21. октобра 2024. године, Србија је обележила Дан сећања на жртве у Другом светском рату и 84-у годишњицу масовног стрељања цивила, међу њима и ђака и професора, у крагујевачким Шумарицама.

У Крагујевцу је 19, 20. и 21. октобра 1941. године страдало око 3.000 становника тог града и околних места, а међу њима је било и 300 крагујевачких ученика и 15 деце старости између 8 и 15 година.

Песникиња Десанка Максимовић, након што је чула детаље масакра у Крагујевцу, написала је песму “Крвава бајка”, која је објављена тек након рата:

“Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану, умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану. Исте су године сви били рођени, исто су им текли школски дани, на исте свечаности заједно су вођени, од истих болести сви пелцовани, и сви умрли у истом дану…”

УЗРОК

Након слома у Априлском рату и капитулације, Југославија је била подељена међу силама Осовине. Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и поделио Србију на више окупационих зона. Централна Србија и Банат припале су Србији под генералом Миланом Недићем. Међутим, Србија је била немачка марионета и била је Немачка окупациона зона. Неорганизоване, мање групе су од почетка окупације почела са отпором.

Начелник штаба Врховне команде Вермахта фелдмаршал Вилхелм Кајтел, наређењем од 16. септембра 1941, у име Адолфа Хитлера инсистирао је да се „за сузбијање општег комунистичког устаничког покрета“ у Србији, примене најоштрије мере и предложио да се „у име одмазда за изгубљени живот сваког немачког војника на смрт стреља од 50 до 100 комуниста.“

Партизани и четници су 29. септембра ослободили Горњи Милановац. Том приликом су заробили одређени број Немаца из 6. чете 920. батаљона земаљских стрелаца који су били у граду. Немачка команда у Београду наредила је једном од два батаљона који су се налазили у Крагујевцу, 749. пуку под командом капетана Фрица Фидлера да ослободи заробљене војнике. Батаљон је два пута безуспешно покушавао да ослободе војнике, а у трећем покушају су стигли у Горњи Милановац, али тамо више није било њихових војника. Као одмазду спалили су град и узели таоце. Приликом повратка, на пола пута између Бара и Љуљака дошло је до сукоба са припадницима НОВЈ и ЈВуО. Жртви је било на обе стране, а Немци су изгубили 10 људи, док је 26 рањено. То је био повод за стрељање.

Немачки командант Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. По тој рачуници као одмазду требало је убити 2.300 људи. Наредбу је донео командант 749. пука са седиштем у Краљеву мајор Ото Деш, а наредбу је потом прослеђена команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу. На предлог крајскоманданта Ота фон Бишофзхаузена одлучено је да се стрељаље изврши по селима која су Немци називали „леглима бандита заражених комунизмом“, док је сам Крагујевац био релативно миран град. Бишофсхаузен је о томе писао: „… покушао сам да команданта места мајора Кенига придобијем тако што сам му предложио да се у ближој и даљој околини Крагујевца опколе она села која су Крајскомандантури била одавно позната да су заражена комунизмом, и да се из њих повуче потребан број људи за стрељање. Он се са мојим предлогом одмах сложио и било ја начелно решено да се у недељу са I батаљоном 724. пука претресу села Грошница и Белошевац. у понедељак имала су оба батаљона да у заједничкој акцији блокирају села Мечковац, Маршић, Корман, Ботуње, Доње и Горње Комарице у чијој се средини налазило злогласно брдо Парлог, где је, према подацима шумско боравиште банди. Ако се тада не достигне одређени број за стрељање, предложио сам да се прочешљају друга комунизмом заражена села о којима сам имао података.”

ПОВОД

Стрељање је извршено као одмазда за 10 убијених и 26 рањених немачких војника после сукоба на путу између Крагујева и Горњег Милановца. Издата је наредба да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за рањеног 50.

НЕСЕЛЕКТИВНО СТРЕЉАЊЕ

Масакр је извршен 19, 20. и 21. октобра. Стрељања су прво почела у селима која су Немци звали „легла бандита“. После тога је донета одлука да се убиства наставе и у Крагујевцу. Хапшења и рације су вршена неселективно и становништво је на стрељања извођено у групама.

ХИЉАДЕ СТРЕЉАНИХ

Постоје различити подаци о броју убијених у злочину. Кустос Станиша Бркић је у књизи „Име и број“ из 2007. објавио имена и личне податке 2.796 жртви стрељања у Крагујевцу.

СТРЕЉАЊЕ ЂАКА

Немци су упали у Гимназију и остале школе, одакле су у току наставе извели професоре и ђаке. Међу стрељанима било је око 300 младића и ђака средњих школа, као и четрдесеторо деце од 12 до 15 година старости.

СПОМЕН ПАРК КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

Простор на коме је извршено стрељање 1953. претворен је у меморијални парк. На улазу је подингут монументални музеј „21. октобар“. До сада је споменицима уметнички обликовано 10 хумки, а међу њима је и „Споменик стрељаним ђацима и професорима“, који је постао симбол крагујевачке трагедије.

Споменик је подигнут на месту где је стрељана највећа група ученика и 15 професора.

Споменик је подигнут 1963. године, представља оригинално уметничко дело, вајара Миодрага Живковића. Маса исконски снажна и колосална као живот, посебно живот младих људи, прави силовит тектонски покрет у вис, ка небу, а онда се изненада раздваја и моћна громада преображава у нежну, рањену птицу сломљених крила, заустављену у лету. Симболизује полет и снагу младости, прекинуте у тренутку када се спремала да се отисне у широка пространства живота.

Споменик стрељаним ђацима и професорима „V/3“, је вишедеценијски симбол Крагујевца.

СУЂЕЊЕ

Командант Франц Беме суочио се са оптужницом за злочин у Крагујевцу. Након што је заробљен у Норвешкој, изведен је на суд у склопу Накнадних нирнбершких суђења. Извршио је самоубиство.

Командант 724. пука 704. пешадијске дивизије, генерал Адалберт Лончар, осуђен је 1947. на смрт пред Војним судом у Београду.