашје, Смртић, Ратковац, Цаге, Врбовљане, Човац, Нови Варош и Стару Градишку. Убрзо су окружиле Окучане, а око поднева 81. гардијска бојна ХВ је ушла у место.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ И ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ
Хашки суд је 15. априла 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за учествовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након операција „Бљесак“ и „Олуја“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине. Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва. Међутим, 16. новембра 2012. Жалбено веће Хашког трибунала их је ослободило свих оптужби због недоказане одговорности и истог дана пуштени су на слободу.
Документационо-информативни центар Веритас наводи податак да се у периоду 1996 – 2006. на своја огњишта у западној Славонији вратило око 1.300 прогнаних Срба, што представља свега око 10% прогнаних. Вратили су се претежно људи старијег доба.
Српски повратници ни данас нису добродошли у Хрватској. Стално трпе претње а имовина им се узурпира или уништава.
Документационо – информативни центар Веритас наводи податак да се за протеклих десет година на своја огњишта у Западној Славонији вратило између 1.200 и 1.500 прогнаних Срба.
У Хрватској се 1. мај обележава као државни празник када је ослобођена Западна Славонија, док се у Србији, у Београду, иде на парастос у цркву Светог Марка и у Ташмајданском парку полажу се венци.
За похвалу је што држава Србија последњих неколико година доста улаже у културу сећања, јер нам иста није баш на завидном нивоу!
Добро је што се сваке године обележава 01. мај 1995. године како би народ знао шта се дешавало и зашто су Срби протерани из Западне Славоније.